Живот пише драме

ЏЕНИ И ОСТАЛИ

Суочена с тешким злостављањем у детињству, нашла је начин да преживи,
а много година касније и да потражи правду

Када јој је било четири године, Џени Хејнс се с породицом преселила из Уједињеног Краљевства у Аустралију. Иако њихов живот ни по чему није одударао од живота било које породице, недуго по пресељењу њен отац Ричард почео је да је злоставља, како психички, тако и физички. Насиље је трајало годинама и понављало се из дана у дан.

Иако је видео колико га се плаши и какве су последице по њену психу, отац није марио. Манипулисао је њоме и убедио је да може да јој чита мисли. Претио је да ће, уколико им каже шта јој се дешава, повредити и мајку, брата и сестру. Цео свет јој се рушио – више није била мирна ниједног секунда. Отац је строго пратио све што је радила како би што мање била у додиру с другима. Једном ју је казнио зато што ју је тренер пливања похвалио. У страху од насиља и казне, Џени се све више повлачила у себе.

Будући да је била само дете, није могла да му се супротстави физички. Да би се одвојила од стварности и заштитила од бола, с временом је развила више од 2500 личности. Када она више не би могла да издржи, у помоћ би јој прискочили – девојчица Симфони, тинејџер Мишићави, одрасли мушкарци Вулкан, Ерик и многи други. Неки су преузимали њена болна сећања, други су јој помагали да се избори са страхом или да разуме саму себе.

Стручњаци су јој касније поставили дијагнозу дисоцијативног поремећаја идентитета. Особе које преживљавају трауме развијају вишеструке личности како би се са траумама борили. Што је траума већа и јави се раније у животу, то се особа ослања на више алтер-ега.

Један од првих Џениних алтер-ега била је Симфони, четворогодишња девојчица. Када она није могла да говори о злостављању, Симфони би говорила уместо ње, гласом и речником малог детета. Пошто годинама није имала одговарајућу медицинску помоћ, последице су биле озбиљне, а неке и трајне.

Верује да нико, па ни њена мајка, није знао кроз шта је годинама пролазила. Имала је потешкоћа и да нађе одговарајућу подршку јер јој многи психолози и психијатри нису веровали или нису могли да се носе са тежином и озбиљношћу њеног случаја.

Злостављање је трајало до њене једанаесте године, када се породица вратила у Уједињено Краљевство. Родитељи су јој се убрзо развели, 1984. године, а Џени је остала да живи с мајком. Мада је имала тешко детињство, Џени је завршила студије психологије, потом мастер студије права, а онда је и одбранила докторат на тему криминалистичке виктимологије.

Када се најзад поверила мајци и наишла на правог психотерапеута, коначно је добила подршку, те покренула правни поступак против оца. Полицији га је први пут пријавила 2009. године. Уследиле су године припрема и прикупљања доказа за један од најсложенијих случајева злостављања деце у повести Аустралије.

До тада, вишеструки идентитети нису сведочили у кривичном гоњењу. На суђењу 2015. године то се први пут догодило. Џени је мислила да ће бити предмет подсмеха широм земље. На говорницу је изашла једна жена, а из ње је говорило шест личности. Годинама су чекали тренутак да испричају истину, а да притом отац не може да их ућутка. Суђењу је осим адвоката присуствовао само судија, док је порота изостала јер је случај посебно осетљив.

Суочавање са оцем у судници било је посебно тешко. Иако је у помоћ позвала своју војску која носи нека од најтрауматичнијих сећања, сумњала је у исход. Сведочење Џени и њених алтера бројило је 900.000 речи. Он је испрва изјавио да је невин, али је након сведочења ипак признао кривицу.

После исцрпљујуће правне борбе, 2019. године осуђен је на 45 година затвора због бројних кривичних дела почињених над својом малолетном кћерком. Знајући да ће он бити иза решетака до краја живота, коначно је осетила да је слободна.

Од када је правда задовољена често је питају да ли су све њене вишеструке личности нестале и да ли може сада да се састави у једну. Џени на то ни не помишља. Они су били њено уточиште – све су преживљавали с њом. Сматра да су јој они помогли да преживи и одбија да их посматра искључиво кроз призму патње. По њеном мишљењу, и они су заслужили да имају срећан и испуњен живот, те се она, како каже, труди да живи пуним плућима. Бави се различитим хобијима и посвећује ономе што је радује.

О злостављању деце и дисоцијативном поремећају идентитета и даље се недовољно говори. Зато су Џени и њен психотерапеут пожелели да њен случај поделе с јавношћу и после суђења. Мучно раздобље њеног детињства описали су у књизи „Девојчица у зеленој хаљини”, чија главна јунакиња јесте њен алтер-его Симфони. Иако нимало лака за читање, ова књига је драгоцена. Након књиге уследио је и документарни филм „Ми смо Џени”. Пишући и говорећи о свом искуству, Џени је поручила свим жртвама да нису саме.

Њена прича сведочи о снази с којом човек може да настави да живи и после изузетно тешких искустава. Особама са дисоцијативним поремећајем идентитета које су преживеле насиље Џени поручује: „Правда је могућа. Ваша дијагноза више није препрека да је остварите. Ако желите правду, искористите мој случај као преседан. Само напред. Чујем вас, видим вас и верујем вам. То што вам се десило је важно. Ви сте важни.

Грлимо вас,

Џени и остали”.