Бисер из детињства нашег стрипа

ЂОРЂУ ЛОБАЧЕВУ, У СЛАВУ

На неизбрисив траг који је у српској стрипској повести оставио овај неуморни романтичар требало би, пре свега због надолазећих генерација, с времена на време, да се подсећа. То ми сада и чинимо.

Недавно је на интернету показан средњовековни двосекли мач са једноручним рукохватом, накрсницом и јабуком орашастог облика, случајан налаз из села Расове испод града Пирлитора. Многи су запазили да је после конзервације, са обе стране сечива, откривен украс од бакарне жице и сетили се Момчилове „сабље са очима” из народне песме „Женидба краља Вукашина” која баш о Пирлитору говори. А боље упућени су се сетили и једног од најбољих Лобачевљевих стрипова, до сада непрештампаваног.
  Схвативши да је у српском фолклору мудро нашао културни златни рудник, Лобачев се 1939. године опет окреће епици. Да се не би поклапао с насловом претходног стрипа, „Женидба цара Душана”, он опет мења наслов у антологијски бољи: „Пропаст града Пирлитора”.
   Ово је један од ретких стрипова где Лобачев није био сопствени сценариста. Стрип је написао Павле Церовић (1897–1978), још један заборављени, а живописни и плаховити новинар Политике, који се сналазио и у криминалистичкој рубрици, и у страним дописништвима, и у културној историји, а који је уклоњен из професије 1945. године због рада у окупацијском Новом времену. У наше време се Церовић детаљније помиње само у бриљантној и злата вредној књизи Слободана Гише Богуновића „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904–1941)” из 2019. године.

Лобачев о сарадњи вели:
   „Сценариј, уз сагласност аутора, морао сам на неким местима да мало изменим, јер је код Павла, на пример, у истој слици човек улазио и излазио из собе или је погледао садржај ковчежића и отишао из собе.”
  У изворнику „Женидба краља Вукашина” има епитет стожерне и класичне песме српске културе. Вук ју је под називом „Војвода Момчило” записао 1820. године од Стојана хајдука, који је „био родом однекуд из Ерцеговине” и који је убио једну вештицу јер му је „изела дете”.
 Мотив неверне љубе у светској култури и код нас није редак, али ова песма се издваја многим својим добрим странама, укључујући и једно потпуно рационално историјско језгро које краља Вукашина Мрњавчевића, чији је карактер дао и понешто негативно историји, спаја са реалним јунаком борбе против Турака, родопским војводом Момчилом, чувеним и вољеним по својој храбрости и способностима.
   Светозар Кољевић каже да уз Страхињића Бана, и епски војвода Момчило „улази у трагички епски пејзаж у коме идеали надживљују судбину јунака, па и пустошење свеколиког јуначког света. У том смислу, у коначним обртима ових прича огледа се трагичко, достојанствено виђење пропасти средњовековне Србије и „пошљедњег времена“ њене величине.” („Српска епика као слика или бег из наше историје”, 2011).
   Као и у случају „Женидбе Душанове”, и овде песма много више крије од драме која је у њој описана, али то питање надилази простор и знање потписника, те опет уз књигу „Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике“ Александра Ломе (2002), препоручујемо и књигу Лидије Делић „Живот епске песме. Женидба краља Вукашина у кругу варијаната“ (2006).
  И овде је Лобачев мудро направио излазак из историје, нашавши место и овој причи у свом митском циклусу који уједињује бајку и епику.

------------------------------------------

ЂОКА СТРИП

Јуриј Павлович Лобачев – код Срба знан као Ђорђе – један је од пионира српског и југословенског стрипа и један од најзначајнијих аутора Европе у овој области.
  Син руског племића и царског дипломате Павела Артемијевича Лобачева и Зинаиде Владимировне Лобачеве, рођен је 4. марта 1909. године у Скадру на Бојани, тада у саставу Отоманске империје.
  У Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца Лобачев је стигао с родитељима, браћом и сестром 1919. године. Након преране смрти родитеља сирочићи живе тешко, најмлађи у почетку на улици, на ивици егзистенције. Ђорђе завршава Прву руско-српску гимназију 1929. године, а потом уписује Историју уметности на Филозофском факултету у Београду.
   Оженио се Јелисаветом Апухтиновом, кћерком руског царског генерала 1934. Године, чији је рођени брат Валеријан Константинович Апухтин нацртао Пају Патка који стоји у заглављу нашег листа. У том браку рођен је син Димитрије – Мића 8. марта 1935. у Београду.
   Широј јавности Лобачев се први пут приказује 1929. године једном политичком карикатуром. Објављена је у листу Брка, издању Удружења продаваца и разносача новина, који је због њене антивладине поруке био заплењен.
   Тридесетих година, у време велике економске кризе, Лобачев се, мењајући послове, укључујући и физичке, прихватио и цртања реклама за разне трговачке фирме. Тако је 1935. године нацртао и своје прве стрипове, у ствари, рекламне каишеве од по 3–4 цртежа за Кушаковићев калодонт, пасту за зубе. Међутим, по сопственом признању, он је од стрипа желео нешто друго.
  Објављивање првих авантуристичких стрипова у Политици и Времену, поред тога што је било својеврсна сензација, подстицајно је деловало и на наше ауторе који су се убрзо огласили са сличним остварењима. Један од тих пионирских радова био је и  стрип „Крваво наследство” настао у сарадњи  цртача Ђорђа Лобачева  и сценаристе, његовог школског друга и венчаног кума Вадима Курганског, објављен на страницама илустрованог листа Панорама. Исте године у листу Стрип објављују сторију „Зрак смрти”, надахнуту совјетским романом Алексеја Толстоја Хиперболоид инжењера Гарина.
   Од тада Лобачев претежно ради према сопственим сценаријима или познатим књижевним делима. У стрипу је био најпродуктивнији од 1935. до 1941. године када је сарађујући у листовима Мика Миш, Политика, Политикин Забавник, Микијево царство и другим, нацртао близу тридесет комплетних стрипова.
   У Мики Мишу је објављивао углавном авантуристичко-ониричне стрипове као што су: „Плава пустоловка”, „Принцеза Ру” и „Бели дух”. Занимљиво је да је „Принцеза Ру” пред Други светски рат изашла у француском недељнику Aventures као „Princesse Thanit”. Француски историчар стрипа Пјер Стринати оценио је ово Лобачевљево дело као „најнадреалистичкији од свих стрипова икад створених”.
    За Политику и Политикин Забавник Лобачев је обрадио романе „Хајдук Станко” Јанка Веселиновића, „Барон Минхаузен прича” Е. Д. Мунда, док је више стрипова нацртао према српским народним приповеткама и песмама : „Женидба цара Душана”, „Пропаст града Пирлитора”, „Баш Челик” и „Чардак ни на небу ни на земљи”.
   У Микијевом царству огласио се са четири епизоде антиратног стрипа „Господар смрти”  и једном епизодом стрипа „Шеиков син”.
   Упоредо с поменутим стриповима ради илустрације за едиције „Плава птица”, „Ново коло”, „Златна књига”, као и за књиге и часописе у издању „Земљорадничке задруге”. Поред тога, сарађивао је као карикатуриста у Ошишаном јежу, повремено радећи на реклами и разним периодичним издањима.
   За време немачке окупације Београда у илустрованом листу Коло објављује скраћену стрип-верзију српске народне приповетке „Биберче”. У интегралној верзији „Биберче” се појавио у облику стрип-свеске почетком 1943. у издању књижаре „Ђура Јакшић”, чији је власник био омиљени фудбалски голман Милован Р. Јакшић.  Из тог раздобља треба поменути и његове илустрације рађене за „Златну књигу”, „Библиотеку за народ”  Издавачке књижарнице Душана М. Делића и „Пољопривредну библиотеку”.
   Током рата је сарађивао и са покретом антифашистичког отпора. Као преводилац и водич Црвене армије учествовао је у ослобађању Београда 1944. године, а након тога је са Совјетском армијом ишао до Будимпеште и Беча.
  После ослобођења,  враћа се у Београд у мају 1945. и запошљава  у Новинско-издавачком предузећу „Глас”. За листове Глас, 20. октобар и Дуга ради илустрације, карикатуре и наслове. Истовремено сарађује као карикатуриста у Јежу. Активан је и као илустратор књига.
  Године 1949, после Резолуције Информбироа,  Ђорђе Лобачев је заједно са породицом протеран у Румунију, у Букурешт, где остаје до 1955. године. У новој средини ради илустрације за  „Editura Tineretului”, „Педагошку литературу” и друге издаваче, а карикатуре за лист За трајни мир, за народну демократију, за разне румунске листове и листове у социјалистичким земљама.
   Године 1955. трајно се настањује у Совјетском Савезу, у Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу). За разне совјетске издаваче илуструје претежно дела југословенских писаца. Такође ради рекламне брошуре, сатиричне плакате и друштвене игре. Од 1965. године поново је присутан на српској и југословенској стрип-сцени. У Политикином Забавнику од 1965. до 1967. године објављује трилогију: „Тајанствена пећина”, „Сатурн долази у помоћ” и „Доживљаји у брдима”, као и стрипове „Хајдук Вељко” и „Чувај се сењске руке”. Стрип „Сатурн долази у помоћ” објавио је 1966. године у скраћеној верзији под насловом „Ураган приходит на помощь” у совјетском листу Костёр.
  Ђорђе Павлович Лобачев преминуо је 23. јула 2002. године у свом дому у Санкт Петербургу.
                                                                                      Здравко Зупан (извод из биографије Ђорђа Лобачева)