Београд којег више нема

СВАКИ СЛОН ГЛЕДА У ПЛАФОН

Кад је чешки циркус допутовао у Београд посебним возом, било је то чудо невиђено. После су виђани многи и смешни и узбудљиви призори…

Још у другој половини 19. века у Београду су могли да се виде разни светски путници, пустолови свих врста, међу којима се затекао и многи пробисвет, а који су са собом довлачили слонове, жирафе и друге егзотичне животиње. Природно, приказивали су их ондашњим Београђанима за новац.
   Већ почетком 20. века Београд је посетио и знаменити циркус „Хенри”, у нешто смањеном обиму. Циркуска шатра привукла је велику пажњу, али се трупа у граду задржала свега неколико дана. Били су на пропутовању ка већим градовима, па им је наша престоница била успутна станица која је послужила за одмор. Представе су се давале тек толико да се оправда исхрана менажерије. Онда је, разумљиво, све до после Првог светског рата наступило затишје.

   Непосредно после рата у Београд су почели да долазе циркузанти из Италије. Доводили су дресиране мајмуне, чије су вратоломије пратили музиком на верглу. Недуго затим појављивали су се и њихови домаћи следбеници.
    Испрва стидљиво, почели су на вашарима по унутрашњости, да би, после неколико година избегавања сваковрсних „пројектила” незадовољне вашарске публике, испекли занат и одважили се да окушају срећу у престоници.  Разумљиво, недостајала им је менажерија, па су се представе сводиле на кловнове и понеког „небојшу” који се излагао погибељи приликом вратоломија на конопцима разапетим међу дрвећем.

Гмизави цар и ушата грдосија

   За то време овдашња публика је у новинама могла да чита о гостовањима европских и светских циркуса по великим градовима и да завиди Бечлијама и Парижанима. Зато није необично занимање које је изазвала једна вест крајем јуна 1925. године. Наиме, све новине су тих дана најављивале гостовање једног од највећих циркуса на свету. Чувена чешка трупа „Клудски” кренулаје пут Београда. Кад је почетком јула композиција воза пристигла на београдску железничку станицу, град је увелико био облепљен разнобојним плакатима с којих су се кезили лавови, тигрови, нилски коњи и друго егзотично звериње.   
    Како је у књизи „Београд наше младости” забележио Димитрије М. Кнежев, циркус се искрцао из воза сопственим камионима. Возила су циркуску спрему превезла до празне утрине подно Бајлонијеве пиваре на Дорћолу. У том каравану камиона и приколица, које су вукли тешки трактори, пролазници су могли да виде и циркуску менажерију с преко сто педесет животиња. Градом је брзо прострујала вест да у циркусу могу да се виде лавови, тигрови, жирафе, антилопе, леопарди, зебре, мајмуни, па и они обичнији примерци – вукови и пси. Било је и сијасет великих и малих змија, на челу са змијским царем. По калдрми су касали дресирани коњи, а најславнији примерак менажерије био је чувени слон Јумба.
   Празни железнички вагони пребачени су на споредни колосек железничке станице. Чували су их припадници посебне циркуске полиције, чије су раскошне униформе привлачиле пажњу, мада их је ретко ко схватао озбиљно. Да у питању нису били тек униформисани кловнови, уверили су се београдски мангупи који су одмах по приспећу испитали која би ситница – успомене ради – могла да се отуђи. Кавез, на пример, који би лепо препродали некој провинцијској трупи, да у њој држи дресиране медведе. Те и такве замисли припадници циркуске полиције избили су им из глава врло брзо – моткама, разуме се.
   Као да вишедневно рекламирање није било довољно, циркус „Клудски” организовао је посебну свечану параду. Од железничке станице до пољане на којој је никла шатра с три арене сјатио се, малтене, цео Београд. На челу колоне ступала је циркуска плех-музика, која је, поред редовног програма, изводила и маршеве, посебно припремљене за ову прилику.

Зверање у зверке

   Кнежев сведочи да је циркуски хор громогласно певао „Триглав марш”, док су се кроз поворку делили примерци београдске штампе. Посматрачима су из поворке махале циркузанткиње у деколтираним хаљиницама, гутачи су бљували и гутали ватру, дизачи се играли теговима, а на једној приколици била је назидана пирамида од петнаест људи. Била је ту и жена с брадом, најмањи човек на свету – пригодно назван Тома Палац – и многа друга чудеса. Камионе с менажеријом вукли су упрегнути слонови, а највећу радозналост изазвала је дозвола циркуске управе да се животиње разгледају ту, испред шатри. Први су се одважили они престонички мангупи, а убрзо су се скупили и старији и озбиљнији, у генералским униформама. Даме су долазиле нашминкане као за бал, а не за паклено врућу арену посуту струготином на дорћолској утрини.
    Иако је Београд чуо највеће оперске певаче, видео најбоље варијетее, тек сада је добио прилику да види један циркус „светског стила”. Репортер „Политике” забележио је да је у почетку било забуна. Наиме, грађани су, слабо познајући тропско звериње, лавице сматрали за мечке, док су неки убеђивали суграђане да су слонови заправо мамути. А када би неком краљу животиња, сатераном у тесан кавез, пало на памет да рикне, настајало је одушевљење као да је запевао Шаљапин лично.
   Испред дела са змијама, на челу с „боом констриктором”, стајао је старији бркајлија, који је мамио гледаоце из свег гласа рекламирајући свог штићеника: „Навали народе! Главом и репом змијски цар! Три дана једе, три дана не!”
   Мада су улазнице биле прилично скупе, публика се тискала пред благајнама. Чак је у неколико наврата кордон жандармерије кундацима морао да успоставља ред. Већ у седам часова најскупље улазнице биле су разграбљене. Убрзо се испоставило да десет хиљада столица ни изблиза није довољно да прими сву знатижељну публику. Корзо је опустео, пошто су сви који су држали до свог угледа похрлили да виде ваневропске зверке. Уместо у заказаних осам, представа је почела тачно у девет. Свакако би циркузанти још каснили, да се неко из управе није досетио како би било погрешно оставити нервозну публику да чека још који минут.

О јужном делу леђа

   Програм је извођен истовремено у све три арене. Био је то лукав потез, пошто већина није могла да се одлучи куд би пре, па су морали да долазе три пута. Наравно, купљена карта важила је само за једну арену и представу.
   Почело је вратоломним јахањем. Такве тачке намах су смириле публику, која је зверала отворених уста. Уследио је боксерски меч с борцима високим по пола метра. Ово је мало охладило публику, да би је убрзо подгрејали гутачи ватре. Двојица су бљувала пламен, гасила бакље у устима, док је публика јуначки гутала прашину која се подигла после тачки с коњима.
   Посебно су биле занимљиве акробатске тачке на трапезима и разапетим жицама без заштитних мрежа. Такве вратоломије до тада Београд није могао ни да замисли. Акробаткиње из читавог света – Чехиње, Немице, Американке, Францускиње, Швеђанке – наступале су у изазовним светлуцавим комбинезонима. Нашло се и неколико црнкиња, како их је Кнежев описао, с лепим грудима и „јужним делом леђа”. Београђани би на њихову појаву само исколачили очи. Многа дамска торбица олупана је о главу мужа који је испољио превише одушевљења за уметнички програм.
   Кад је запретила опасност да се мушки део публике сасвим избезуми, циркузанти су прешли на тачке са животињама. Репортер „Политике” је записао да је посебну пажњу изазвао слон Јумба, како се његов дресер клео, стар макар четири стотине година. Кад се појавио у арени, даме су престрашено скакале у крила господе у редовима иза. Кад су увиделе да је животиња питома, чак би га помазиле по сурли. Нешто касније једна незадовољна мечка шапом је благо ударила свог дресера преко лица. Овог су изнели крваве главе, док је виновник на једвите јаде извучен из арене. Ризик посла.
    Уследиле су тачке са седам тигрова. Дресери су пуцали бичевима, огромне звери су се покорно распоређивале на своја места и елегантно скакале кроз обруче. Тачка у којој дресер гура главу у зверске чељусти поштовани публикум одвела је од потпуне тишине до делиријума у неколико секунди. Одушевљење је било толико да лавове, који су затим ушли у другу арену, готово нико није приметио. А онда се неко из све снаге продрао: „Бежи!”
    Даме су побегле ка задњим редовима, док су они који су тамо већ седели били готови да провале платно и искоче из шатре. Смирила их је вика укротитеља који су лавове без муке држали у арени.

Нежности на Калемегдану

   Крај представе означиле су веште јахачице слонова и зебри. Многи студенти и трговачки помоћници заљубили су се у те лепотице, па су на представе долазили свакодневно, што је иначе танак циркуски буџет и те како осетио. Мада, некима се и исплатило. Кнежев сведочи да је на Калемегдану било и мањих пустоловина, али само кад су циркузанткиње имале слободне часове. Неки удварачи су отишли и корак даље, омађијани луталачким животом пуним изазова, одлазивши с артисткињама кад је циркус кренуо из Београда. Углавном су постајали помоћно особље, док су неки касније прерасли у праве циркузанте.
   Циркус „Клудски” остао је у Београду двадесетак дана. А онда је спустио шатре, звери враћене у кавезе, трапези, жице и мреже спаковане; кад се особље укрцало у композицију, ништа мање луксузну од Оријент експреса. Наставили су ка другим градовима Краљевине Југославије, и даље – ка Европи.
   „Клудски” се после неколико година вратио и поново донео одушевљење, узбуђење и гунгулу, али ни изблиза као тог јула 1925. године. Кнежев је оставио сведочанство да су, дуго пошто је циркус напустио град, београдска деца певала песмицу: „У циркусу ’Клудски’, има један слон, име му је Јумба, мислим да је – он”.

Број: 3600 2020.
Аутор: Приредио Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић