Живот пише драме

ПЕТ ДАНА БЕЗ ТРАГА

Једне хладне новембарске вечери, двадесетдвогодишњак је ишчезао у шуми у Аризони...

Око шест сати увече, 5. новембра 1975. године, седморица дрвосеча враћала су се кући после исцрпљујућег радног дана. Један од њих, Тревис Волтон, читав дан је секао стабла у области Тарки Спрингс. Док се смркавало, из густе шуме се пробијала јака светлост. Када су се приближили, запазили су огроман диск који лебди изнад пропланка. Тревис је, као омађијан, не обазирући се на повике другова да остане у возилу, искочио из камионета и потрчао према необичној летелици.

У том тренутку, из летелице је севнуо сноп јаке светлости, погодио Тревиса и одбацио га уназад. Преплашене колеге дале су се у бег, оставивши га за собом. Када су се петнаестак минута касније вратили, ни од Тревиса ни од необичне летелице више није било трага.

Узалуд су га тражили по околној шуми, па су најзад одлучили да о нестанку обавесте шерифа. Полиција је одмах кренула на место где је младић последњи пут виђен. Предводник Мајкл Роџерс и још двојица дрвосеча пошли су с полицајцима у Тарки Спрингс, док су се остали вратили кућама. Потрага је трајала до поноћи, када ју је шериф привремено обуставио. Тревисовој мајци саопштили су да јој је син нестао. Зачудо, цела породица је смирено примила вест.

Сутрадан је у Тарки Спрингс стигла спасилачка екипа. Надали су се да ће по дану лакше пронаћи неки траг. Власти, притом, нису поверовале у причу о ванземаљцима. Напротив, сматрале су да су Тревису наудиле колеге, али никакви докази о кривичном делу нису нађени.

Како од Тревиса и даље није било ни трага ни гласа, у потрагу су укључени хеликоптери и пси трагачи. Истог дана, новине су објавиле вест о могућој отмици у којој је учествовао неидентификовани летећи објекат, што је привукло још већу пажњу јавности.

Шест дана касније, нешто после поноћи, у кући Тревисове сестре зазвонио је телефон. Човек с друге стране везе говорио је неповезано. Потом је слабашним гласом изустио своје име. Био је то Тревис, који је избезумљено тражио да дођу по њега у оближњи градић Хибер.

Брат и зет су га тамо затекли склупчаног на поду, исцрпљеног и видно узнемиреног. Тврдио је да су га отели ванземаљци. Тревисов брат најпре је позвао познаника из Феникса који се бави истраживањем неидентификованих летећих објеката. По његовој препоруци, отишли су код хипнотерапеута Лестера Стјуарта. Међутим, Овај је одбио да прими Тревиса, тврдећи да му је пре свега потребна лекарска помоћ.

Прегледом није утврдили озбиљније повреде, мада је лекар на Тревисовом десном лакту приметио два убода. Установио је и да није био под дејством алкохола нити других опојних средстава.

Вест о његовом загонетном повратку брзо се проширила градом, а новинари су на све начине покушавали да га приволе на интервју. Шериф је затражио да младић прође психијатријску процену и полиграфско тестирање.

Психијатријска процена није указала ни на какав поремећај. Ипак, кад год би покушао да се присети дана када је нестао, Тревис би се видно узнемирио. Није опширно говорио о ономе што му се наводно догодило. Штавише, није се појавио ни на полиграфском тесту у заказано време.

У међувремену, један таблоид му је понудио ексклузивни интервју. Унајмљен је и независни полиграфиста, који је закључио да Тревис лаже о отмици и да је на тесту намерно задржавао дах како би утицао на резултате.

Несрећни младић је потом одлучио да се подвргне хипнотичкој регресији. У току овог поступка присетио се да се после удара светлосног снопа пробудио у болничкој соби окружен трима ниским ћелавим човеколиким бићима беле коже и крупних смеђих очију. Обузео га је ужасан страх, а у грудима је осетио снажан бол.

Покушао је да се одбрани и побегне с металног стола на којем је лежао, после чега су бића напустила просторију. Лутајући по летелици, наишао је на високог човека који га је ћутке повео у другу собу. Тамо су га дочекала два бледа плавокоса мушкарца и жена – безизражајних лица. Преко лица су му ставили провидну маску, па је поново изгубио свест. Пробудио се поред ауто-пута, док се изнад њега удаљавао летећи тањир.

Упркос свему, многи истраживачи неидентификованих летећих објеката остали су сумњичави. Веровали су да је момак све измислио ради славе и новца.

Сумњу је подгревало сазнање да су Тревис и његови другови каснили с послом који су обављали за шумарску службу. Претила им је казна од 2500 долара и забрана да се убудуће пријављују за сличне послове. Сазнало се и да су се одраније занимали за приче о сусретима с ванземаљцима. Многи су зато били уверени да је колега Роџерс помогао Тревису да се сакрије.

Годинама касније, други дрвосеча, Стив Пирс, причао је како је Роџерс тога дана на неколико сати одсуствовао с терена. По повратку је, наводно, захтевао да сви остану у шуми до мрака, иако су обично завршавали посао у рано послеподне.

Тревис Волтон, међутим, никада није одступио од своје приче. О ономе што је наводно претрпео написао је књигу, по којој је касније снимљен и филм. И дан-данас гостује на скуповима посвећеним неидентификованим летећим објектима.