Живот пише драме

ТАЛИЧНИ ЏАСТИН

У истом дану на истој планини у две различите летелице два пута се срушио на земљу и није задобио ниједну огреботину. То му је променило живот.

Бледо јануарско сунце висило је изнад пустиње док је снежно бела „цесна 172” узлетала у ваздух изнад Фармингтона у Новом Мексику.Тридесетједногодишњи Џастин Киркбрајд седео је за управљачем. Завршавао је курс за цивилне пилоте и надао се да ће каријеру стицати у ваздухопловству. Данас је само изнајмљеним авионом повезао два пријатеља у кратку шетњу небом.
   До њега је седео четрдесетдвогодишњи Лари Димонд, менаџер клуба на Флориди, у зимској јакни и чизмама. Томи Робинс, Димондов рођак, имао је на себи платнени шорц, патике и танку, кожну јакну.
  Прелетали су изнад оштрих, камених врхова области Фор Корнерс према југозападном Колораду.

Кад је дошло време повратка, Киркбрајд је направио круг ка југу високо изнад кањона. Како је снажан ветар налетео преко високе литице испред њих и сручио се надоле, захватио је мали авион и повукао га према земљи. „Цесна” је почела да тоне испод околних врхова.
   Киркбрајд није лако губио живце, али ово што се управо догодило било је ноћна мора сваког пилота. Авион је изгубио брзину и било је извесно да ће се, носом надоле, срушити у планину.
  „Томи”, рекао је Киркбрајд обичним гласом, „шта мислиш о овоме?”
  Томи Робинс имао је за собом 10.000 сати лета у малим авионима, једном се чак и срушио на земљу, и знао је да у оваквим околностима нема шта паметно да се уради.
   „Само се приземљи”, одговорио је, мислећи да апарат управи према најпогоднијем месту и покуша да се спусти, док је још у стању.
   Испред њих, између дрвећа, постојала је мала чистина. Киркбрајд је подигао нос авиона. Било би то савршено приземљење да је постојала писта. У делићу секунде пре пада пред очима му није блеснуо цео живот ни лица чланова породице. Кроз главу му је само прошло: Оде моја пилотска каријера! У том часу авион се, излећући из дрвећа, уз снажан трзај срушио и зарио у снег и стене.

Уразређеном ваздуху, на висини од око 3000 метара, удар је снажно одјекнуо кроз кањоне. Онда је завладала ледена тишина. Лари Димонд чуо је клокот и осетио мирис горива.

„Брзо напоље из авиона!”, викнуо је Киркбрајд, али искривљена врата нису могла да се отворе.

Димонд се борио са својим сигурносним појасом и осећао ужасан бол у левој нози. Робинс је био без свести, а у густој, риђој бради скупљала му се крв и цурила на груди. Претила је опасност да авион сваког часа плане. Извукли су Робинса, али га је Димонд испустио на оштар оквир ветробранског прозора, при чему су му се, како се касније видело, сломила два ребра. Од тога се, изгледа, и освестио.
   Напољу, на хладноћи и зубатом сунцу, и он и Димонд једва су се држали на ногама. Мирис авионског горива осећао се свуда унаоколо. Дубоко у планинама Киркбрајдов мобилни телефон био је ван домета. Он се, упркос огромном ризику, попео у олупину авиона и покушао да пошаље позив за помоћ преко радија, не знајући да ће га ико чути.

   Неко од страдалника морао је да пође и потражи помоћ како зна и уме. То је могао само Киркбрајд, јер су Робинс и Димонд били повређени.
   У танким, памучним панталонама, пилотској јакни и тениским патикама кренуо је низ снегом покривене гребене кањона у нади да ће некако наћи помоћ.

   Робинс је направио заклон за Димонда и себе, а Киркбрајд је већ корачао кроз снег до колена. После силних мука наишао је на једну стазу и, идући њоме, стигао до обора за свиње. Два сата касније, на големом врху брда, поново је покушао да добије везу мобилним телефоном и успео.

За неколико минута спасилачки авион Цивилне ваздухопловне патроле из Дурата утврдио је где се Киркбрајд налази и – шест сати и 16 километара даље од места где је авион пао, он се нашао у спасилачком авиону.
   Спасиоци су за налажење олупине и два човека која су се мрзнула крај ње имали само 40 минута дневне светлости. Тражили су бели авион на белом снегу и, наравно, нису га нашли. Мрак их је принудио да се спусте на најближе погодно место – стазу код Медицинског центра Марси.
   Страхујући да ће се Робинс и Димонд смрзнути, спасиоци су потражили помоћ из војне ваздухопловне базе и два војна хеликоптера долетела су око девет увече. Имали су наочаре с уређајем за инфрацрвене зраке кроз које виде по мраку и надали се да ће брзо наћи двојицу повређених људи. Нису их нашли упркос вишесатној потрази.
   Одлучили су, најзад, да собом поведу и Киркбрајда, који ће сигурно препознати пут којим се кретао. Летећи изнад крошњи дрвећа, и он и посада видели су на снегу мноштво трагова, само нису могли да разазнају да ли их је оставио Киркбрајд или нека животиња. Сви су после напорне ноћне вожње били исцрпљени и врло напети.

Међутим, у три ујутро у леденом мраку рефлектор хеликоптера обасјао је тачно испод себе олупину белог авиона заривену у планину. Киркбрајд, пресрећан и узбуђен, чврсто се држао за своје седиште док је велики војни хеликоптер маневрисао напред-назад изнад места удеса, бацајући светлосне штапиће.
   Тешки хеликоптер се спуштао и поново пењао. Ваздушна струја спречавала га је да се одржи на жељеној висини. Пилот је почео да губи контролу над летелицом. Машине су цвилеле, хеликоптер тонуо.
   „Није могуће да ће ми се догодити још једном!”, помислио је Киркбрајд.
   Ипак се десило. Ротор хеликоптера ударио је о дебло дрвета и распао се. Летелица вредна 40 милиона долара почела је да се врти око своје осе пре него што се стрмоглавила на земљу. Гориво је навалило кроз све пукотине. Киркбрајд и седморица чланова посаде извукли су се из олупине у ледену ноћ. Нико није био повређен. Киркбрајд није задобио ни огреботину.ž
   Наложили су велику ватру да се не би посмрзавали и непрекидно су одржавали везу с другим војним хеликоптером који их је пратио из даљине.
   Крв у Робинсовој бради замрзла се на температури испод нуле. Покушавао је да спава, али га је Димонд, у бунилу од болова, сваких десетак минута будио узвицима. Робинс му је говорио да од њега не може да заспи, али то до Димондове свести није допирало. Два сата касније на његов узвик неко је одговорио.

Спасиоци су обојицу добро загрејали и нахранили чоколадом. Робинс је могао да хода, Димонда су на носилима однели до места где је хеликоптер могао да се спусти и прихвати и њега и Робинса. Исти хеликоптер одвезао је њих и Киркбрајда у болницу, а по посаду срушеног хеликоптера послат је трећи.
   Да ли је ико откад је света и века доживео да се у року од само 16 сати, у две различите летелице и на истој планини, два пута сруши на земљу и да се не повреди? То је Киркбрајда натерало на дубоко размишљање.

Број: 3650 2022.
Аутор: З. П.