Смрт кад јој (ни)је време

МУВА КОБНА ЗА ПАПУ

Огромној већини смртника није нужна кора од банане да сломе врат и оду на онај свет. Према статистикама, углавном се умире од старости, болести, у обичном несрећном случају. Изузетака ипак има.

Аустријанац Ханс Штајнингер био је својевремено познат по најдужој бради на свету. Једног септембарског дана 1567. године, док се пењао степеницама у већницу града Бруна, стао је на своју чувену браду, изгубио равнотежу, пао низ степенице и остао на месту мртав.
Калкас, најмудрији грчки пророк из доба Тројанског рата у 12. веку пре наше ере, садио је винову лозу када је у његов виноград наишао један други пророк и предсказао да Калкас никада неће окусити вино од тог грожђа.
   Прошло је време, грожђе је сазрело, Калкас је од њега направио вино и позвао оног другог пророка да га заједно кушају. Док је Калкас устима приносио врч с вином, пророк је још једном поновио своје црно предсказање. Оваква смешна упорност толико је засмејала Калкаса да се загрцнуо и угушио.

Астролошко предсказање упозорило је римског цара Домицијана (51–96) да ће бити убијен петог сата 18. септембра 96. године. Цар је стално о томе мислио и, како се речени датум ближио, да би био што безбеднији, ослобађао се, једног по једног, својих најближих сарадника. Пред саму поноћ која ће означити рађање кобног дана Домицијан је, обливен хладним знојем страве, скочио из постеље и почео нервозно да шета добро чуваним одајама. Тако је изгубио појам о времену и. када се сетио да пита слуге колико је сати, намерно му је речено да је шест.
   Домицијану је пао камен са срца пошто је опасност прошла и весело се упутио у купатило. У ходнику му је саопштено да га у спаваћој соби чека Стефанус, изасланик његове нећаке, с важним вестима. Цар се вратио и, чим је крочио у одају, Стефанус му је једном руком пружио списак „завереника”, а другом му бодеж зарио у препону.
  Домицијан се није предао без борбе, али је савладан када су у собу упали и на њега се бацили остали завереници, међу њима и слуге које су га слагале да је шест сати. Цар је заувек склопио очи нешто пре пет ујутру, тачно по предсказању.

Осамдесеттрогодишњи, тада већ бивши председник САД Томас Џеферсон (1743–1826) лежао је насмрт исцрпљен тешком дијарејом, али се надао да ће живети до 4. јула 1826. године, када је падала педесетогодишњица потписивања Декларације независности Сједињених Америчких Држава. Баш тог дана Џеферсон се придигао са самртничке постеље и упитао: „Да ли је данас четврти?” Када су му одговорили да јесте, спустио је главу на јастук и мирно издахнуо.

Исто тако већ бивши амерички председник Џон Адамс (1735–1826) издржао је последњим снагама својих деведесет година до 4. јула 1826. године. Забележено је да су му последње речи биле: „Томас Џеферсон је доживео... Независност заувек.” Нису му, наравно, рекли да је његов стари пријатељ умро неколико сати раније.

Америчка тенисерка Елизабет Рајан (1892–1973) побеђивала је на Вимблдону деветнаест пута између 1914. и 1943. године и тај њен рекорд није оборен пуних четрдесет пет година. Шестог јула 1979. године, само дан пре него што је Били Џин Кинг по двадесети пут освојила титулу шампионке Вимблдона, осамдесетседмогодишњој Елизабет Рајан позлило је на трибинама док је посматрала један од мечева. Стару шампионку пребацили су одмах у болницу где је исте ноћи преминула не доживевши да свој рекорд види потучен.

Пет Берк из америчког града Сент Луиса имао је одбојност према купању и личној и општој хигијени, али је 23. августа 1903. године, нашавши се у болници, био принуђен да уђе у каду. И ово прво купање после пуних двадесет година дошло му је главе.
   Тако је постао друга жртва чистоће у локалној болници. Пре њега чистоћи је подлегао извесни Били О'Рурк, такође заклети противник хигијене. У оба случаја организми ненавикнути на воду и сапун подлегли су запаљењу плућа.

Чувени норвешки песник и драмски писац Хенрик Ибзен (1828–1906) лежао је у дубокој коми окружен ојађеним рођацима и пријатељима. Да би их утешила, болничарка је рекла да је болеснику, изгледа, мало боље. Не отварајући очи, Ибзен је изговорио само једну реч: „Напротив!” Умро је истог поподнева не долазећи више свести.

Амерички оперски певач Леонард Ворен (1911–1960) певао је на сцени чувене њујоршке опере „Метрополитен” у Вердијевој „Моћи судбине” и управо је почео арију „О, кобна урно моје судбине”. Није стигао далеко – код речи „кобна” срушио се мртав од срчаног удара.

Римски претор Фабијус угушио се од једне једине козје длаке у млеку које је слатко пио.

Славни амерички писац и хумориста Марк Твен (1835–1910), рођен у години Халејеве комете, често се шалио говорећи да ће с Халејевом кометом и отићи са овога света. Комета се следећи пут појавила 1910, а Твен је умро 21. априла баш те године.

Господин и госпођа Мичел из енглеског места Кингс Лина гледали су 1975. године своју омиљену хумористичку телевизијску серију „Добрице”. За време сцене о најновијој врсти самоодбране названој „Ударац који одзвања” господин Алекс Мичел почео је да се смеје.
   После пола сата необузданог смеха Мичел је добио срчани напад од кога је умро. Његова жена Ненси написала је редакцији серије „Добрице” писмо топло захваљујући што је емисија последње овоземаљске тренутке њеног никад прежаљеног супруга учинила тако веселим.

Рејмонд Престли из Мелбурна у Аустралији изазивао је судбину играјући с пријатељем билијар у својој гаражи. У једном тренутку, да би извео тежак „трик ударац”, Престли се попео на попречну кровну греду, оклизнуо се и на трен остао да виси главом надоле.
   Већ у следећем тренутку издале су га ноге којима је био закачен за греду и треснуо је главачке на бетонски под чврсто држећи билијарски штап у рукама. Који час касније издахнуо је од повреда мозга не испуштајући так.

После громогласне проповеди 1159. године у којој је сипао дрвље и камење на цара Фридриха I претећи да ће га изопштити из Римокатоличке цркве, папа Хадријан IV пришао је фонтани да се мало охлади. Док је пио свежу водицу која је жуборила, у уста му је улетела мува и заглавила се у душнику. Лекари нису успели да је изваде и папа је преминуо не стигавши да науди омрзнутом цару Фридриху I.

Док је лежао на самрти, енглески доктор Џозеф Грин (1791–1863) изненада се пренуо, погледао свог лекара и рекао: „Излив”. Затим је опипао свој пулс, изустио: „Стао је” и умро.

Аустријски композитор Арнолд Шенберг (1874–1951) целога живота био је занет нумерологијом и то се временом претворило у праву опседнутост бројем 13. Како је Шенберг рођен 13. септембра, он је увртео у главу да ће баш тај број имати велике везе и с његовом смрћу и то у седамдесет шестој години јер је збир та два броја 13. Пошто је то падало 1951. године, Шенберг је проучио календар за ту годину и са ужасом утврдио да је 13. јул петак!

Тог дана композитор је легао у кревет да би могућност несрећног случаја свео на најмању меру. Нешто пре него што је откуцала спасоносна поноћ, у собу је ушла Шенбергова жена да му пожели лаку ноћ и каже како се непотребно узбуђивао. На то је Шенберг промрмљао: „Хармонија!” и заувек склопио очи. Умро је тачно у 23.47 сати, тринаест минута пре истека петка, 13. јула, у седамдесет шестој години.

Док је италијански песник Северино Ферари, савршено здрав и прав, из политичких разлога чамио у лудници 1905. године, стигла му је вест да је постављен за професора књижевности на чувеном Универзитету у Болоњи. Чим је прочитао телеграм, песник је пао мртав. Вероватно од чуда.