Живот пише драме

У ЗАГРЉАЈУ ОБЛАКА

Грло старијег дечака стегло се од паничног страха кад је закорачио на металну пречку електричног стуба високог 37 метара. Ипак, мокрих дланова, наставио је да се пење. Знао је да мора да спасе брата који је кренуо ка врху.

Седамнаестогодишњи Џејмс Мекнил проучавао је пристигле дописе Државног универзитета у Аризони. Била је средина фебруара, а он заокупљен мислима о наставку школовања. Пренуо се кад је поред њега зазвонио телефон.

– Сигурно ме обавештавају о пријемном испиту – помислио је и весело посегнуо за слушалицом. Али, вест је била неочекивана. – Џејмсе, слушај, Џон се пење на електрични стуб – забринутим гласом саопштио му је сусед.

Спустивши слушалицу, дечак је истрчао из куће. У близини њиховог породичног имања у Меси, малом месту у Аризони, налазио се 37 метара висок метални далековод, главни спроводник струје за цео крај. А Џон, његов десетогодишњи брат, био је аутистично дете. Као и сви рођени с овом болешћу, живео је у свом свету, прекомерно маштовитом и сањалачком. Осећај страха био му је непознат.

Када га је угледао како у чарапама стоји на пречки стуба високој три метра и рукама граби напред, Џејмса је облио зној.

– Како ћу да га спасем ако настави да се пење? – у очајању је помислио прилазећи стубу. – Стани, Џоне! – викнуо је. Његов брат био је у опасности, а он је имао страх од висине.

Први пут у животу Џејмс је осетио панику. А прошао је много тога с братом. Чим су уочени наговештаји Џонове болести, својим родитељима Сандри и Бајрону јасно је ставио до знања да могу рачунати на његову помоћ. Сматрао је да ће он боље од нешто млађе сестре Џој умети да осети и разуме потребе свог брата. – Ми дечаци разликујемо се од девојчица. Између браће постоји другачија веза – говорио је.

Пошто је Џон у испољавао изразиту хиперактивност била му је неопходна стална пажња да се не би повредио. Трчао је, скакао, пењао се да дохвати сваку ствар коју угледа, стављао у уста све што му се нађе под руком. Зато је увек био поред њега да га чува и заштити од повреда и опасности. Као сасвим малог, брата је носио на раменима чак и док је учио или ишао да се прошета. Касније га је научио да игра видео-игрице. Био је то прави подвиг за Џона. Држећи његове мале шаке у својим, помагао му је да управља дугмићима на тастатури. Лежећи на поду, заједно су се смејали свакој успешно одиграној пустоловини. С много стрпљења, на једноставан начин, Џејмс је брату објашњавао и разне природне појаве. Дечак га је помно слушао и слепо му веровао. Само је Џејмс могао да задржи пажњу свог брата и одврати га од нагона за јурцањем.

Сада је морао да га одврати од пењања. Прислонивши се на челичну конструкцију, стао је на прву, укосо постављену шипку стуба. Ослонац је био добар и Џејмс је пружио руке ка брату у нади да ће га ухватити за ноге и сигурно спустити на земљу. Али, у том тренутку Џон је појурио и попео се на следећу пречку. Осмех му је озарио лице. За њега је то била игра и мислио је да брат жели да му се придружи.

И Џејмс је био свестан неспоразума. Џон је наставио да се успиње, а он није смео да погледа ка врху металне куле коме је стремио његов брат. Паничан страх стегао му је грло, а мокри дланови склизнули су са шипке.

– Џоне, стани! – зачуо је глас своје сестре Џој која је, долазећи из школе, видела застрашујући призор. Али, њене речи као да су биле додатни подстицај за маленог дечака.

Џејмс је са страхом подигао очи. У глави му је забубњало, а желудац испунила мучнина. Џонова стопала нестајала су му из видокруга.

– Страдаће ако ја ништа не предузмем – изговорио је гласно. – Морам да наставим за њим... Морам – понављао је док је, гушећи се од страха, хватао следећу пречку изнад своје главе. Отежале ноге једва су се померале. Ипак, полако је наставио да се пење. –  Џоне, чекај ме! – успео је да викне.

Његов брат је застао. Безбрижан, сео је на пречку 27 метара изнад земље.

Џој је утрчала у кућу и позвала полицију. – Моја браћа су у опасности... – почела је неповезано да објашњава.

– Пењу се по далеководу... Млађи је аутистичан, а старији има страх од висине... Молим вас, помозите им... – Погледом је окрзнула часовник на зиду. Било је 16 и тридесет.

Као и велики број полицијских станица у Аризони, и ова у Меси имала је хеликоптер. Али, летелица је ретко коришћена, па су сви покушаји да се сада покрене остали узалудни. Шеф полиције упутио је позив ватрогасној служби тражећи помоћ.

– Учинићемо све што је у нашој моћи – одговорио је Џеф Мичел, искусни ватрогасац – али наш „кондор” је на задатку. Колегама треба времена да стигну до куће Мекнилових.

– Док не стигну људи са задатка, идемо да видимо шта може да се учини... Немамо времена за губљење. Хладно је, деца би могла да се смрзну – додао је док је слао радио-поруку свом колеги Џиму Грину, ренџеру, припаднику јединице за посебне задатке. Надао се да ће на време чути обавештење јер само „кондором”, великим и тешким возилом са краном, могу да спасу дечаке. И док су ватрогасна кола хитала ка кући Мекнилових, мали Џон стигао је до врха. Седећи на укрштеним металним пречкама широким свега 7,5 центиметара, махао је ногама. Висину од готово 37 метара, отприлике као дванаестоспратница, није доживљавао као опасност. Гледао је облаке. Тек када је зачуо тешко дисање свог старијег брата, погледао је наниже.

– Где си досад ? – упитао је. Џејмс се тешком муком усправио поред њега.

Пажљиво га је обгрлио. – Џоне, хоћу нешто лепо да ти испричам... почео је да га заговара. Надао се да ће успети да одржи братовљеву пажњу док помоћ не стигне.

Вест о несрећи дечака затекла је екипу Џима Грина усред посла, 32 километра источно од Месе.

– Живот деце важнији је од свега – рекао је и покренуо велико возило.

– Само да стигнем на време – грозничаво је размишљао. – По оваквој хладноћи и одрасли би тешко издржали, а камоли деца – намрштио се од ужаса јер и он је имао два сина сличног узраста. Притискајући папучицу гаса, појурио је „кондором” ка кући Мекнилових.

Издалека је видео два ситна, приљубљена тела у врху стуба. Личила су на напуштене птиће у гнезду. У подножју је врвело од његових колега. Било је 17 сати и 30 минута. Зауставио је „кондор” уз сам стуб. За управљање краном пријавио се Тери Селф док су Џеф Мичел и Џим Грин стали на платформу. Пре него што се кран дигао увис, притрчала им је Џој.

– Мој млађи брат нема поверења у странце, али воли цртаће и видео-игрице с „Моћним ренџерима”... А ви сте један од њих – погледала је у Грина. Њене речи биле су пресудне за доношење одлуке ко ће прићи Џону. Подижући кран центиметар по центиметар, Селф је морао да пази да не захвати неку жицу и да буком не уплаши Џона. Зауставио је дизалицу пет-шест метара надомак врха јер му је Грин јавио да се млађи дечак узнемирио. Видео је како га Џејмс хвата за руке и претрнуо.

– Само да малишан не направи погрешан покрет – одлучио је да се попне до њих.

Искорачио је с платформе и полако кренуо ка дечацима. Убрзо се нашао лицем у лице с два промрзла детета.

– Здраво, ја сам Грин, моћни ренџер – рекао је. Џон га је с неверицом погледао. – Хеј, па ово је прави ренџер, онај о коме сам ти све време причао. Видиш, дошао је по нас – из Џејмсових уста проломио се на силу измамљен смех.

– Њему можемо да верујемо – додао је дечак и неприметно дао знак Грину да приђе.

Неколико минута касније Џон га је с пуно поверења обгрлио око врата и дозволио да га спусти са стуба. Али, чим му се брат придружио на платформи, прешао је у његово наручје. Сандра и Бајрон Мекнил стигли су кући када је све већ било готово.

– Прави си јунак, Џејмсе. Спасао си брата! – једва су успели да изусте грлећи децу.

– Џон је учинио много више за мене него ја за њега. Захваљујући њему, схватио сам да је само страх да се ономе кога волиш не догоди несрећа јачи од свих осталих. Висина ме више не плаши – мирно је погледао у високи стуб.