Изуми, открића, достигнућа

У ПОТРАЗИ ЗА ЗВУКОМ

Када је настао најстарији звучни снимак и шта је на њему забележено?

На сајту удружења „Први звуци” (First Sounds) пише: „Ми верујемо да су најстарији звучни снимци део наслеђа целе људске врсте и подстичемо све да их изучавају и уживају у њима”. Ова скупина историчара, научника и стручњака за дизајн звука удружила се с намером да нађе и протумачи звучни снимак забележен још пре него што је настао фонограф. Како је то могуће?

Сатирични текст који је британски физичар Едвард Џоунс објавио у часопису „Њу сајентист” 1969. године тврди да, ако један древни грнчар пева или гласно говори док комадом дрвета обликује вазу на точку, онда титраји који се пренесу кроз алат остављају траг на глини – танке усеке који после могу да се прочитају као тонски запис, као што грамофонска игла прелази преко жлебова на плочи.

Требало је да буде шала, али су се, убрзо пошто је текст објављен, јавили научници који га схватили озбиљно.

Мало-помало, развио се мит о снимцима које су можда направили још стари Грци из Перикловог доба – надахнуо је епизоду серије „Досије Икс” у којој Молдер и Скали нађу вазу с гласовним снимком грнчара који је вртео точак баш кад је Исус васкрснуо Лазара, па и прошлогодишњи филм „Мегаломани” грчког редитеља Спироса Статулопулоса. О миту је писао и Артур Кларк као о примамљивој теми за научнофантастичну причу, знајући да је немогуће да се обистини.

Јер, глина је сувише мека да би се не њој направили јасни урези, а точак би морао да се врти увек истом (великом) брзином како би се вибрације равномерно пренеле. Чак и кад би то успело, ништа се не би сачувало пошто се грнчарија стави у пећ и промени облик.

Ипак, овај мит нас подсећа на нешто што често заборавимо: да је звук физичка појава и да његове титраје можемо да осетимо и забележимо. То је имао на уму париски штампар Едуар Леон Скот де Мартенвил кад је изумео фоноаутограф, машину које исписује звучне таласе. Био је то велики левак налик на ушни канал који усмерава звук ка танкој мембрани (бубној опни); за њу је пак закачен стилус (крута свињска чекиња) који гребе танане и јасне линије на хартији премазаној чађи која се врти на ваљку. Де Мартенвил је вршио огледе отприлике три деценије пре него што је Томас Едисон 1877. године приказао свету свој фонограф, који и снима и репродукује звук.

Француски проналазач није ни био свестан тога шта је измислио. Мислио је да ће људи научити да читају те кривудаве линијице и замисле звукове њима приказане као што су научили да читају слова. Прошло је још готово век и по док се није прославио као творац првог тонског записа на свету!

Прочешљавши архиве Француске академије наука и Завода за патенте, Дејвид Ђованони, Патрик Фистер, Меган Хенеси и Ричард Мартин, оснивачи удружења „Први звуци”, дошли су до Де Мартенвилових фоноаутографа. У лабораторији су их подвргли најсавременијем оптичком скенирању и те чађаве шкработине претворили у дигиталне податке. На њихову срећу, Де Мартенвил је знао да се ваљак с хартијом не креће увек равномерном брзином, па је, осим гласа, снимао и вибрације звучне виљушке, које увек имају исту фреквенцију. Неправилности у простирању тих титраја помогле су научницима да подесе брзину и најзад добију препознатљив снимак. Шта су чули? Глас француског проналазача који пева Au clair de la lune у априлу 1860. године!
Даље истражујући Де Мартенвилову заоставштину, нашли су и још старије снимке звука корнета (дувачког инструмента налик труби), вибрација звучне виљушке и гласа који чита одломке из драме Торквата Таса. Реконструисали су снимке с оштећене металне фолије на коју је Едисон снимио буку са њујоршких улица, те извукли звук са плоча из лабораторије Александра Грејама Бела. Иако нису успели да протумаче запис са древне вазе, с правом би могли да се назову археолозима звука.