За читање и уживање - Легенда из Веракруза

МУЛАТКИЊА ИЗ КОРДОБЕ

Кажу старе приче да је пре више од два века, а у поетском граду Кордоби, живела једна чувена жена, девојка која никада није остарила упркос поодмаклим годинама. Нико није знао чија је ћерка била, али су је сви звали Мулаткиња. По мишљењу већине, Мулаткиња је била вештица, гатара која је склопила уговор са Ђаволом, који ју је посећивао сваке ноћи, јер су многи суседи тврдили да су, пролазећи после поноћи поред њене куће, видели како кроз капке на прозорима и кроз прорез испод врата сија нека злокобна светлост, као да у унутрашњости јак пожар прождире покућство.
   Други кажу да су ђавола видели како лети изнад кровова кућа прерушен у жену, али су га ипак препознали јер га је одавао поглед његових сатанских црних очију, ђаволски осмех његових црвених усана и блештаво бели зуби.
   Њој су приписивали разноразна чудеса.
   Када се појављивала у граду, момци су се, запањени њеном лепотом, препирали који ће од њих покушати да јој освоји срце. Међутим, она никада никоме од њих није одговарала, све их је презирала и тако је настало веровање да је једини који је поседовао њене чари био Господар таме.
   Упркос свему томе, та увек млада жена ишла је редовно на причешће, присуствовала богослужењима, давала милостињу, а свако ко би је замолио да му помогне имао ју је уз себе; била је на прагу колибе сиромашних и уз кревет самртника.
   Говорило се да се налазила на свим странима, на различитим местима истовремено, а сазнало се да је једног дана виђена у истом тренутку у Кордоби и у Граду Мексику. „Имала је дар посвудашности”, рекао је о њој један песник. Било је сасвим нормално пронаћи је и у некој пећини, као и у болничкој соби, или у стравичном кућерку на злом гласу. Неки су је виђали у најодвратнијим деловима града, а неки у некој скромној соби у комшилуку, смерно одевену, припростог изгледа, опуштеног понашања које не открива магичну моћ којом је била обдарена.

Чаробница је такође служила као адвокат изгубљеним случајевима: девојкама без вереника, угојеним жентурачама, онима које су губиле наду да ће пронаћи мужа, отпуштенима са посла, дамама са амбицијама да се туникама и накитом такмиче са принцезама, пензионисаним официрима и сиромашним лекарима. Сви су ишли код ње, сви су јој долазили доносећи своју утученост, а она је све остављала расположене, испуњене и задовољне.
   Због тога и дан-данас, када се од некога тражи нека велика услуга, скоро или у потпуности неостварљива, обично упитани узвикне:



   – Нисам ја Мулаткиња из Кордобе!
   Слава те жене била је велика, огромна. Свуда су о њој говорили и на многобројним местима широм Нове Шпаније спомињали су јој име од уста до уста.
   „У суштини је била”, каже исти песник, ,,варалица, мудрац, врачара, изузетно биће којем ништа није било страно, кога су сви слушали и чија је моћ достизала такве висине да је савијала законе природе... Била је, на крају, жена која би се у античком свету налазила међу божанствима, или најмање међу најпоштованијим свештеницама. Била је медијум од најповлашћеније врсте која је уживала духовно окружење свог времена... Велика је жалост што не живи у наше доба! Каквом све чуду не бисмо били сведоци! Каква откровења би урадила у ово време! Колико призивања, колико духова не би пристигли кроз њен глас! Колико би неверника престало да то буде!”
   Колико дуго је трајала слава те жене, видовњака свог времена и особе вредне дивљења каснијих векова? Нико не зна! Тврди се да је једног дана Град Мексико сазнао да су је довели из Кордобе и сместили у мрачне тамнице Свете Инквизиције.

Затим се нешто невероватно догодило: спасла се, Бог зна како, од недокучивих тајни Инквизиције, а то је био главни догађај у свим слојевима друштва, као и међу брбљивцима по пијацама и у дућанима. Толико се из разних углова говорило о њеном успеху да је и једна смела особа чак тврдила да Мулаткиња није била гаталица, ни вештица, ништа томе слично и да су јој, зато што је грешком пала у руке Свете Инквизиције, дуговали одштету скоро немерљивог износа. Одштета се наводно састојала од десет великих глинених ћупова напуњених златним прахом. Други брбљивац је допуњавао горњу причу тврдећи да је у све био умешан један неугледни удварач, који је заслепљен огорченошћу лажно оптужио Мулаткињу из Кордобе само зато што је она игнорисала његова удварања.
   Прошле су године, све су измишљотине заборављене, све док једног дана град није с изненађењем сазнао да ће се на следећем испитивању које се спремало гатара појавити са погрдном капом на глави и да ће носити зелену свећу, али се изненађење удвостручило када се неколико дана касније пронео глас који је тврдио да је птичица одлетела за Манилу, ругајући се стражарима који су је чували... Тачније, изашла је наочиглед једног од њих.
   Како се то догодило? Какву је моћ поседовала та жена да тако намагарчи уважену господу инквизиторе? А када је побегла? Тада или годинама раније?
   Нико није знао. Најчуднија и најапсурднија објашњења кружила су градом. Било је оних који су тврдили, док су прстима правили знак крста, да је све било дело самог Ђавола, који се непримећено увукао у тајне затворе да би спасао Мулаткињу. Неко се присећао онога да лепа реч отвара решетке. Један злобник је причао да љубав побеђује све и да су они из Свете Инквизиције, као сви смртници, и сами састављени од костију и меса.
   Ево шта се стварно догодило.

Једном је иследник ушао у гатарину одвратну ћелију и истински се изненадио угледавши на једном зиду угљем насликану лађу. Онда га је Мулаткиња из Кордобе упитала:
   – Шта недостаје овој лађи?
   – Несрећна жено – одговорио је иследник – да си хтела да спасеш своју душу од ужасних казни у паклу, не би била овде и уштедела би Светој Инквизицији и народу напор да ти се суди. Овој лађи једино недостаје да заплови. Иначе, савршена је!
   – Добро, ако Ваша благост жели, ако се човек потруди, кренуће, отпловиће веома далеко – рекла му је Мулаткиња.
   – Како? Да видим!
   Мулаткиња је с лакоћом ускочила у лађу, која је, споро у почетку, а потом брзо и пуним једрима, нестала с прелепом женом прошавши кроз један угао ћелије. Иследник је, нем и непокретан, избечених очију и накострешене косе, отворених уста, пренеражен гледао и није веровао да је све то видео. А после? Тврди онај песник „да је неколико година након што се све то догодило постојао човек затворен у лудници који је причао о једрењаку који је једне ноћи пловио Мексиком носећи жену узвишеног држања. То је био иследник. О Мулаткињи се ништа више није знало, осим што се верује да гори у свету демона.”
   Читаоче, остави је у пламену!

Из књиге
„Најлепши митови
и легенде Мексика” (2010) у издању
„Балинде и другова”
из Београда