Живот пише драме

НИШТА НИЈЕ КАО НА ФИЛМУ

Два пута је млади становник главног града Ирака гледао смрти право у очи…

Још од америчког напада 2003. године Багдад је био једно од најмање безбедних места на свету, поготово за одрастање. Ипак, људи морају да живе, иду на посао, у школу, раде уобичајене послове. После пада Садама Хусеина избио је грађански рат, у коме су се сви борили против свих. Аутомобили-бомбе били су свакодневица, напади бомбаша самоубица, пуцњаве на све стране. Свако мало неко би се залетео на војне контролне пунктове у намери да са собом на небо понесе бар још неколико мрских непријатеља.
   У том и таквом Багдаду школу је завршавао Абас Муса. Кад су дошли Американци, имао је 16 година. Живот му се знатно променио, али је гледао да ради све што и до тада, да одржи какав-такав привид нормалног живота. Само, пут у школу је, уместо дотадашњих двадесет и пет минута, због многобројних контрола трајао преко два сата. Када би мајка испраћала њега и браћу, грлила их је и љубила. Тако сваког дана. Сви су били свесни да постоји сасвим стварна опасност да се више никад не виде.
   Тако је било и 26. новембра 2004. године. Изашли су из куће и опростили се с мајком. Пошли су уобичајеним путем, јер су ту знали већину војника на пунктовима, па су брзо пролазили, без превише претресања и малтретирања, како то обично уме да буде.
   Нису одмакли ни двеста метара од куће, када се на путу испречио неки камионет из ког су нагрнули наоружани људи. Нити су били Американци, нити плаћеници, а нису наликовали ни на остатке ирачке војске и полиције. Ови су били обучени у чудне мешавине униформи, без икаквих ознака, али је оружје у њиховим рукама деловало и те како стварно. Уз дреку су уза зид сатерали све који су се нашли на улици.
   Абас је брзо схватио да се ради о побуњеницима, који се управо свете за неког од својих. Како ће, него на случајним пролазницима? Целу групу оптужили су за сарадњу с окупаторима. С таквима само по кратком поступку. Репетирали су пушке, неки су и нанишанили. Тада је Абас међу њима препознао бившег комшију. Покушао је да му скрене пажњу, али је овај гледао на другу страну. Младић се одважио да маше, и тек тада га је овај погледао. Подигао је руку, нешто рекао својим људима и пришао Абасу.
   Стрелци су и даље стајали с репетираним оружјем, али су макар цеви спустили. Овај га је молио и кумио, нико од похватаних нема везе с Американцима, неће ваљда да стрељају невине Ирачане. На њихову срећу, испоставило се да је бивши комшија у међувремену постао некакав командант, па је било довољно да само погледа потчињене, да би се потрпали у камионет и нестали. Исто онако брзо како су се појавили. Људи су могли да одахну, а двојица младића да наставе у школу.

Абас је убрзо и дипломирао. Само, где сада да нађе посао? Како је говорио енглески, покушао је да приђе Американцима. Ови су га оберучке примили, па је почео да ради као тумач. Брзо је с војницима прокрстарио пола Ирака, да би се обрео у Курдистану, на северу земље. То је већ био пристојан посао, без бескрајног патролирања с нервозним америчким војницима лаким на орозу, без објашњавања цивилима како да се понашају, све да се тај прст не би померио и уследио масакр. Овде је радио у канцеларији, преводио документе, разну папирологију, а ускоро је почео да ради као симултани преводилац на састанцима главешина ирачке војске и полиције с америчким високим официрима. И сви су били задовољни како се младић показао на послу.
   Чак је почео и да служи као нека врста официра за везу између америчких инструктора и официра Ирачана, које су ови обучавали. И тако месецима. Све је било како треба, само, недостајала му је кућа. Мајка и брат, који су остали у Багдаду.
   Зато је решио да тражи неколико слободних недеља, како би почетак 2007. године провео у породичном дому. Добио је одобрење, и убрзо се обрео у Багдаду, први пут после готово годину дана. Поновно окупљање породице било је дирљиво, па Абас готово неколико дана није ни изашао из куће. Никако да се исприча с мајком и братом. Ипак, једне вечери решио је и да се мало прошета по Багдаду, да се види с неким старим другарима.

Отишли су на вечеру, и то у четврт која се сматрала безбедном, у оквиру „зелене зоне”. Јели су, причали, а полако се смркавало. Тада су закључили да би било паметно да се разилазе. Иако је Абасова кућа била свега неколико четврти даље, мрзело га је да пешачи. Тек што је крочио на улицу, угледао је комби, уобичајено јавно превозно средство у Багдаду. Возило је било празно, осим возач који чека путнике. Зато је сео на предње седиште и рекао возачу да крене. Успут ће да скупљају путнике.
   Док су се возили кроз багдадску ноћ, Абас је умало задремао. Тргао се после неколико секунди и схватио да возач није стао на место које му је рекао. Опоменуо је човека. Овај је почео да се извињава, сада ће негде да окрене, па да се врати. Абас му је одговорио да није важно, нека стане овде, па ће он пешке да се врати. Ипак, возач је и даље био упоран да се окрене.
   Када је дошао до краја улице, скренуо је лево. Дошли су до излаза на ауто-пут. Тамо је стајала рампа, овога пута без контроле и подигнута. Абас је схватио да нешто није у реду. Питао је возача где је намерио. До тада миран и снисходљив, возач је одједном потпуно променио израз лица. Абас је могао да се закуне да му очима види неко зло. Искезио се и кроз зубе процедио да ће све да схвати, само док стигну.
   Док је Абас покушавао да докучи шта се дешава, већ су јурили ауто-путем. Онај је држао ногу на педали гаса, а у руци му се одједном створио пиштољ. Ишли су преко сто на сат, сигурно. И удаљавали су се од града. Преводилац је гледао у возача, трудио се да остане миран, иако је страх почео да га обузима. Бацао је поглед ка оружју, па ка возачу. Мирно га је питао шта жели. Негде је прочитао да, у случају отмице, ваља остати миран. Никако не паничити, јер то отмичара може да унервози, па да дође до несреће. Само, како да буде миран?

Возач је све време понављао да ће брзо стићи, а онда ће Абас да упозна остале припаднике његове групе. Само, и није баш сигуран да ће му се тај сусрет свидети. За такве као што је он, нема милости.
   Тек тада се Абас потпуно следио. Не зна како, али је возач некако сазнао ко је он. Вероватно зна да ради за америчку војску, а то значи да му се глава неће још дуго држати на раменима. Најбуквалније речено!
   Мислио је шта да ради. Да је ово филм, не би било недоумице. Ударио би возача, отео му оружје, и све би се лепо завршило. Невоља је што баш и није филм, него мркла ноћ негде изван Багдада. У стварности, такав покушај би се вероватно окончао тако што би му отмичар сасуо пола шаржера у главу. У бољем случају, настало би гушање, а онда је вероватно да заврше преврнути поред пута, или закуцани у неку бетонску препреку. Шта је боље од два зла?
Док је размишљао о томе, приметио је нека светла испред. Опет је погледао. Око две стотине метара испред је контролни пункт. Вероватно су на њему Ирачани. Контролу је приметио и возач, пошто је почео да успорава и да скреће. Вероватно је намерио да скрене на неки споредни пут. Абасу је синуло. Ако сада нешто не покуша, већ за неколико секунди биће касно.
   Отворио је врата комбија и заурлао војницима на пункту:
  „Помозите ми!”

Па још једном. А онда се одбацио од седишта. Себи је дошао тек када је био на земљи. Није знао да ли се котрљао, устао је из прашине и као махнит потрчао ка стражарима. Није осећао никакав бол, само је трчао. Спасавао је живу главу.
   Његови урлици привукли су пажњу војника. Нису имали појма о томе шта се догађа, осим да неко из мрака трчи ка њима. Командовали су да стане, репетирали оружје. Онда се пред њих полумртав срушио Абас. Што од страха, што од напора. Није могао да им каже шта се десило, само је показивао ка комбију. Возило је управо нестајало у мраку. Неколико секунди касније проломила се паљба. Потом, експлозија. Они на пункту могли су да виде целу сцену, као по дану. Комби је налетео на патролно возило америчке војске. Пошто није стао, Американци су осули паљбу из свега што су имали. И возач је завршио тамо где је намерио да пошаље Абаса. А преводилац је прошао с неколико модрица и ишчашеном ногом.
   Сутрадан је напустио Багдад, да се више никад не врати.