Роми у старом Београду

ВАТРЕНИ КРАЉЕВИ СЛОБОДЕ

Током живота у старом Београду Роми су често понављали молитву

„Боже, памет у главу кад изнова свет ствараш!”

У турским пописима из 16. века као стални житељи Београда нашли су се и Роми – муслимани и хришћани. Њихови даљи преци су с другом „децом сунца” дошли из Индије. Трагове лутања сачували су у свом језику кроз персијске, јерменске, турске, грчке, српске речи. За разлику од Рома чергара, који су се довијали како доћи до хране, радили су као ковачи и музичари. Имали су старешину („харачлију”), задуженог за убирање пореза и увођење реда. И у наредним вековима слично су преживљавали, о чему сведоче путописи. Турчин Евлија Челебија, који је посетио Београд 1660. године, описао је како на обали Саве праве гвоздене столице, узенгије, маказе, букагије. Поправљали су лађе на пристаништу, па су наковањ прогласили за светињу и учили наследнике занату. Француски писац и дипломата Мишел Кикле запазио је да Роми и Ромкиње „пријатно играју и певају уз пратњу свога ћеманета”. А Феликс Каниц загледао се у ватрене очи њихових жена, па му нису сметале неравна калдрма и галама.
   У 18. веку Роми су за презимена узимали очево име или надимак (Црни, Мали, Топал, Музикант). Током ратова између Турске и Аустрије за превласт над Београдом, делили су судбину осталих житеља. Почетком наредног века неки од њих прикључили су се Првом српском устанку. По ослобођењу земље добили су представника у Скупштини, имања, право на вероисповест, језик и обичаје. Харачлије су укинуте. Више Рома запослило се у тополивници на Калемегдану. Међутим, после пропасти устанка, ствари су враћене на старо.
   Након Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић скупљао је „ромски харач” у име османске власти и предавао га везиру у Нишу. Тај посао поверавао је својим слугама и чуварима, којима, по сведочењу Нићифора Нинковића, нико није могао утећи:
   „У оно време тако су Србљи дивљи и свирепи били како исто тигри и лафови.”
   Новац је стизао од ковачког, музичког, коритарског и кашичарског заната, као и од гатања, торбарења, крађе и препродаје коња. Сиротиња се питала колико хлеба за тај новац може да купи многобројној деци.

Живот који кипи

   Неко време хришћански Роми плаћали су граду за станиште, док је послуга код Турака – звана „нефири” – ослобођена харача. И сам кнез Милош тражио је да упосли ромске занатлије. Нагласио је да му требају они што су „у ашчилуку [кувању] или терању коња вешти или послуживању око астала”, као и они који „циглу по форми и калупу немачком правити знаду”. Нашли су му три кочијаша. Њему и његовој породици свирали су музичари Роми за ручком, на свечаностима, испраћајима на пут. Рецимо, тридесетих година 19. века истакао се виолиниста Мустафа, који је наступао уз пратњу. Позиване су и Ромкиње, чувене по песми и страственом плесу чочеку. Носиле су цицане или свилене шалваре, прозирне кошуље и тесно јелече.
   И музичарски занат постао је наследан код Рома. Породице са свирачким „бандама” сматрали су племством у свом народу! Понављали су да им је то дар с неба, јер је Бог прихватио савет Светог Петра:
   „Нека буду Роми свирачи. Нека забављају људе да се у пићу и весељу не покрве.”
   С инструментима ишли су по вашарима, свадбама, слављима, излетима у природи, срећни што могу да зараде.
   Међутим, дешавали су се и немили догађаји. Један пандур известио је надређене да су га у кафани „избобутали” па избацили на снег, чим су музичари засвирали коло кокоњеште: окупљени су викали да не могу да лумпују у присуству полиције. Године 1824. познати „ромски арачлибаша” Карађул данима је шенлучио наручујући песме, све док у кавги с Атанасом Арнаутином није смртно рањен из пиштоља.
   Пошто је кнез Милош желео европски изглед вароши уместо источњачког, започета је преправка Савамале, стварањем Савамалске улице (данас Гаврила Принципа). Због нове чаршије с дућанима, становници су добили рок од годину дана да се иселе из својих кућерака. Кад то нису учинили, избацили су их насилно за један дан. Роми су се жалили полицији да су им плацеви одузети, а домови растурени и спаљени. Док су чекали обештећење, повукли су се у махале на периферији. По пријавама да су сумњиви, непоштени, гарави, одрпани и гласни, терали су их и из других делова града. На пример, Кату Циганку, која је живела у главном сокаку, тужиле су комшије занатлије да је „безобразна пијаница и крадљивица”. Наређено јој је да у року од месец дана прода кућу или ће полиција то учинити у њено име.
   И у данашњој Скадарској улици некад су живели Роми. Али, како су с временом Теразије изграђене по узору на Запад, решено је да се и Шићан-мала („Циган-мала”) преуреди. Најпре су исељавали коваче, фишеклије и казанџије под изговором да праве буку. Затим су следиле претње и притисци да сви напусте домове. Роми су неколико месеци пркосили наредбама, па су уз помоћ блата и дасака обнављали срушене домове.
   А онда је подметнут пожар који је прогутао читаву махалу. Очајан плач одјекивао је улицом. Тада је једна стара Ромкиња скинула мараму, распустила косу и изрекла клетву „да свако ту осети ватру и да остане пуст као Циган-мала”.
   Будући станари су 1868. године званично тражили да се назив улице промени. Тврдили су да им због њега куће и плацеви мање вреде, да као кафеџије, шнајдери, терзије, опанчари, бакалини, зидари трпе штету, јер не могу да добију вишу кирију за стан. Захтев је усвојен кроз четири године.
   За пет лета опет су писали Кварту – да им је пре било лепше! Сад су се жалили да је у улици отворено шест кафана и пар куплераја који „служе за саблазан” због свакодневних пијанстава, туча, ларме, неваљалства, музике. Међутим, руски етнолог Павел Ровински одушевио се „животом који кипи” на Дорћолу, а највише ромским колом.
   И славни математичар и академик Михаило Петровић Алас заволео је ромске музичаре, па је од Мије Јагодинца учио да свира виолину, дивећи се уметнику који публику код „Руског цара” баца у севдах. Није се чудио што је један власник банке, опијен прекрасним звуцима, оркестру Цицварић поклонио фијакер и коње.

Пиштољ и јатаган

   У сукобу са законом Роми су, као и други Београђани, одговарали за разна недела. Године 1881. два брата кажњена су због увреде владара. У кафани су гласно навијали за династију Карађорђевић и нападали Обреновиће. Осуђени су на по годину затвора, уз обавезу да плате суду трошкове, а сведоцима дангубу. После шест месеци краљ Милан Обреновић их је помиловао.
   Крајем 19. века стигле су наредбе градској управи да обрати пажњу на Роме скитнице који просе или обилазе вашаре с медведом који игра и мами паре. А онда се 1891. године у новинама „Српска независност” појавила вест насловљена „Одведено девојче”, која их је теретила за отмицу. Испоставило се да је у питању лаж – ученица је побегла од куће из страха од очеве грдње, јер је напустила други разред Више девојачке школе.
   Овакве приче продубљивале су предрасуде. Ипак, остала је потражња за надничаркама које помажу домаћицама, јер пристају да раде за стару одећу, храну, вуну. Истовремено су гатаре и врачаре позивале даме жељне да завире у будућност. „Помоћ” магијом била је папрено скупа. Дешавало се да Београђанке сакупе све своје драгоцености и оставе их на некој раскрсници ради „скидања чини”. После бројних казни једна врачара протерана је у Аустроугарску.
   Друга је и иза решетака наставила по старом, а пред судом се правдала речима да није крива што је овај свет луд. Трећа пак, која је стекла право богатство, кажњена је с пет година затвора и одузимањем куће у Његошевој улици.

   Опаснији криминал цветао је у дивљим насељима, попут Пиштољ-мале на Дорћолу и Јатаган-мале код Карађорђевог парка.
   Тврдило се да су за све криви „секс, дрога и хармоника”. Међутим, већину становника чинили су невољници (не само Роми) који су после Првог светског рата 1919. године остали на улици. Не могавши да плаћају скупе кирије у граду, на напуштеном земљишту су направили неугледне куће од дасака, блата, лима. Чекало их је 15 дана робије због бесправне градње и неплаћања казни.

   Упркос каљавим сокацима, јаругама и ђубришту, Јатаган-мала се брзо ширила. Кад је послат жандар да дежура и спречава градњу, већ је имала неколико дућана, пиљарнице, обућарску и берберску радњу, чак и собе за издавање. Уследио је захтев Београђана да се „ругло са страћарама” сруши, мада су станари тврдили да земљиште није општинско, већ краљице Наталије. У исто време злопатили су се без воде и канализације, страхујући од пожара и клизишта. Користило им је што у насељу имају чесме и што понеку свињу и кокошку могу да држе у авлији. Често су правили прославе, а у случају свађе и потезања ножева бежали су од жандара уз узвике „Афте туте!” и „Шуманте туте!”.

Од филмова до балова

   Захваљујући „Удружењу за снимање српских филмова”, први (неми) филм о Ромима у Београду снимио је 1911. године глумац, редитељ и писац Илија Станојевић – Чича Илија. Изабрао је да овековечи празник Бибије, заштитнице деце, а сценографију је поставио на Ади Циганлији. Ради што веће природности, камеру је крио иза жбуња. Филм је приказан у Француској и Србији под називом „Циганска свадба”.
   „Политика” је почетком 20. века писала да су Роми „најзад дошли к себи”, јер су кренули да оснивају покрете: Српско-ромску задругу за узајамно помагање у болести и смрти, Удружење славара теткице Бибије, Просветни клуб југословенске циганске омладине.
   По важности су се истакле ромске новине „Романо лил”, које је 1935. године покренуо студент права Светозар Симић. Редакцију је сместио у својој кући у Јатаган-мали. Примао је пошту из Шведске, Норвешке, Немачке, Пољске, Мађарске, а највећи број претплатника чиниле су „гаџе” (не Роми) из Југославије, због чега је лист излазио и на српском. Осим прича, песама и шала, указивао је на недаће које доносе нешколованост и одсуство здравствене заштите. Поручивао је „слаткој браћи” да из зачараног круга сиромаштва и беде изађу знањем, занатима, трговином и вредноћом. Ускоро су кренуле гласине да се млади уредник обогатио, па су га јуриле проводаџије. Салетале су га и девојке жељне славе речима:
  „Сликај ме, нек се моја слика шета по Јевропи. Ако не можеш, пиши бар име, нек се зна!”
   Након трећег броја „Романо лил” је угашен, а Симић је повео омладински клуб с просветним, музичким и спортским одсеком. Упркос празној каси, сналазио се уз два буквара и таблице: 1939. године девет Ромкиња савладало је читање и писање. Управник клуба, који се у међувремену оженио, намерио је да му супруга стекне високо образовање. А један муж је гунђао:
   „Кад се раздерем – мора да учи, а кад сам миран – неће.”
   Просветни клуб направио је приредбу с концертом класичне и ромске музике, фолклором и позоришним комадом „Сеоска прошевина”. Намеравали су да зарадом од улазница и чланарине помажу сиромашне ђаке и оснују библиотеку, али их је омео почетак Другог светског рата. Тада је за Роме наступило ужасно страдање у свим фашистичким земљама. Преживели су и у најтежим данима мислили на своје најближе, заштитницу Бибију и празник Ђурђевдан.
   Повест Рома у старом Београду остаје као путоказ новим нараштајима да на темељу богате културне баштине и даље напредују, да истрају, чувајући животност, слободу и сјај у очима.

Број: 3630 2021.
Аутор: Весна Живковић