За читање и уживање – Ги де Мопасан

ДВА ПРИЈАТЕЉА

Париз је био опседнут, изгладнео и у самртном ропцу. Врабаца је било све мање по крововима, а у одводним каналима нестајало је животиња. Свет је јео што му драго.
    Шетајући се тужно једног ведрог јануарског јутра спољним булеваром, с рукама у џеповима војничких чакшира и празна стомака, г. Морисо, сајџија по занату а мирни доколичар кад му се укаже прилика, застаде као укопан пред једним ратним другом у коме познаде једног пријатеља. То је био г. Соваж, познаник с пецања.

Сваке недеље, пре рата, Морисо је зором одлазио, с бамбусовом трском у руци и лименом кутијом на леђима. Пењао се на аржантејски воз, силазио у Коломб, ишао затим пешке до острва Марант. Чим би стигао на то место својих снова, почео би да пеца; пецао је до у ноћ.
   Сваке недеље сретао је ту једног ониског, пуначког човека, весељака по природи, г. Соважа, ситничара из улице Нотр-Дам-Лорет, исто тако страсног пецача. Проводили су често пола дана један поред другог, с удицом у руци а спуштених ногу над водом, и били су се спријатељили.
   Дешавало се да неких дана не прозборе ни речи. Понекад би опет разговарали; али су се дивно слагали и без иједне речи, јер су им били слични укуси а уживали су у истим стварима.
   С пролећа, јутром, око десет сати, кад је од подмлађеног сунца лебдела над мирном реком она танка пара која плови с водом, а у леђа двојице страсних пецача била она лепа пролећна топлота, Морисо би понекад рекао своме суседу:
   „Ала је пријатно, зар не?”, а г. Соваж би одговорио: „Нема ничег бољег за мене.” Само толико би рекли, па би се разумели и ценили један другог.
    С јесени, предвече, кад је сунце на заходу крвљу небо обливало и бацало на воду сенке скерлетних облака, бојило руменилом целу реку, палило видик, црвенилом као ватром обасјавало два пријатеља, и златило нажуто дрвеће, које је већ од зиме подрхтавало, г. Соваж би с осмехом погледао Морисоа и рекао:
   „То је призор!” А Морисо, усхићен, одговорио би не скидајући очију с пловка своје удице: „Зар то није боље од булевара?”

Чим су један другог познали, снажно су се руковали; узбуђени што су се нашли у толико друкчијим приликама од ранијих. Г. Соваж, с уздахом, прошапута:
   „Шта смо доживели!” Морисо, врло утучен, простења: „А што је време! Данас је први лепи дан ове године.”
  Небо је, доиста, било све у плаветнилу и блиставо.
  Ходали су један поред другог, замишљени и тужни. Морисо додаде:
 „А пецање? Што су то лепе успомене, зар не?” Г. Соваж запита: „Кад ћемо опет поћи?”
   Уђоше у једну кафаницу и попише заједно по један апсинт; наставише затим шетњу плочником.
    Морисо изненада стаде: „Још по један?” Г. Соваж пристаде: „Како хоћете.” И уђоше у једну другу крчму.
   Мутило им се у глави кад су изашли, као људима који алкохолом напуне празан стомак. Време је било меко. Благи ветрић миловао их је по лицу.

Г. Соваж, кога је млаки ваздух још више опио, застаде:

„Кад бисмо отишли?”

„Куда то?”

„Па, на пецање.”

„Али где?”

„Где него на наше острво! Француске предстраже су покрај Коломба. Ја познајем пуковника Димулена; пустиће нас лако да прођемо.”
   Морисо уздахну од жеље: „Готово. Пристајем.”
   И растадоше се да донесу свој прибор.
   Сат доцније, ишли су један поред другог главним путем. Стигоше онда у вилу коју је држао пуковник. Он се насмеши на њихову молбу и пристаде да им испуни захтев. Кренуше поново с пропусницама.
    Прођоше предстраже, па преко напуштеног Коломба стигоше на крај малих винограда који се спуштају према Сени. Било је око једанаест сати.

Наспрам њих, село Аржантеј као да је било замрло. Висови Огремона и Саноа надносили су се над цео крај. Велика равница која се пружа до Нантера била је пуста, потпуно пуста, с оголелим трешњама и сивом земљом.
   Г. Соваж, показујући прстом на узвишења, прошапута: „Онамо горе су Пруси!” И немир је обузимао два пријатеља пред том пустом земљом.
   „Пруси!” Никад их нису видели, али су осећали месецима да су ту, око Париза, да харају по Француској, да пљачкају, убијају, да море глађу, невидљиви и свемоћни. И нека врста сујеверног страха мешала се с мржњом коју су осећали према овом непознатом и победничком народу.
    Морисо промуца: „А кад би искрсли?”
   Г. Соваж, с оном париском подругљивошћу која је избијала упркос свему, одговори: „Понудили бисмо им пржене рибе.”
  Али су се колебали да се упуте даље; мир са свих страна уливао им је страх.
  Најзад се г. Соваж одлучи: „Но, кренимо! Али опрезно.” И спустише се у један виноград сагнувши се, пузећи, заклањајући се иза жбуња, с немиром у очима, наћуљених ушију.
   Остало им је да пређу још један комад голе земље док стигну на реку. Затрчаше се, и чим приспеше на обалу, прилегоше у сувом шипражју.
   Морисо прислони ухо на земљу и ослушну да не иде ко у близини. Ништа се није чуло. Били су сами, потпуно сами.
   Успокојише се и почеше пецати.
   Преко пута, пусто острво Морант сакривало их је од друге обале. Мала гостионичарска кућа била је затворена и као да је била годинама напуштена.
   Г. Соваж упеца прву кркушу, Морисо одмах другу, и сваки час су трзали удице са сребрнкастим животињицама које су висиле и праћакале се – право чудо од лова.
    Увлачили су пажљиво рибе у густо оплетену мрежу, замочену у воду пред њима. Нека слатка милина освајала их је, она милина која вас обузме кад осетите опет неко уживање које волите и којега сте већ дуго времена били лишени.
   Топлота благословеног сунца клизила им је низ леђа; ништа више нису чули; ни на шта нису мислили; све су на свету заборавили; пецали су.
    Али одједном неки потмули тутањ као из дубина затресе земљом. Топ је опет почео да грува.
    Морисо окрену главу, и сагледа, изнад обале, у даљини, с леве стране, крупну силуету Мон Валеријана, изнад чијег врха се лепршала бела кићанка, магла од праха који је тога часа избљувао.

Одмах се други дим изви с врха тврђаве, а неколико тренутака потом одјекну нов пуцањ. Затим избише и други, и брдо је на махове испуштало свој смртни дах, издисало своју млечну пару која се полако издизала у мирно небо, стварала облак у висини.
    Г. Соваж слегну раменима и рече: „Опет су почели.”
    Морисо, који је са стрепњом гледао како му сваки час тоне пловак на врху удице, разљути се изненада, љутњом мирна човека, на оне лудаке који су се тамо били, и прогунђа: „Само тупави људи могу тако убијати један другога.”

Г. Соваж додаде: „Горе но животиње.”

А Морисо, који је био ухватио једну беовицу, изјави: „Кад човек помисли да ће тако бити док је год влада на управи земље.”

Г. Соваж га прекиде: „Република не би објавила рат.”

Морисо га прекиде: „С краљевима имате рат споља, с Републиком унутра.”
    И мирно почеше расправљати, распредати велике политичке проблеме здравим разумом питомих и ограничених људи, слажући се у томе да никад неће бити слободе. А Мон Валеријан је грувао без одмора, рушећи ђуладима француске куће, ломећи животе, сатирући људска бића, прекидајући заувек многе снове, многе очекиване радости, многе наде у срећу, отварајући у срцима жена, девојака, мајки, овуда и у другим крајевима, патње којима неће бити краја.
   „Такав је живот”, изјави г. Соваж.
   „Боље рећи, таква је смрт”, дочека уз смех Морисо.

Али се стресоше од ужаса кад осетише да неко иде иза њих, па, окренувши главу, приметише, баш иза себе, четири човека, четири крупна, наоружана, брадата човека, обучена као слуге у ливрејама и с ониским качкетима на глави, како их пушкама држе на нишану.
    Две им се удице отргоше из руку и отпловише низ воду.
   За трен ока их шчепаше, свезаше, однесоше, стрпаше у чамац и превезоше на острво.
   Иза куће, за коју су мислили да је пуста, опазише двадесетак немачких војника.
   Један прави рутави див, који је био објахао столицу и пушио једну велику порцеланску лулу, запита их одличним француским језиком: „Но, господо, је ли био добар лов?”
   Тада један војник спусти пред официрове ноге пуну мрежу риба, коју није заборавио да узме. Прус се насмеши: „Ее, види се да није рђаво ишло. Али у питању је нешто друго. Слушајте ме и не узбуђујте се. За мој рачун, ви сте два шпијуна које су послали да ме уходе. Ја сам вас ухватио и ја ћу вас стрељати. Ви сте се правили да ловите да бисте боље сакрили оно што сте наумили. Пали сте ми у руке, утолико горе за вас; такав је рат. Али пошто сте прошли предстраже, имате сигурно лозинку за повратак. Дајте ми ту лозинку па ћу вас помиловати.”
    Два пријатеља, бледи као крпа, један поред другог, с рукама које су немирно подрхтавале, ћутали су.
    Официр настави: „Нико за то неће знати, отићи ћете мирно. Тајна ће с вама нестати. Ако одбијете, смрт вам не гине, и то одмах. Бирајте.”
    Стајали су непомично и нису отварали уста.
    Прус, увек миран, настави пружајући руку према води: „Помислите да ћете кроз пет минута бити на дну ове реке. Кроз пет минута! Мора да имате родбине?”
   С Мон Валеријана још увек је грувало.

Два пецача стајала су ћутке. Немац је издавао заповести на свом језику. Затим премести столицу на друго место да не би био сувише близу заробљеника; а дванаест људи се сврсташе, с пушкама к нози.
    Официр ће тада: „Дајем вам један минут за размишљање, ни секунде више.”
   Затим устаде нагло, приближи се двојици Француза, узе Морисоа испод руке, повуче га мало у страну, и рече му тихо: „Брзо, лозинка? Друг вам неће ништа знати, правићу се да сам се сажалио.”
    Морисо не одговори ни речи.
    Прус тада повуче г. Соважа и постави му исто питање. Г. Соваж не одговори ни речи.
    Нађоше се опет један уз другог.
    Официр поче издавати заповести. Војници узеше пушке на готовс.
    Тада се Морисоов поглед заустави случајно на пуној мрежи кркуша, која је остала у трави, на неколико корака од њега.
    На сунчаном зраку светлуцала се гомила риба које су још мрдале. И обузе га слабост. Иако се бранио, очи му се напунише сузама.

Промуца: „Збогом, господине Соважу!”

Г. Соваж одговори: „Збогом, господине Морисо!”

Стегоше један другом руку, док су неодољиво целим телом дрхтали. Официр узвикну: „Пали!”

Дванаест пуцњева слише се у један једини.

Г. Соваж паде пљоштимице. Морисо, виши стасом, занесе се, заврте и стропошта попречке преко свога друга, лицем к небу, а млаз крви му је избијао из копорана пробушеног на грудима.

Немац издаде нове заповести.
  Његови се људи растурише, вратише с ужадима и камењем, које привезаше за ноге двојице погинулих, затим их однесоше на обалу.
    С Мон Валеријана није престајало да грми и сад га је обавијао високи густи дим.
    Два војника ухватише Морисоа за главу и ноге; два друга шчепаше на исти начин г. Соважа. Тела, завитлана прво снажно па бачена далеко, описаше лук, затим потонуше усправно у реку, јер је камење вукло најпре ноге.   
    Вода шикну, ускипе, затрепери, затим се умири, док су сасвим мали таласи запљускивали обалу.
    Мало крви је пловило.
    Официр, увек миран, рече полугласно: „Сад нека рибе почну своје.”

Упутише се затим кући.
    И изненада опази мрежу с кркушама у трави. Диже је, загледну је, насмеши се, повика: „Вилхелме!”
   Дотрча један војник у белој прегачи. А Прус, бацивши му улов двојице стрељаних, заповеди: „Испржи ми одмах ове рибице док су још живе. Изврсне ће бити.”
    Затим продужи да пуши лулу.