За читање и уживање - Горан Петровић

БЛИЖЊИ

00.53

Мора да је прошло пола ноћи када га је пренуло некакво стидљиво куцање. Жена се није ни окренула, вероватно је негде далеко сањала. Једном, давно, седео је крај ње и посматрао како се дуго буди.

– Зар није лакомислено предузимати толики пут, а унапред знати да си принуђен на повратак? – питао је напослетку забринут или је себе желео да завара.
 

00.59

Куцање се поновило. Устао је, напипао папуче, прикопчао дугме пиџаме, изашао из собе, тихо прошао кроз ходник и дубоко удахнувши, притајен стао тик уз улазна врата.

Није било неопходно да дуго ослушкује куцање се изнова поновило. Двоумио се да ли да гвирне, страховао је да онај с друге стране не чује подизање капка шпијунке, па да после мора да смишља начин како да га се отресе... када је разазнао молећив гласак:

– Има ли кога? Отворите, забога, отворите...

И мада није знао зашто чини нешто тако непромишљено, повукао је резу, смакао ланац, окренуо кључ, притиснуо кваку и одшкринуо врата. Слаба светлост из стана није била довољна да растера толики окот мрака. Ипак, убрзо је увидео, само два корака напред, налазио се погнут старац у некој врсти дугачке кошуље, на ногама је имао превелике ципеле са незавезаним пертлама.

– Овако доцкан? – процедио је, само га је неодређена блискост посетиочевих црта спречила да не каже штогод грубље.

– Извините – старац је постиђено оборио главу.

 

01.07

– Добро, добро – хтео је да прекрати бесмислено стајање на вратима, хладна ноћ му се клупчала около голих глежњева. Која невоља? Да вам није позлило?

– He – уздахнула је прилика у кошуљи. – Ја сам се, знате, ја сам се...

– Хајде, реците. Шта вам се догодило? – питао је стрпљивије.

– Изгубио сам се! – напокон је старац подигао главу. Сишао сам, не могу да се дозовем одакле и зашто, сишао сам, и сада не умем да се вратим...

 

01.18

Доба је такво – још ће бити ноћ када започне дан. Није био сигуран да је осетио сажаљење. Опет, није тек тако могао да залупи врата. Уосталом, као да га је већ вићао. Нема сумње да је из истог улаза. Сада се већ сећао благо повијене силуете, нешто дуже, беле косе, тог помало заводњеног погледа... Сутра би могли да му замере да није хтео да помогне суседу, па још човеку у годинама.

Одлучио се. Искорачио је из стана. Да не пробуди укућане – тихо затворио врата. Охрабрена, из стотине углова јурнула је тама, до сабласних сени оглодала видело. Потражио је прекидач, али је он само злокобно клоцнуо, степенишна расвета није радила. Једини ослонац био је светларник, ако се тако могао назвати простор годинама испуњаван отпацима, наизглед старији и од зграде која је око њега подигнута.

– Ништа не брините – изговорио је полако, тек да сузбије кајање. – На којем сте спрату?

– Рекао сам вам, не сећам се – одвратио је старац. А како се зовете?

– Добри човече – готово је зајецао изгубљеник. – Ја као да никада нисам ни имао име...

 

01.36

Однекуд је вукла промаја. Развлачила подрумску мемлу и устајали запах од спремања вечерњег оброка. Помислио је да се врати по прслук. Али, тако ће само продужити ову непријатност. Досећао се ко живи на нижим спратовима, а ко на оним више његовог стана. Поименце их није памтио. Уосталом, да ли се икада, са било којим од тих људи упознао? Вероватно, но свакако веома давно. Ликови. Да, неких се лица присећао. Јављао им се, када се није имало куд, на улазу у зграду. Једно од њих је, без сумње, припадало и том несретнику. Узео га је под руку и насумице кренуо...

Пели су се споро. Старчеве невезане ципеле су запињале о степенице. Улаз се пунио муклом лупом.

– Не носите кључ, значи, врата су остала... – рекао је као за себе.

 

02.02

Ни сам није знао зашто, али на наредном спрату се нису заустављали. Старац је тешко дисао. Можда, уздисао. Питао се да ли је згрбљен од година, или му је рођење на леђа натоварило то тужно бреме. Сада му је било јасно да осећа самилост. Али, зар је морао да закуца баш на његова врата. У улазу има преко стотину станова. Колико има спратова, није знао. Он је на трећем. Они горе га нису занимали. Ипак, грађевина је сигурно била превисока. У неколико наврата је и надзиђивана. Било је нових поштанских сандучића, скела, чекрка, псовки мајстора, довикивања тесара, цеви, клинова, оборених гнезда, мртвих птица, казана са усклобучаним катраном...

Старац је ћутао. Само је јако чујно дисао. Као да је био сатворен од нечег шуштавог...

На једном од прозора светларника недостајало је стакло. Провукао је главу, погледао грехота, као у прозуклом дубу, наместо беле сржи тек ретки титраји, у дну гомила, свега, свачега.

 

02.22

Време се сигурно надима. Требало би да је у кревету. Требало би да одмара. А не да се по мраку пентра са убогим, да бесциљно гаца по степеницима, да се саплиће о блатњаве отираче, празне боце и старудију изнету на стајалишта. Напокон, зна ли макар он куда то иду? Да ли је могуће да сапутник нема никога од својте?

– Ви-да-ко-вић – срицао је са месингане плочице. Старац је слегнуо раменима.

– Радовић – једва је прочитао на наредним вратима.

Старац је одрицао главом.

– Клашња?

– Аврамовић?

– Милин!

– Љубисавић!

Имена, презимена, имена, презимена ништа.

 

02.49

Да одморе – сели су на дењке јучерашњих новина. Колико се дало – разабирао је црту по црту његовог лица. Очи су му биле влажне, као да су век и више бделе само над јадом и невољом. Али, све даље, боре нису потицале од старости, већ од болног грча. А када је онај подигао руку и прстима прошао кроз косу, учинило му се да је кожа надланице млада, без пега и дивљих маља. Зар је толико дуго био опрезан да би олако поверовао незнанцу? Ко је овај човек? Шта он заправо хоће?

– Ко си ти? – готово да је викнуо.

Изгубљеник се скупио, још више повио.

– Ко си ти? – шчепао га је за рамена.

– Ближњи, забога, ближњи... – понављао је, или се то по ноћи проносила тужна јека.

 

03.15

Наставили су. Више није било ознака спратова. Судећи по проређености подрумске мемле, биће да су прилично одмакли. А можда отупела људска чула обмањују, кружење представљају напретком.

Ништа се није мењало. Врата станова су деловала једнако. Пригушено кркљање телевизора исто. Натписи и урези на зидовима бесмислено слично. Чак се ни горњи годови светларника нису гранали јаче него они при дну.

Промена се дешавала само негде у њему, са сваким савладаним степеником препознавао је све већу присност. Није могао да објасни, али је слутио да би се он, без свог повијеног сапутника, осећао изгубљено.

 

03.41

Одозго су шкринула врата. За њима гласови. Потом се стало шуњкати светло. Засењујући сноп затекао их је на стајалишту. Ко га је уперио није могао да види.

– Куда? – чуо је, пошто су се придошлице дуго дошаптавале.

– Горе... – започео је жмиркајући, па заћутао када се присетио које је доба ноћи, шта има на себи и како је обучен онај до њега.

Сашаптавање иза снопа се опет завршило питањем:

– Тражите нешто? Да нисте залутали?

Сада већ привикнут на блештавило, окренуо се свом сапутнику. Сав стегнут, скупљен у превелику кошуљу, руку прекрштених на доњем трбуху, он је само шумно дисао, ћутао и уплашено зурио.

– Не, нисмо, знамо куда идемо! – одвратио је одлучно, гледајући како се страх у очима ближњег претвара у благодарност.

– Видиш да су неке будале! Каквих све скитница нема, требало би закључавати и улазна врата... – из шапата се јасно издвојио један глас.

– Онај грбави ми је познат! – надјачао је други.

– Ма пусти га! Обично вуцарало!

Док су дошљаци пролазили, нису скретали сноп. Још се неко време чуло како увиру у доње спратове, па је све изнова утихнуло.

 

04.12

Руку под руку. Он безречно. Онај ћутке. А можда и није било разлике. Нико ништа није прозборио чак и када се он саплео и посекао на стакло. Крв је пунила длан, капала између прстију, у правилним размацима обележавала стазу. Као да и сам трпи бол, сапутник је притиснуо исто место на сопственој шаци.

Липтање је стало, но он је убрзо осетио вртоглавицу. Онај се сагнуо, подигао некакав лист, да би га преломио. Свежина опорог мириса будила је снагу.

– Лимун, ту?! – зачудио се.

Сапутник је потврдио главом.

Спратови су се низали. Време је негде нешто и значило, али су они били изузети.

 

04.43

Тако су се изнебуха и нашли пред широм отвореним вратима. Уз оквир је била саксија са олеандром. До ње и друга – са дрвцетом лимуна. Ветар је овлаш гладио листове.

Врата су гледала у свод. Био је то сам врх зграде. Излаз на недовршени кров. Напуштене скеле, димњаци, калемови жице, разбацане даске, гвоздене жиле, конопци, антене, казани са скорелим катраном...

Али, мада начет при дну, мада стешњен грађевином, светларник се овде гранао у звезде. Горе, у најдаљим рашљама, зачињало се јутро. Он није желео да излази, није желео да са те висине види колика је доле ноћ.

Сапутник је изуо ципеле и рекао:

– Збогом. Свега сам се сетио.

Био је некако сетно осмехнут. Повијен пролазећи кроз врата, у ходу се исправљао, растресао косу, кошуљу смицао са рамена и леба. Негде на ивици, шуштави дисаји ширили су се у шуштање крила.

Враћајући се, силазећи у утробу зграде, он је понављао:

– Немој да се изгубиш, немој да се изгубиш...

Или су то у њему одјекивале речи ближњег.