Поглед у небо
ПЛЕС ЦРВЕНИХ ВИЛЕЊАКА
Док научници који проучавају олује обично усмеравају објективе ка тамним облацима из којих севају муње, највеличанственија небеска представа одиграва се десетинама километара изнад наших глава
Постоји једна запањујућа атмосферска појава међу научни позната под називом „црвени вилењаци”, чији се необичан облик често пореди с огромном медузом. Ти бљескови електричног пражњења нимало не подсећају на обичне муње које виђамо током летњих непогода. Припадају групи такозваних пролазних светлосних (луминисцентних) догађаја и настају у вишим слојевима атмосфере, тачније у мезосфери и доњој јоносфери, на висинама између 50 и 90 километара изнад тла.
Научна истраживања показала су да су главни окидачи ове врсте електричног пражњења изузетно снажне муње које настају унутар великих „мезоскалних конвективних система”, односно огромних, организованих система грмљавинских олуја који се понашају као јединствена временска непогода и простиру се на неколико десетина до неколико стотина километара. Када огромно електрично пражњење нагло „усисава” огромне количине позитивног наелектрисања из олујног облака, долази до нагле промене електростатичког поља високо изнад грмљавинског фронта.
Због изузетно ниског притиска који влада на висинама од 50 до 90 километара, критични напон потребан за пробој ваздуха далеко је мањи него при тлу, што омогућава да се ваздух тамо понаша као проводник. Изненадна разлика у напону и разређени ваздух мезосфере ниског притиска изазивају диелектрични пробој, а том приликом долази до побуђивања молекула азота. Када ти молекули азота почну да се враћају у стабилно стање, ослобађају препознатљиви дубокоцрвени и наранџасти сјај. Због свог посебног облика, с густим средишњим делом из којег се спуштају бројне танке и разгранате нити налик пипцима, ови призори остављају без даха сваког ко успе да их забележи.
Упркос величини, која достиже десетине километара и у висину и у ширину, „црвени вилењаци” годинама су били познати углавном из прича пилота, чија су сведочења примана с неверицом. Основни разлог је то што веома кратко трају: светле свега неколико милисекунди. Људском мозгу је за обраду визуелних надражаја потребно око 40 милисекунди, па су црвени вилењаци, који обично трају између 5 и 30 милисекунди, на самој граници онога што људско око може да опази. Управо зато њихово проучавање захтева врхунску опрему. Посебни веома осетљиви сензори и дигиталне камере високе ISO осетљивости омогућавају да се забележи тај краткотрајни „небески плес вилењака”. Уз то, њихов сјај не пробија облаке, па их је с тла могуће видети само с велике удаљености. У самом средишту олује готово је немогуће уочити „црвеног вилењака”.
Црвени вилењаци нису усамљени становници горњих слојева атмосфере. Савремена метеорологија сврстава их у ширу породицу пролазних светлосних појава, у коју спадају и „вилењаци”, брзи, прстенасти бљескови у јоносфери, те „плави млазеви”, моћне појаве које, за разлику од црвених вилењака, избијају с врхова облака и пружају се увис. Иако је њихов настанак данас научно објашњен, тајанствени црвени вилењаци и даље нас подсећају колико је заправо сложен и недовољно истражен систем који повезује нашу тропосферу с пространствима свемира. Сваки нови снимак доноси вредне податке о електродинамици наше планете, откривајући да небо изнад олуја скрива светове о којима још увек морамо да научимо много тога.
Коментари (0)