За читање и уживање - Тереса Порсекански

КАЖИ МИ СВОЈУ ТАЈНУ

Како да га пронађе међу свим тим куковима и раменима што се њишу, међу укрштеним ногама које гипко клизе у ритму музике дуж старомодног салона са елегантним балконима? Како да га препозна – „висок, црномањаст, негован, шездесет једна година, ја сам тај кога чекаш” – усред толиких тела у плавим оделима са црвеним краватама и црним ципелама на шнирање? Порука коју је спикер радио-станице прочитао није била нарочито прецизна. И до последњег тренутка није веровала да је њој намењена и мислила је да је у питању грешка или исмевање. Можда је чак и пожелела да то стварно буде грешка, да тај мушкарац није ни одговорио, да она сама никада није послала поруку радио-емисији „Кажи ми своју тајну”, која је три пута недељно, понедељком, средом и петком, од девет до десет увече, нудила да повеже усамљене душе.

За сваки случај се у кућној хаљини усред зиме спустила до телефонске говорнице, ставила жетон у телефон и позвала радио-станицу да провери да ли је порука стварно намењена њој, „Меланхоличној Аријани”, и да затражи да јој је још једном, па опет прочитају. У том тренутку су јој се подаци о црномањастом мушкарцу залепили за мождане вијуге и почели изазовно да трепере. И тако је Меланхолична Аријана зграбила рубове сомотске кућне хаљине и одјурила у своју малу дворишну. собу, игноришући притом уобичајено ћаскање са комшиницама у дворишту.

Охрабрена својом глатком, црном сатенском ташницом на којој су њени лакирани нокти изгледали као капи свеже крви, Меланхолична Аријана је поново бацила поглед на играчки подијум. Улило јој је самопоуздање то што салон изгледа као да је изашао са страница неког монтевидеанског часописа из четрдесетих година.

Поновно осећање младости ублажило јој је визију женских тела на столицама поређаним уза зид, истовремено укрућених али и расположивих, спутаних привидном равнодушношћу њихових израза лица. Све оне, са својим тајним годинама, домаћице које као да су прекинуле шивење да би показале своју жустрину, кућне помоћнице и службенице, такође и оне без посла и са неизвесном будућношћу, блистале су под љубичастом светлошћу која се пробијала кроз староставне паучине. Са друге стране каваљери – зрели, обучени по протоколу и са гестовима кројачких лутки – искусно су проучавали понуду. Како да га нађе међу свим тим „плавим оделима, црвеним краватама и ципелама на шнирање” кад су сви исто изгледали? Како да нађе онога чији су страсни поглед и извесно обећање раја упућени само њој?

Кроз појачала је допро донекле извитоперен звук бандонеона и тек успостављени парови су усредсређених израза лица започели фатални обред милонге чија су строга правила налагала да се из низа усамљених жена бирају парови за плес. Иза њих, за дугим дрвеним столом, седели су брбљиви парови који су коментарисали љупки спектакл једне изблајхане жене неодређених година због чијег деколтеа је конобар изгубио равнотежу и изазвао ломљење пивских флаша.

Меланхолична Аријана је била на ивици суза, али је било срамота да он, у случају да је ту – ако је ту – примети њену тугу. У својој поруци радио-станици написала је да има смеђу косу, да је лепо грађена, згодна, кројачица са озбиљним намерама. Можда ју је он већ препознао, али је, када је видео да је красе пар килограма више и очајање маторе тинејџерке, одлучио да јој не прилази? Можда је и схватио да у ствари има педесет осам, а не четрдесет пет година као што је написала?

Оркестар је сада цвилео у њеним ушима. Кренула је кроз гомилу као да пролази неким тајним пролазом. Осећала је горчину у једњаку и гутала ју је лагано као да је у питању неки горак напитак. Већ је одлучила да нестане и одложи своје разочарање заједно са згужваном марамицом, када је осетила како је пробада поглед који је прелетео преко осталог света и од којег се укочила.

Тереса Порсекански (1945), уругвајска књижевница и антрополог, рођена је у Монтевидеу у породици литванског порекла. Предавала је историју националних и верских мањина на Католичком универзитету у Уругваја и у Латиноамеричком центру за економију. Књижевношћу је почела да се бави 1978. године – најпре као сакупљач усмених предања јеврејских досељеника, а затим и као писац. Написала је десет романа, осам збирки кратких прича и три песничке.

„То је он”, рекла је у себи, мада јој од тога није било лакше. Изненадила се кад је открила лице од крви и меса које је било усредсређено на њу и постидела се. Сад је морала да призна да он постоји, да има тело које заузима известан простор, пут која одише, чупаве обрве, плаво одело са белим пругама и црвену кравату. Пожелела је да игнорише његове модре боре и неједнаке проседе бркове, стрепњу његових упалих очију, јагодице на којима штрчи пар длака. Али већ је био испред ње и већ су на известан начин били испреплетени на подијуму док су покушавали да ускладе покрете.

Осетила је како обухвата њен позамашни струк и спустила је своју дебељушкасту, белу руку на нараменицу његовог плавог пругастог одела. Онда је све око ње почело да се врти: звуци су почели да одзвањају у ушима Меланхоличне Аријане, плесна дворана је постала округла и шарена и, док су се окретали, старински балкони, светла, келнери, пиво, све се претопило у један јединствени бледи обрис огромног свиленкастог мозаика.

Тако се изгубила њена сатенска ташница, њена марамица и усред тог света који се сада повукао и са стране их пун радозналог поштовања посматрао док су играли, осетила је да је чак и хаљину изгубила – хаљину опрезне даме која зна како да се понаша – и како гола-голцата изгара у загрљају тог мушкарца. Њене бујне груди су се пробудиле, бутине су јој се овлажиле и припиле уз његово тело које је сада било њено, укрштено попут хермафродита, док су се вртели у љубичастој милонги играчког подијума.

Тад му се обратила, огољена и у ватри, и шапнула му на уво које је благо додиривала уснама. „Моје пријатељице мисле да је цела та прича са радиом обична лаж”, рекла му је. „Да нико никада није одговарао на поруке”, рекла му је. „Али сад схватам да немају појма ни о чему”, рекла му је. „Ви сте ми и те како одговорили и ваша порука је била истинска”, рекла му је.

„Каква порука?”, рекао је он и поновио: „Каква порука?” И онда је додао: „Нисам послао никакву поруку”. Али она је већ била у заносу тог бесрамног плеса и није га чула.

Превели Ксенија Билбија и Бранко Анђић

Из књиге „Милонга страсних сенки: И то је танго” (2026) у издању „Лагуне”