Од Сарајева до Атине

ТРИ АТЕНТАТА НЕСУЂЕНОГ ИМАМА

Једини муслиман који је учествовао у Сарајевском атентату и пре и после имао је сличне акције...

Око Петровдана 1912. године у Београду се нашла екскурзија матураната Мостарске гимназије. Босански омладинци били су одушевљени главним градом, у коме су видели Пијемонт. А још када се у том граду осећа да ће бити рата, у коме коначно има да се обрачуна са Турцима, срећи никад краја. Кад може са Турском, може и са Аустроугарском, која је владала Босном и Херцеговином. Међу матурантима су се издвајала два човека, мало престарела за школу. А  деловали су и грубље од школараца. Обојица из Стоца, Махмут Алихоџић и Мухамед Мехмедбашић. Занатлије, овај други столар, стар двадесет шест година. Додуше, у раној младости Мухамед је провео седам година у медреси, био је виђен за имама. Ипак, оставио је све и отишао на занат. Успут, просто је гутао разну револуционарну литературу, углавном ону забрањену, на удару царско-краљевске цензуре.
   Док су матуранти обилазили знаменитости града, Махмут је одвукао Мухамеда у неку кафану. За сто је сео и неки младић, стар двадесетак година. Мухамед је имао утисак да га Махмут познаје одраније, а само име му није говорило ништа: Владимир. Додуше, ухватио је себе да дотичног Владимира слуша као омађијан. А овај је причао о револуцији, о збацивању тираније Беча, о ослобођењу, о уједињењу. Све оно за чим су двојица Босанаца жудела. И тако сатима. На растанку, договорили су се да остану у вези преко Махмута.
   Тек при повртаку у Столац Мехмет је одао како се онај Владимир презива: Гаћиновић. Национални револуционар, готово идол револуционарне омладине у Босни. Главни идеолог онога што ће касније постати познато као „Млада Босна”. Писац брошуре „Смрт једнога хероја” којом развија култ Богдана Жерајића, атентатора на Маријана Варешанина, аустроугарског поглавара Босне. Мехмедбашић је одушевљен. Тек тада почиње да чита свако словце које је Гаћиновић написао и објавио, што званично, по разним часописима и календарима, што илегално, по брошурама које су ишле од руке до руке. Још му се и сам Гаћиновић јавио дописном картом из Швајцарске, у октобру 1913. године. Започињу преписку, а Мехмедбашић је све загриженији за ствар.

Пут у Тулуз

   Мухамеду крајем 1913. године стиже глас од земљака Мустафе Голубића. Знао је да је Голубић близак Гаћиновићу, па се није много двоумио када му је овај предложио да оде чак до француског града Тулуза, ради једног важног састанка, „по њиховој ствари”. Једино што мучени Мухамед никад раније није путовао у било какво иностранство, ако се не рачуна Србија. А путовање изискује и велику своту новца. Ништа зато, подићи ће новац на меницу, и пут под ноге.
   Почетком јануара 1914. године, без икаквих путних исправа, осим радничке књижице, Мухамед је кренуо за Дубровник. У возу се сетио Лексе Куртовића, вође дубровачких сокола. Упознао га је на неком слету и решио да му се обрати за помоћ. Лексо је поклекао тек после другог састанка, када му је Мухамед објаснио да се ради о револуционарној ствари. Обезбедио му је карту до Трста упола цене, и препоручио га капетану брода, да му се нађе у невољи.
   Знајући аустријску полицију, Мухамед је био сумњичав. Зато се свима на броду представио неким другим именом, да је учесник Балканског рата, иначе из Ниша, и да путује у Тулуз код болесног брата. И тако све до Трста. Тамо се укрцао на воз. Све до Тулуза је ћутао, пошто није знао ниједан страни језик. А на одредишту одушевљење. Чека га земљак Мујага. Док су се питали за здравље јуначко, Мухамед је запазио да се Голубић лепо носи. Студент, па још на стипендији. Мало га је водао по Тулузу, упознавао са друговима, да би га на крају питао да ли има новца, пошто састанку треба да присуствује и Гаћиновић. Међутим, овај је у Паризу, и што пре му треба послати новац за карту. Убрзо су оне паре од менице послате у Париз.
   Неколико дана касније, окупило се друштванце. Сатима су састанчили у некој скровитој кафани. А и где би друго? Мехмедбашић, кога су пријатељи прозвали Благан, схватио је да се припрема читав низ атентата по Бечу и Босни. Први је имао да падне генерал Поћорек, поглавар Босне, за шта је одређен управо он. А кад страда Поћорек, окренуће се ка главној мети. Францу Фердинанду, главом и брковима. Гаћиновић и Голубић однекуд су добили податак да ће Фердинанд на пролеће посетити Париз, и већ су почели да плету мрежу. Мујага је чак начуо да ће из Париза да продужи у Шпанију, у неки дворац, где ће се одмарати неколико дана. Ето још једне прилике, ако подухват у Паризу пропадне. Гаћиновић је објаснио да они баш хоће атентат на тлу неке земље независне од Аустрије, па кад дође до суђења, да јавно кажу шта их је навело на тај чин. Да проговоре о стању у Босни, нека их цео свет чује.

Коначно пиштољ

   Када је дошло време растанка, Благан је задужио нож којим је имао да изврши атентат. Такозвани анархистички, на врху истурпијан. Добио је и отров, у који би пре акције умочио врх бодежа. Прах се задржи на оструганом врху, а још се није родио мајчин син који би преживео убод таквом направом. Ако га сечиво и поштеди, отров неће. Чим је дошао до Дубровника, нашао је Куртовића. Рекао му је да о његовом путовању не говори ником живом, како полиција не би почела нездраво да се занима. Успут, поменуо је да има задатак да убије Поћорека, и заклео га на оној ками, да му се нађе при руци, ако затреба.
   Све около, наоколо, за случај да га неко прати, кренуо је ка Стоцу. Прво возом ка Мостару. А успут, прва невоља. У купе је бануо жандарм који му је тражио исправе. Нешто је гледао по тефтеру и отишао. Благан се уплашио да је Куртовић одјурио у полицију и пријавио га. Мора да је то, сад га траже по возу. За сваки случај, нож и отров су излетели кроз прозор. Нешто пре станице у Хуму искочио је из воза, тек да види да ли ће неко да га следи. Ништа, никаква узбуна. Тек на станици је сазнао да су жандари јурили неког војног бегунца. А оружје за акцију? Ништа страшно, набавиће ново. Тако је и било, у Стоцу је дошао до неког пиштоља.



   Тако опремљен, спремао се у Сарајево, на устоличење реисул-улеме. Поћорек ће му сигурно присуствовати, а и неће бити сумњиво што се муслиман Мехмедбашић гура у прве редове. На несрећу, обезбеђење је било подозриво, па им намера није успела. Мухамед се узрујан вратио у Столац.
   Убрзо се по Гаћиновићевом савету обратио учитељу Николи Тришићу. И он га је познавао као националног радника. Док су шетали по Сарајеву, сусрели су замишљеног младића. Тришић их је упознао, а радило се о Данилу Илићу. Учитељ је објаснио Мухамеду да може да му верује, да је и Илић револуционар, један од најближих Гаћиновићевих сарадника. Из разговора, Благан је схватио да је овај и те како упућен у његов задатак. Само, Илић га убеђује да одустане, спрема се нешто много крупније. Како је тада почело да се прича да Фердинанд долази у Сарајево, Мухамеду није требало много да повеже ствари. Ту смо, значи Фердинанд. Знатно мирнији, вратио се у Столац и чекао позив.

Фердинанд не сме да преживи

   Крајем маја 1914. године стигло је писмо од Илића. Заказао му је састанак у Мостару. Благан је одмах кренуо, али од Илића ни трага ни гласа. Коначно, два дана касније, појавио се. Покушавао је да заметне траг полицији, па је зато каснио. Затворили су се у хотелску собу и шапатом причали, пошто је шпијуна било на све стране, у хотелима поготову. Тада му је Илић одао планове – атентат на Фердинанда, а двојица њихових су већ у Србији, траже оружје. Сутрадан су послали шифровану карту Гаћиновићу, у Швајцарску. Убрзо је стигао и одговор: „Напред, лавови!”. Благан се вратио у Столац. Чекао је позив.
   Већ почетком јуна знало се да Фердинанд долази у Сарајево, на Видовдан. Од Илића је стигла карта да се Благан пакује и долази, пошто град већ врви од агената, па би било најбоље да дође раније, да не упада у очи као ново лице. На једвите јаде, Мухамед је нашао новац за пут и кренуо ка Сарајеву, замећући трагове.
   Негде пред Сарајевом, у купе су упала двојица углађене господе. Агенти, видело се на километар. Испитивали су Благана где је намерио, а марамица на образу била је довољна да их увери да путује код зубара у Сарајево. Како би потврдио причу, чим је изашао из воза, скочио је на фијакер и тражио да га возе код најбољег зубара у Сарајеву. Испред ординације, у ходнику зграде, задржао се читав сат. Тек је онда кренуо да тражи Илића. Данило га је најзад упутио у заверу. Биће их више, Фердинанд не сме да преживи. А сигурности ради, Илић је био једини који је знао све учеснике. Вече уочи Видовдана провели су у некој кафани. Илић је у мрачном дворишту Благану предао бомбу, објаснио му како се њоме рукује. Све је било спремно за дочек.
   Видовдан, Сарајево. Топло је, сунчано. Маса се гура да види поворку. У маси и Мухамед Мехмедбашић. Својевољно је променио место које му је одредио Илић. Хтео је да има бољи поглед на колону. Данило га је сусрео. Један брз стисак руке, знак да је Фердинанд близу. Благан има први да покуша.
   Међутим, док се пробијао кроз масу, чула се бука мотора. Колона је пролазила. Убрзо се зачула и експлозија. Бомба коју је бацио Недељко Чабриновић. Мехмедбашић је касније сведочио у перо Војиславу Гаћиновићу, Владином брату, да је тада настала још већа стиска. Агенти хапсе све сумњиве. Не и Благана. Он је по договору променио место, где је требало да сачека Фердинандов повратак из општине. Уз сто мука пробио се на то место и стао у први ред. Чекао је, с руком у џепу, на одшрафљеној бомби.
   Опет се зачуо мотор. Благан је почео да вади бомбу, али се у одсудном тренутку укочио. Осетио је да му је са леђа пришао агент. Дисао му је за врат. Није било шансе да извади бомбу, чукне је о нешто тврдо и баци. Док се он премишљао, поворка је прошла. Онда су одјекнули пуцњи. Из пиштоља Гаврила Принципа, испоставиће се. Кроз масу се пронео глас да је Фердинанд погинуо. Мухамеда је носила маса, тако да се једва искобељао. Хапсили су на све стране, сваког ко је деловао иоле сумњиво. Мехмедбашић је имао фес на глави, па на њега нико није обраћао пажњу. Отишао је право до „Боснише поста”, да сазна резултат. Ту је прочитао званичан оглас о смрти Фердинанда и Софије.

Убијте Грка!

   Благан је у Сарајеву провео још два дана, у дружењу с неким имамима које је знао из медресе, из младалачких дана. Пронео се глас да су готово сви атентатори похапшени, само је било питање тренутка када ће се неко сетити и њега. Некако је неопажено измакао у Мостар, па у Столац. Одатле, када је чуо да се полиција распитује за њега, право у Чапљину. Преко планина је пребегао у Црну Гору, у нади да га одатле неће изручити.
    Убрзо су аустријске власти тражиле изручење, под изговором да је учествовао у убиству, а да нису поменули ком. То је био маневар истражног судије Леа Пфефера. Ако Црногорци наслуте да је политички кривац, никада га неће изручити. Тако је и било. Црногорске власти су га ухапсиле, али су убрзо одговориле Аустријанцима да је побегао из притвора. Оно да је имао помоћ баш и нису помињали. Упутили су га у Србију, где је после многих путешествија завршио у штабу Ужичке војске, баш код Драгутина Димитријевића Аписа.
   Шеф обавештајаца српске војске, велики конспиратор Апис, око себе је окупљао босанске добровољце. Ваљали су му на многим тајним задацима. Из необјављених архивских докумената о Мехмедбашићу види се да је пропутовао целу Србију, да би на крају завршио у чети мајора Воје Танкосића, где је опет срео свог земљака Мустафу Голубића. Овај је убрзо нестао из чете, по другом задатку. По Танкосићевој погибији, Благан прелази у одред војводе Вука. Прелази Албанију, и јануара месеца у Драчу поново среће Голубића и друге Босанце. Ту је и Апис, који их и даље држи на окупу, увек у близини и на располагању. Тако су сви заједно доспели и на Крф, у друштву Аписовог блиског сарадника, мајора Љубе Вуловића, такође црнорукца.
   Тамо се захуктава план који су Босанци сковали још током повлачења преко Албаније, о ликвидацији три страна владара. Мислили су да ће скратити рат ако убију немачког цара Вилхема, грчког краља Константина и бугарског Фердинанда. Надали су се да ће с Константиновом смећу премијер Венизелос коначно ступити у рат на страни савезника. Апис се сложио са планом, и Мехмедбашић и Владета Билбија су упућени у Атину, а Голубић у Берлин. Двојица виђена за Атину добила су лажне пасоше и новац. Оружја није мањкало. Испратио их је Љуба Вуловић, с речима да им меци не буду Чабриновићеви, већ Принципови. То је жацнуло Мехмедбашића. Решио је да сада неће да омане. Ако не успе да утекне после пуцњаве, сачуваће метак за себе.
   У Атини, наоружани револверима, отишли у позориште, на премијеру за коју се знало да ће јој присуствовати и Константин. Док су они чекали, пронео се глас да краљ не долази, због болести. Несуђени атентатори су се повукли и чекали другу прилику. Међутим, план је убрзо освануо у јавности. Новинар Милан Комадинић некако је сазнао за намераване атентате, обавестио регента Александра и Николу Пашића. Завереници су одмах одустали, а Љуба Вуловић  претио да ће посетити Комадинића, да се нешто објасне. Мухамед се у међувремену разболео, па је завршио у руској болници. Цела ствар је заташкана на једвите јаде, а Апис и друштво били су под још већом присмотром дворских кругова и њима блиских официра. Били су убеђени да се Аписова страст за смицањем крунисаних глава неће зауставити само на страним владарима.

Епилог у Солуну

    Прилику нису дуго чекали. Као гром је одјекнула вест да је неко пуцао на престолонаследников ауто код Острова, 29. августа 1916. године. Александар је сазвао састанак са политичким првацима Пашићем, Светозаром Прибићевићем и Љубом Јовановићем Патком. Сви су били убеђени да је то Аписово дело. А и да није, повод је био згодан да се црнорукцима коначно дође главе. Убрзо су почела хапшења. Међу првима је, 28. децембра, ухапшен Апис. За њим, сви остали. За атентат је оптужен војни баракер, Босанац Раде Малобабић. Мухамед Мехмедбашић му је у томе саслуживао.
   Почео је „Солунски процес”, на коме је Апису и друговима спочитано да су хтели да изведу пуч, збаце или убију регента, и склопе сепаратни мир са Аустроугарском и Немачком. Појављивали су се сведоци, од којих су посебно важни били Темељко Вељановић и Ђорђе Константиновић. Овај други је теретио Мухамеда да је покушао да га увуче у заверу. Тобоже, срео га је на путу, предложио му да мало пуцају на регента. Па онда још једном, исто. Притом, Мехмедбашић није добро познавао ниједног од сведока. Испада да је ишао около и питао пролазнике и познанике да учествују у тако озбиљном подухвату. Сви су били унапред осуђени, па је пресуда била формалност.
   Апис, Малобабић и Вуловић су стрељани, осталима су смртне казне преиначене у временске. Мухамед Мехмедбашић добио је 15 година робије. Издржавали су казну на острву Улусу покрај Крфа. Сви заједно су помиловани марта 1919. године. Мухамед се вратио својој кући у Столац. Ипак, власти му нису дале мира. Протеривали су га од места до места, без обзира на његове раније заслуге. Биће да су се плашили једног осведоченог завереника и атентатора. Сметао им је и живи сведок Сарајевског атентата и Солунског процеса.
   Преселио се на Илиџу, али је приликом једног боравка краља Александра протеран и оданде.
   Издржавао га је пријатељ, сабрат из затвора, црнорукац Влада Туцовић. Он је трговао дрветом из Босне, па је и Благану отворио кафану у Стоцу. После убиства краља Александра 1934. године, стеге су мало попустиле, па је добио неку службу при болници у Сарајеву. Све ово је навео Туцовић у својим необјављеним записима и успоменама на Солунски процес, па и то да је Мухамед Мехмедбашић остао загрижен за националну ствар до самог краја. Чак је једном сину дао име Владимир, по Владимиру Гаћиновићу.
   У Сарајеву је дочекао и Други светски рат. Усташе су га ухапсиле 1943. године. Проживео је стравично мучење у затвору, али је ипак пуштен. Убрзо је умро од последица мучења, 29. маја 1943. године.