ПЕТКОВДАН - 21. јун 2024.

ЖИВОТ КАО ТЕСКОБА

На данашњи дан 1905. године рођен је Жан Пол Сартр

Филозофа који су се окушали у књижевности, као и оних који су сматрали својом дужношћу да говоре о политици земље у којој живе било је још у старој Грчкој; Жан-Пол Сартр био је један од таквих људи широког образовања и огромног занимања за свет који га окружује.
   Из Авра, с места професора филозофије у школи, отишао је 1935. године у Берлин, како би изблиза проучио Едмунда Хусерла и Мартина Хајдегера, и вратио се у Француску као поборник феноменологије и егзистенцијализма.
   Његова најзначајнија филозофска дела су „Биће и ништавило” (1943), тротомни „Путеви слободе” (1945–1949) и „Критика дијалектичког ума” (1960), а позоришни комади стекли су светску славу: „Мучнина” (1938) „Иза затворених врата” (1945), „Прљаве руке” (1948), „Ђаво и Господ Бог” (1951). Његово последње дело је монументална студија о Флоберу, „Породични идиот” (1971).
Био је члан Покрета отпора, а са комунистима се разишао брзо после завршетка рата, али не толико да не посети Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). Као прави интелектуалац, после рата је осуђивао страдање Јевреја у Француској, као и црнаца у САД, али и огроман број Француза који су добровољно пријављивали „сумњивце” Гестапоу; критиковао је совјетску интервенцију у Мађарској, амерички рат у Вијетнаму и француски у Алжиру.
    Одбио је да прими Нобелову награду за књижевност 1964. године, не желећи да га повезују с било каквим институцијама. Придружио се Бертранду Раселу 1967. године у оснивању трибунала на коме је требало раскринкати америчке ратне злочине – Раселовог суда. Наравно, оне славне 1968. године здушно се прикључио студентским протестима у Француској.

Сартрова метафизика прилично је једноставна: сваки покушај човека да опише и разуме појаве у свету осуђен је на тескобу јер је тај покушај само ограничење сазнања. „Мучнина” је постала манифест егзистенцијализма и немачке феноменологије – наше замисли су производ животних искустава тако да је књижевност једнако вредна колико и филозофија. Неживе ствари потпуно су равнодушне према нашем постојању, те се тако и одупиру смислу који им људска свест придаје. Слободу воље – Кантову идеју да морал потиче из наше могућности да правимо изборе – Сартр је размонтирао управо равнодушношћу света према мислећем човеку. Слобода деловања тако је сасвим узалудна. Књижевност апсурда убрзо је постала резултат оваквог читања човекове стварности.
    Током девет месеци 1940. године био је немачки заробљеник, али је због слабог вида који је утицао на његову равнотежу, ослобођен. У Паризу је следеће године са својом животном сапутнцом Симон де Бовоар и Морисом Мерло-Понтијем основао друштво Социјализам и слобода. Пошто се друштву нису придружили и Андре Жид и Андре Малро, вратио се књижевности и до краја рата написао „Биће и ништавило”, „Муве” и „Иза затворених врата”. По ослобођењу Париза сарађивао је у часопису Албера Камија „Комбат”, а затим основао сопствени књижевно-политички месечник „Модерна времена”, поставши прави писац с политичким ставом.

Умро је 1980. године – био је страствени пушач, користио је и амфетамине да би могао да издржи темпо рада који је сам себи наметнуо, а пред крај живота био је готово слеп. Сахрањен је на гробљу Монпарнас, а испратило га је готово 50.000 људи.