За читање и уживање - Хулио Кортасар

ГУБЉЕЊЕ И НАЛАЖЕЊЕ ДЛАКА

У борби против прагматизма и ужасне тенденције ка постизању користи, мој најстарији братучед предлаже следећи поступак: треба истргнути једну велику длаку из главе, направити јој чвор на средини и пустити је да меко падне у рупу на лавабоу. Ако се длака закачи на решеткици, која се обично поставља на дотичне рупе, довољно је мало одврнути славину па да се изгуби из вида.
    Не губећи ни тренутка, треба почети акцију проналажења длаке. Прва операција била би демонтирање колена лавабоа, да се провери није ли длака остала закачена на неком набору цеви. Ако је ту нема, треба отворити део цеви између колена и главне одводне цеви. У том делу ће се свакако наћи много длака и биће потребно позвати у помоћ и породицу, да би прегледала длаку по длаку, тражећи ону с чворићем. Ако длака не буде пронађена, искрснуће занимљив проблем; да се разбије водовод до приземља, али то захтева знатно већи напор, односно, требало би следећих осам до десет година радити у неком министарству или трговачкој фирми да би се уштедело довољно новца за куповину сва четири стана испод стана мог најстаријег братучеда, уз огроман ризик да се, радећи тих 8–10 година, не може избећи мучан утисак да длака више није у цевима, и да постоји још само најмања вероватноћа да се задржала на неком зарђалом испупчењу цеви.

И доћи ће дан када ћемо моћи разбити цеви свих станова, па ћемо месецима живети окружени лаворима и сличним посудама, пуним мокрих длака, са помагачима и просјацима којима ћемо издашно плаћати да претражују, одвајају, разврставају и доносе длаке које долазе у обзир, док не будемо сигурни да смо нашли жељену. Ако не нађемо  длаку, ући ћемо у много нејаснију и сложенију фазу, јер нас следећи део пута одводи у велике градске клоаке. Купивши специјалну одећу научићемо да пузимо кроз прокопе у касне ноћне сате, опремљени јаким фењером и маском за кисеоник, претраживаћемо мале и велике ходнике уз помоћ типова из подземља ако је то могуће, са којима бисмо успоставили односе и којима ћемо морати дати велики део новца зарађеног дању у неком министарству или трговачкој фирми.
   Често ће нам се чинити да смо у нашем науму стигли до краја, јер ћемо налазити (или ће нам доносити) длаке налик оној коју тражимо; али пошто није познат случај да је нека длака имала чвор на средини, који јој није направила људска рука, догађаће се да установимо да је дотични чвор само задебљање, пречника длаке (иако нам ни такав случај није познат одраније), или наталожен силикат, или оксид настао услед дугог лежања на мокрој површини, Тако ћемо вероватно напредовати кроз мале и велике цевоводе док не стигнемо до места где се нико више не би усудио да дође: главне цеви, која води у реку, са бујицом наноса, где нам ни новац, ни чамац, ни сарадња не могу помоћи да наставимо трагање. Али пре гога, можда и много пре, рецимо, недалеко од уста лавабоа, у висини стана са другог спрата, или у првом подземном ходнику, могло би нам се догодити да нађемо длаку. Довољно је помислити на радост коју би нам то  причинило, на задивљујуће тачан прорачун и уштеду снаге само захваљујући срећном случају – па је већ оправдан избор и извођење једног таквог посла, који би сваки савестан наставник требало да задаје својим ученицима, уместо да им испира мозгове правилом тројним, или лекцијом о некој изгубљеној бици.
 

Хулио Кортасар рођен је у Бриселу 1914. године. Убрзо његови родитељи прелазе у Аргентину где је Коргасар живео до 1951. када одлази у Париз.
Осим романа, написао је гомилу дивних прича, од којих вам поклањамо две.
Сматрају га једним од највећих писаца јужне Америке. Критичари нису били шкрти пишући о његовим делима. За њега су рекли да је: доктор за хазардне игре, шаљивчина и визионар, писац случајних мисли, претеча надреализма... Умро је 1984. године у Паризу.
 

УВОД У ОБУКУ ЗА НАВИЈАЊЕ САТА

Размисли добро: када ти поклањају сат, поклањају ти мали цветни пакао, тамницу ваздуха. Не дају ти само сат, срећан рођендан и надамо се да ће трајати јер је добре марке, швајцарски: не поклањају ти само тог сићушног клесара којег ћеш ставити на руку и шетати с њим. Поклањају ти, не знајући, и најстрашније је што не знају, поклањају ти један крхки и пролазни комадић тебе самог, нешто што је твоје али није од твог тела, што са твојим телом треба спојити каишем као неком очајном ручицом која се хвата за твоју шаку. Поклањају ти потребу да га навијаш из дана у дан, обавезу да га навијаш да би остао оно што је; поклањају ти опсесију да провераваш колико је тачно сати у излозима златарница, на вестима са радија, телефоном. Поклањају ти и страх да ћеш га изгубити, да ће ти га украсти, да ће ти испасти на под и разбити се. Поклањају ти његову марку, и сигурност да је та марка боља од других, поклањају ти склоност да упоређујеш свој сат са осталима. Не поклањају ти они сат, него си ти поклоњен, тебе дају за рођендан сату.