Надница за страх

КО СЕ БОЈИ КЛОВНА ЈОШ

Док су за неке кловнови са шареним перикама и упадљивом шминком извор добре забаве, код других сам поглед на њих изазива нелагоду и страх

Кажу неки да су за овај страх бар делимично криви филмови и књиге – као што је зли Пенивајз из познатог романа Стивена Кинга „То” и истоименог филма. Ипак, психолози су последњих година овоме приступили озбиљније. Иако у „Дијагностичком и статистичком приручнику за душевна обољења” није наведена коулрофобија, стручњаци се с њом неретко сусрећу.
    Реч је о страху од кловнова. Претпоставља се да од њега пати отприлике два одсто светског становништва. За разлику од оних којима призор забављача под тешком шминком, с периком и превеликом обућом изазива смех, у људима с коулрофобијом кловнови буде праву страву. Тежи случајеви се презнојавају и осећају мучнину и лупање срца. Понекад и бризну у плач...
   Једно скорашње истраживање споведено на Шефилдском универзитету требало је да утврди како се најмлађи осећају у њиховом присуству. У њему су учествовала деца узраста од четири до 16 година (њих више од 250) и већина испитаника спремно је одговорила да се плаши кловнова, чак и кад их види на фотографијама. То је била лоша вест за поједине дечје болнице у Енглеској чији су зидови украшени сликама кловнова како би се развеселили малишани који се ту лече.
   О овој теми се расправљало и у наредним годинама. У жељи да јасније одговори на питање шта је прави узрок коулрофобије амерички доктор социјалне психологије Френк Т. Макендру постао је нека врста стручњака за кловнове. Заједно с колегама окупио је 2016. године 1341 добровољца старости од 18 до 77 година. Тражио је од њих да наведу све људске особине, понашања и занимања која изазивају језу и нелагоду. Први на списку били су нико други него – кловнови. А за њима таксидермисти, па продавци играчака за одрасле, па и гробари.

Макендру је закључио да израз кловновог лица, његова неодређеност и двосмисленост највише плаше људе. С овом теоријом се сложио и канадски психолог Рами Надер. По његовом схватању, кловново лице нацртан јаком шминком с пренаглашеним устима и очима људима углавном делује неприродно и због тога се јавља страх.
   Најчешће су нашминкани тако да изгледају срећно, јер забава и јесте њихов посао, али нико не може да буде стално срећан, па појединци то доживљавају као лаж иза које се крију права осећања и прави идентитет особе о којој заправо ништа не знају. Зато не им верују, јер су убеђени да се иза тог веселог површинског слоја крије нешто мрачно и злокобно. Такође, кловнови од нас очекују да се непрестано смејемо њиховим акробацијама, а никоме није стално до смеха. Тада ствари постају непријатне.
   Осим што кловнова истинска осећања остају скривена, неки људи су на опрезу у њиховом присуству и због тога што су ови непредвидљиви. Посматрачи никад не знају да ли ће их мајац заскочити или гађати тортом у лице – још један разлог који држи мозак у сталној будности.
   Као окидач коулрофобије делује неки трауматичан догађај из прошлости. Довољно је да је неко имао непријатан сусрет с кловном када је био понижен или преплашен да то остане урезано у мозгу. Следећи пут када се нађе у сличном положају, у глави лампица упозорава на обазривост.

Осим књига и филмова, лошем угледу кловнова допринеле су и неке стварне личности, као што је амерички серијски убица Џон Вејн Гејси, који је извесно време наступао као кловн запослен у једној добротворној организацији.
Занимање које је постојало од старог Египта данас има све мање обожавалаца. О томе говори и статистика. Према подацима Светског удружења кловнова, број чланова је у последње две деценије опао са 3500 на 1500. Један од разлога је то што млађим нараштајима ово занимање није привлачно као раније. Па и циркуси имају мању посету него ранијих деценија. Можда је бар делимично за то крива коулрофобија.