С окрајка историје

БЕЛА МАРАМА СМРТИ

Из прикупљене документације иследници су схватили да се иза имена Хансa Колa, немачког предузетника, крије ратни злочинац који је током Другог светског рата
у Ужицу и околини многима дошао главе

Тог 21. марта 1961. године рецепционерa једног хотела у Суботици изненадиo je нови гост – човек од педесетак година с немачким пасошем, који савршено говори српски. У путној исправи стајало je да се ради о Хансу Колу из Минхена. Дотични се насмејао на забезекнуто рецепционерово лице, па је објаснио да већ шести пут послом борави у Југославији, као представник немачког предузећа „Симаг”. Рођен је на овим просторима, и тек после рата отишао је у Немачку – отуд знање језика. Рецепционер је само слегнуо раменима, уписао госта и дао му кључ собе.
   Кол се у Суботици задржао два дана. Обилазио је град и околину, посећивао кафане, упознавао се с мештанима, чашћавао их и шаком и капом. Глас о Немцу широке руке брзо је стигао и до вазда будних припадника Удбе. Ондашњем начелнику име се учинило познатим, па је претражио службене белешке. Оно што је открио натерало га је да одмах позове Београд. Тамо је добио официра Божидара Алексића, који се бавио откривањем припадника немачке обавештајне службе Абвер на простору Србије. Проучавао је документа и разговарао са сведоцима.

Препознавање

   Убрзо се сетио да је у Ужицу за време рата живео и радио Иван Колић, шеф тамошње испоставе Абвера, и прикупљао обавештајне податке о партизанском и четничком покрету. Почесто је умео да изађе из коже углађеног обавештајца и да руководи казненим експедицијама на терену, чега су се сведоци јасно сећали. А најважнија је била једна мала, готово узгредна белешка, у којој се тврдило да је Колићево право име и презиме Ханс Кол. То је упалило звоно за узбуну. Да ли је могуће да се Кол после толико година рата вратио у Југославију? Да није наставио свој шпијунски посао? Неколико позива касније, утврђено је да се Кол није бавио шпијунажом. Заиста је био представник немачког предузећа. Другим речима, имали су одрешене руке да га ухапсе због деловања у рату.
   Када је 24. марта Кол изашао из једног суботичког ресторана, окружила су га тројица оперативаца Удбе. Саопштили су му да је ухапшен, те га спровели на саслушање. Кол се испрва бунио. Мора да је нека грешка. Оно што је чуо следило га је –  „Господине Колићу, добро знате да није грешка.”
   Током саслушања Кол је тврдио да је дошао да прода неке машине Народној банци и Армији. Није порицао да је рат провео у Југославији, али као и сваки војник, само је слушао наређења. Иследник се само насмејао – сви то тврде, увек. Чак и кад убијају, само извршавају наређења. Кол је брзо пребачен у Београд, а потом, у затвор Окружног суда у Ужицу – готово двадесет година после првог доласка у град на Ђетињи.

Лете штуке, ору тенкови

   Јула 1941. године Ханс Кол је, после завршеног курса за обавештајни рад, добио ново име и презиме. Будући да је рођен у Новом Врбасу, постао је Ханс Колић. А први задатак био је да у Ужицу и околини прикупља податке о устаничкој активности у овом крају. У подофицирској униформи кретао се градом и посећивао кафане. Лако је склапао познанства, а потпуно непознати људи поверавали су му се после само неколико чашица ракије. Прво би се Колић пожалио како, као банатски Шваба, није могао да избегне мобилизацију. Али, некако је успео да остане у Србији, што је ипак боље од одласка на Источни фронт. Потом би се и сапатник за кафанским столом полако отворио. Колић је памтио и доцније писао. Требало му је свега неколико дана да састави тачан извештај о дејствима Равногораца и комуниста од Ужица до Чачка. Све је било ту: имена, положаји, ко је у којој јединици, ко је чији рођак. Ускоро се добар део пописаних обрео по логорима, док су ндруги стрељани на лицу места. А Ужичани су се питали где је нестао онај присилно мобилисани Колић. Фин човек, није као остали Немци. Можда је ипак заглавио Источни фронт?
   Како стоји у књизи Ђорђа Пилчевића „Мајор Кол – грађанин Колић”, у издању Историјског архива Ужице, Колић је заиста био на истоку. Али, одмакао је тек до Великог Градишта, где су борци Пожаревачког партизанског одреда и четничког одреда Леониде Пљешковића заједничким снагама ослободили град. Већ сутрадан, стигла је немачка јединица из Румуније. Однекуд се с њима затекао и Колић, као један од преговарача с партизанима и четницима. Кад су преговори пропали, Колић је лично телефонирао Београду и затражио одмазду. Долетело је седам „штука” и бомбардовало град. Недуго затим, докотрљали су се немачки тенкови и по Градишту су поново освануле заставе са свастикама.

Никуд без вучјака

   Колићеви извештаји су изазвали много пажње у централи Абвера у Београду. Поготово се над њима дуго задржавао капетан Јозеф Матл, аустријски слависта и руководилац једног одељења Абвера у Србији. Препознавши Колићеве способности , узео га је под своје – заједно су боравили у Шапцу и Бањи Ковиљачи крајем 1941. године. Онда је Матл одлучио да се оснују мелдекофи, испоставе немачке војне обавештајне службе у унутрашњости Србије, са по једним наредником и једним радио-телеграфистом. Посебан значај имало је Ужице, као партизанскo средиште близу Босне. Зато је Матл на то осетљиво место послао свог најбољег обавештајца. Колић се, овог пута у наредничкој униформи, појавио код крајскоманданта капетана Минстера, на чија је питања одбио да одговори. Само му је показао исправе и објаву наређења да сваки немачки војник, без обзира на чин, има да му се безусловно покорава. А ако Минстеру нешто није јасно, може да се обрати на дати број телефона.
   Капетан је био довољно бистар да схвати да пред њим стоји обавештајац који очас посла живот може да му претвори у пакао. Није било здраво замерати се човеку с таквом објавом, па га је пустио на миру. Постарао се да Колићу и његовом радио-телеграфисти нађе стан што даље од команде. У дворишту је Колић привезао великог вучјака, кога је довео из Београда. Већ сутрадан, тобожњи наредник обишао је све испоставе немачке војске у Ужицу, без куцања улазивши код командира и команданата. Показивао је потврду да може да присуствује и саслушањима Гестапоа.
   Тако је постао обавезан посетилац састанака свих команданата војних јединица и руководилаца установа који су се одржавали код Минстера. Виђали су га у разним униформама – од наредничке до мајорске – које је мењао од прилике до прилике. Нико није знао шта је по чину, па су га за сваки случај ословљали са „пуковниче”. Било да је у униформи или цивилу, Колић је око врата носио белу свилену мараму.
   Извештаји на Матловом столу, пуни проверених података, множили су се.

Пљачка у Ивањици

   Убрзо су Ужичани схватили да је онај љубазни Немац од прошлог лета нека зверка од које зазире чак и командант и избегавали су да га сретну. Понекад је и сâм саслушавао ухапшене комунисте и Равногорце. Причало се да је неке и ослободио, али никад без противуслуге.
   У дворишту куће у којој је живео Колић је свакодневно палио извештаје које је слао и добијао. Ово је изазвало радозналост, па је једна комшиница решила да докучи шта овај то шпијунира. Искористила је тренутак кад је Колић изашао и заборавио да закључа собу. Док је муж чувао стражу, она је ушла и почела да претура по хартијама на столу. Нашла је неке извештаје, пажљиво их преписала, а онда угледала коверат са жигом из Берлина на којем је стајало име примаоца – Ханс Кол. Па то је Иван Колић! Брзо су све вратили на место, а она је те записе чувала до краја рата.
   Средином октобра 1942. године Колић је нестао из Ужица. Испоставило се да је био у Ивањици. Наиме, тамо је некадашњи самозвани четнички војвода, злогласни Божидар Ћосовић Јаворски, направио приличан неред. Пуст и свиреп, од самог почетка рата наизменично је шуровао и ратовао са свима, од Немаца до Равногораца. У том тренутку био је у рату с Немцима, па је чак немачком крајскоманданту у Ужицу упутио писмо у коме је Немце називао „гамади којој се приближава 1918. година”. Напао је рудник антимона Лиса код Ивањице, запалио зграде, опљачкао их и изгубио се у планини. Сутрадан, Немци су већ спремали казнену експедицију. Терен је припремао Кол.
   Он се у цивилу обрео у Ивањици, где се представљао као Иван Колић из Далмације. Наводно је покушавао да купи кромпир, па је тако стигао и до Брезове, родног села Божа Јаворског. Тамо је великодушно чашћавао сељаке, па од тако поднапитих извлачио податке. Ови су причали о четницима, о Јаворском, о симпатизерима партизана, о свим онима који мрзе Немце. Напослетку, немају чега да се плаше – Колић је њихов.
   Колико су погрешили, схватили су већ 30. октобра. Тог јутра у село је упало педесетак до зуба наоружаних припадника СС дивизије „Принц Еуген”. Предводио их је онај великодушни накупац из сеоске кафане, с уредно умотаном белом марамом преко немачке униформе. Наредио је да се сви, без обзира на пол и узраст, дотерају испред општине. Настала је кукњава и лелек.
   Испитивао је лично и није се либио да батина. Тако су војници пред Колића довели старину Радула Богдановића, који је у Првом светском рату изгубио ногу. Колић га је питао:
   „Где си изгубио ногу?”
   „Вала, господине, у прошлом рату, у борби са Швабама.”
   Колић се на ово насмејао и поново питао:
   „И шта сада?”
   „Опет бих се тукао са вама.”
    Колић је пребледео, потом поцрвенео. Старца је ударао песницама и шутирао без милости. Радул је све то подносио, без гласа.

Не знате ни да пуцате!

   Док је Колић испитивао у селу, потерна одељења претраживала су планину. Негде у стенама су нашли двеста пушака, тешки митраљез и радио-станицу. Запалили су куће, потом се одвезли у суседне Мочиоце, где се поновила сцена из Брезове. Четрдесетак људи, међу којима је било и симпатизера бивших четника, затворили су у млекару и држали их ту три дана. За то време, оба села су темељно опљачкана. Оно што није могло да се однесе, запаљено је. Тог 4. новембра, кад су схватили да се Немци пакују, Брезовчани и њихове комшије обрадовали су се, мислећи да је готово. Кол је наредио да се стрељају људи из млекаре, по списку. Затим се попео на спрат задружног дома и одатле фотографисао.
   Из затвора су изводили по пет затвореника, везаних жицом. После команде, уследио би плотун. Онда су се зачуле псовке. Милован Аврамовић се, рањен, затетурао, и псовао на сав глас – „Мајку вам швапску! Не знате ни да пуцате!” Двојица Немаца су истовремено опалила и Аврамовић се стропоштао на земљу, као двадесет прва жртва стрељања.
   Остале ухапшене Немци су пустили. Претходно су их постројили, а пред њима се шеткао Колић, с корбачем у руци. Претио је да је то само мала одмазда. Ако буде принуђен да поново долази, све ће их снаћи иста судбина.
   Често је водио казнене експедиције из Ужица. Немца с белом марамом добро су упамтили житељи готово свих околних села. Они у граду склањали су се чим би га угледали издалека.
   Колић се у Ужицу задржао до фебруара 1944. године. Потом је пребачен у Нови Сад, где остаје све до наиласка Црвене армије. Тада је, с осталим немачким јединицама, побегао према Аустрији. И готово две деценије о њему сe ништа није чуло.

***

   Децембра 1961. године почело је суђење Хансу Колу у Ужицу. Није то више био онај мајор који се с вучјаком шеткао по граду. Скрушено је седео на клупи, бранећи се тврдњом да се ничега не сећа. Али сведоци су га препознали. Као доказ изнете су и оне белешке преписане у његовој соби током рата. Коначно, 23. децембра 1961. године судско веће саопштило је пресуду. Ханс Кол се, за кривично дело ратног злочина против цивилног становништва, осуђује на казну строгог затвора у трајању од једанаест година. На опште чуђење, када је чуо пресуду, Кол као да је одахнуо. Плашио се осуде на смрт. Казну је издржавао у Сремској Митровици, одакле је због амнестије пуштен раније. Вратио се у Минхен, а његова даља судбина није позната.