ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

СТОЛЕТНИ ЛОВАЦ НА ЈЕЛЕНЕ

Није му било први пут да се нађе сам у шуми. Само, никада раније није имао оволико  година...

Бил Мекдонел већ је губио живце. Почела је сезона лова на јелене, али је било знатно хладније него иначе. Тако је, уместо да јурца по шумама, морао да седи међу трофејима у својој кући у Винчестеру, Вирџинија, САД. Све до пре неколико година није му сметало да лови на температурама далеко испод нуле. Ипак, морао је мало да успори. Планине прекривене снегом у околини града нису место за деведесетдвогодишњака. Био је свестан тога, али је жеља била неиздржива. Још када је видео прогнозу за 15. децембар те 2017. године, није размишљао.

Пре него што је своју намеру обзнанио жени Џоани, њој је било јасно шта се спрема. Видела је то толико пута:
   – Не идеш.
   – Идем!
   – Поведи неког пријатеља.
   – Кога, кад су сви мртви?
   – Ти ниси нормалан!
   – Слажем се!
   Џоана је одустала, а Бил је почео да се спрема. Сетио се места на коме годинама није ловио. Желео је још једном да оде тамо.
   Следећег јутра пробудио се у четири сата. Спаковао је пушку, ранац, сео у џип. Два сата касније већ је био у подножју планине Шенандоа. Није било превише хладно, можда пет степени испод нуле. Бил је добио наређење од жене да се врати кући до три сата поподне, како год уме.
   Превалио је свега километар или два по уређеној стази. Онда је дошао до дела кога се није сећао. Можда је то пут који води до јелена капиталца? О томе је маштао целог живота. Кренуо је туда.
    У међувремену је отоплило. Стаза је кривудала, а Бил је често скретао у шибљак. Тражио је трагове по дрвећу, зарезе, било шта што би му показало да је јелен прошао туда. Мора да је иза следећег гребена. Није намеравао да убија. Само је желео да му се животни трофеј нађе на нишану. Да га погледа кроз оптички нишан, да му још једном проври крв.

Није било ни подне када је налетео на чистину. Тек ово му није било познато. Отишао је знатно даље него што је замислио. Стаза је кривудала даље у планину. Мора да се врати. Можда има нека пречица ка месту где је оставио возило?
   Несвесно је почешао ожиљак на руци. Стекао га је када је последњи пут тражио пречицу. Било је то на одмору на Хавајима. Помислио је да до хотела може да стигне прескачући неке зидове, што се завршило са шинама у руци. Зато ће сада да припази на пречицама.



   Све је лепо замислио. Преко гребена ће да се спусти у долину. Мало ће да лови, онда преко следећег гребена, па кроз шуму и стиже до џипа. План му је пропао већ код шуме. Била је знатно гушћа него што је се Бил сећао. Наставио је. А онда се обрео на врху водопада, високог педесетак метара. С десне стране била је вертикална литица. С леве стране била је мало мање стрма, али прекривена клизавом маховином.
   Остало му је само да се врати уз усек. Али, ако би успео некако да се успентра преко леве литице, скратио би пут до аута. Прегазио је речицу и почео да се вере. Газио је пажљиво, прво ногом испробавао сваку избочину, па се тек онда пео. Покушавао је да не гледа доле. Двадесетак минута касније био је на врху. Морао је да се одмори.
    Док се спустио низ нови гребен, било је скоро три сата поподне. Нашао се у долини. Ту је била нека означена стаза. Сетио се да је једна од његових унука помињала водопад који је видела на планинарењу. Можда она зна куда треба да иде? Позвао ју је.
   На несрећу, није се сећала стазе. Преклињала је деду да се врати истим путем којим је и дошао. Ништа се више није чуло. Телефон је био мртав, батерија се испразнила. Нема везе, има џи-пи-ес уређај у џепу. Посегао је за њим и покушао да га укључи. Ништа. Заборавио је да га напуни.

Стаза се спуштала па, после кривине, ишла увис. И то баш у супротном смеру од онога на који се намерио. Мораће опет пречицом. Почео је да се пробија кроз жбуње. Повремено би застао, да се одмори и испита да ли је на добром путу. Поново долина. Само, беспутна.
    Видео је ред високог дрвећа. Сетио се да се некада дивио високим боровима. Можда су то баш ти? Онда зна куда ће. Возило је негде у близини.
   Убрзо се испоставило да су месец или два раније туда прошле дрвосече и потпуно промениле слику терена. Иза њих је остало свега неколико стабала, гомила грања и тепих иглица. Једва се пробијао преко дрвног отпада. Онај Џоанин рок одавно је прошао. Сунце је залазило. Бил није имао ни батеријску лампу. Једва је стајао на ногама. Псовао је и проклињао себе. Где ће кроз мркли мрак?
    Док се пробијао стазама и богазама, Џоана је дигла узбуну. Звала је сина, овај полицију. Шериф је одмах схватио о чему се ради. И он се неколико пута изгубио по тим шумама. Кренули су у потрагу.
   Ноћ их је затекла на терену. Више нису могли да се пробијају кроз шуму, па је шериф послао заменике да крстаре споредним путевима. Можда се Бил ипак пробио и сада бауља тамо негде. Утом је стигао и хеликоптер. Иако је била ноћ, прелетели су шуму.

Бил је чуо звук ротора. Лежао је на кревету од грана. Негде изнад видео је светла летелице. Једва је устао и почео да маше капом. Чинило му се да хеликоптер лебди право изнад њега, али га не види кроз густо грање. Светла су убрзо ишчезла.
   Покушао је да спава, али није успевао. Нешто га је вукло да иде даље кроз шуму. Једва се суздржао. Може да се ували у још већу невољу.
   Те ноћи шерифу су послали помоћ. Стигла је екипа са дроном. Чекали су светло, па да крену у потрагу.
   На несрећу, зора је донела маглу. Нису могли да подигну летелицу. Бил их није чекао. Наставио је да табана кроз шуму. На праву страну. Макар је тако мислио. После осам ујутру магла се дигла. За њом и дрон. Спасиоци су претраживали педаљ по педаљ шуме. Они на тлу први су наишли на нешто. Лежај од грања. На правом су путу.
    Бил је и даље ишао кроз шуму. Полако и пажљиво, да не изврне зглоб. Коначно му се крајолик учинио познат. И онај гребен који види у близини. То је то, близу је џипа. Петнаестак минута касније спуштао се низ гребен. Нешто је зујало изнад њега. Погледао је, али није могао да види о чему се ради. Наставио је даље.

Спасиоци су на екрану гледали пренос камере дрона. Нека наранџаста тачкица није припадала шуми. Још се и кретала. Зумирали су и схватили да је реч о качкету. Бил је ту.

Старац је напредовао. Већ је био бржи, познавао је терен. Близу је. Одједном је испред њега излетело нешто црно и велико. Није ваљда медвед? Овако близу циља.
   Погледао је боље. Био је то пас. За њим су стигли и трагачи. Бил је од срамоте једва дошао себи. Ови млади људи губили су време да траже једног старца по дивљини. Шта им је то требало?

   Сутрадан му је син, кога је породица задужила да прозбори коју с оцем, објаснио колико су се уплашили. Натерао га је да се закуне да више неће сам у шуму. Заклео се и убрзо  зажалио. Сезона је увелико у току, а он не сме у дивљину сам. Обећање је ипак испунио.

Број: 3515 2019.
Аутор: Н. Б.