Живот (ни)је бајка – Бранко Ћопић, писац

СТО ГОДИНА СМЕХА И САМОЋЕ

Сетимо га се ретко, тек поводом неке „округле” годишњице. Овај неуморни трагач за Баштом сљезове боје и данас и те како уме да нам измами осмех али и огрне тугом. Бранчило...

„Без оца сам остао врло рано”, присећао се Бранко Ћопић. „Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку. А мој стриц Ниџо је, опет, био српски добровољац: тако су два брата ратовала у ствари један против другог. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре, и чуо прве ратне приче. У нашој породици помрло је ни сам не знам колико мушкараца, жена и дјеце. Масовно је свијет одлазио и по осталим селима, па се смрти више и није придавала посебна пажња; тако је некако и очева смрт прошла, а да га нисам добро ни запамтио. Сјећам се живо само једног призора. Биле су гладне поратне године, ми оврхли жито те је зрње с пљевом још било непровијано. Да нам неко не би ноћу крао жито, отац је спавао на гумну, а ја поред њега. Гледали смо звијезде. Питам ја: 'Шта је горе?', а он одговара и натенане објашњава. Ето, тога детаља се сјећам. Касније ме дјед о тим стварима темељито подучавао:
   – Видиш, горе је небо, и оно је за Земљу везано неким кукама и ланцима. Запну небо за Земљу и оно се тако држи!
   И та ми је дједова 'географија' све до данашњих дана увјерљивија него она да Земља лебди у васиони, па се окреће, па ово, па оно... И данас ми се то чини компликованим, а дједова космичка објашњења много су ми ближа и једноставнија: Земља као погача, небо одозго као сач и тако, ето, ми ту негдје између живимо и налазимо своје мјесто под сунцем.”

Детињи страхови

   А благо Сунце касног лета раскошно је обасјавало раштркане кровове Хашана, речицу Јапру и плавичасти Грмеч у даљини кад се један тршави, светлокоси дечак, уплашен и несигурног корака, запутио чак у Бихаћ да тамо тражи своје место под тим истим Сунцем. Имао је једанаест година и сузним погледом опраштао се од добро знаних и драгих предела, од Михалића брда на коме је гробље са хумкама оца Вида и деде Радета, од мајке Соје, млађег брата Рајка, сестре Смиљке, стрица Ниџе, ујака... Од тада па убудуће пратиће га туга и усамљеност, преплакаће многе ноћи, а тај чаробни „свијет лептирова и медвједа” преточиће у јединствене странице српске књижевности. Без заштитничког дединог гуња, у мноштву других дечака и девојчица који ће се ругати његовом сељачком пореклу, одећи и сиромаштву, он ће, грдно се уплашивши, први пут у животу видети и таква чудеса као што су куће на спрат, воз, биоскоп и...

Хумор за спас

   Несебично је Ћопић на разне начине засмејавао целу једну не баш малену земљу и, чудно, готово сви су видели само то, ведро лице његове богате личности, убеђени да је он сам уистину срећан човек.
   Исповедао се:
   „Хумор је штит према свим невољама које човјека у животу сналазе. Ведрином и хумором борио сам се против ужаса рата. Извлачио сам из људи све што је лијепо и племенито, топло и људско, враћао сам вјеру у човјека у оној страшној ратној мрчави борбе. Хумором сам лијечио и своје и туђе ране, спасавао човјека и туговао над њим. Дуга је то прича. Чак је и Десанка Максимовић написала у једном предговору: 'Бранко Ћопић је у основи тужан песник'. Не знам ни сам право одакле ми та туга... А једна књижевност не може без хумора. Не може. Не може ни без сатире. Сатира је таква да: један пише, други се чеше, трећи се смије, а сви уче”.

   „Први непријатан доживљај у бихаћком интернату била је посјета нужнику који је имао котлић с водом”, причао је Ћопић о давној 1926. години. „Затворим се унутра и попнем на шољу. Да бих се за нешто придржавао, ухватим се за ланац којим се пушта вода. Уто, испод мене, рикну и захуча млаз воде, а ја као безглав скочих, пограбих гаће и панталоне објема рукама и истрчах у ходник, па на главна врата, и у трку везујући гаће и панталоне, јурнух улицом преко моста на Уни, претрчах га и сакрих се у жбуњу парку.
   Кад мало повратих дах и дођох себи од шока, провукох се кроз шибље до саме обале Уне и отуда сам зурио је ли вода већ потопила читав интернат. Али тамо се, изгледа, ништа није догађало.
   Скупим сву храброст и полако се вратим до интерната. Видим: ђаци сасвим мирно излазе и улазе, па уђох и ја и, као случајно, прођох ходником поред нужника. И гле, у ходнику ни капи воде. Док сам стајао и разгледао, из нужника опет нешто рикну, а ја одскочих цијела два метра. Кад ево ти мога друга Алексе, излази отуд и мирно закопчава каиш на панталонама, и тек ми је он те вечери објаснио механизам страшне водене рике.”
   После бихаћке гимназије Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци, Сарајеву и Карловцу. А затим...

Случај шарених крава

   „Чврсто одлучим да идем у Београд и упишем се на Филозофски факултет. Сједнем и напишем писмо мом добром другу и вршњаку Милошу Бајићу који је већ живио у Београду. (Реч је о доцније познатом сликару и професору Ликовне академије, оцу филмског редитеља Дарка Бајића – прим. новинара). Молио сам га да ми нађе било какав смјештај и помогне ми да се упишем на факултет. И тако сам у јесен 1934. стигао у Београд. Прву ноћ сам провео испод Бранковог моста и ту ноћ никада нисам заборавио. Писао сам анегдоте за 'Јеж' па по објављивању добијем двадесет, тридесет динара, а од тога живимо и Бајић и ја. Онда Милош црта неког, па опет капне нека пара, а и Синиша Пауновић, књижевник и новинар 'Политике', знао би нам дати банку, за нас читаво богатство!
   Све вријеме студија становао сам у студентском дому (у данашњем Булевару краља Александра), уредно ишао на предавања, полагао испите и неуморно писао приче. Желио сам да неку од њих по сваку цијену објавим у 'Политици' јер би то значило и велики књижевни успјех. Међутим, била је то мучна и тешка работа, пет прича ми је одбијено, објављена је тек шеста, 'Самртно руво Соје Чубрилове'. Е, то је значило моју побједу и мој улазак у литературу. И како сам тада постао писац професионалац, тако је остало цијелог живота. Али, да не би Милоша Бајића, богами, не би било ништа од мене. Здушно ме помагао, дијелећи са мном и добро и зло: шта је за мене учинио, никада му не могу заборавити, нити надокнадити.
   Највећа радост ми је била кад ми је Живко Милићевић, књижевник и уредник 'Политике', послије, како рекох, пет покушаја обећао да ће шеста прича бити штампана, и то 8. маја 1936. године. Тај датум сам запамтио за читав живот. Имао сам двадесет једну годину...
   Заредао ја онда да објављујем приче у 'Политици', мјесечно по двије, чак и три: за сљедећих пет година, до рата, штампано их је готово 150. Мало-помало, схватише моји сељаци да не пишем приче о њима и њиховом животу како је њима по вољи:
   – Јесте ли чули како нас нагрди онај Сојин школарац Бранко? Описао и наше браде и опанке, туче, свадбе и крађе, па и коње и говеда. Клоните се ви, људи, њега и бјежите чим га видите...
   Али, другачије је мислио мој комшија у Хашанима Лазо Угарчина, самоук сељак који је био печалбар у Америци. Отуда је донио Свето писмо и читавог га попушио завијајући у отргнуте листове прости сељачки дуван. Ипак, он је радо и читао, не пропустивши ниједну моју причу у 'Политици'. Упитам га:
    – Стриче-Лазо, како ти се допадају моје писарије?
    – Добре су, лијепе, само реци ми, молим те, зашто су у тебе сва говеда шарена? Код нас их је мало.  Ето, ја немам ниједно шарено говедо. Немаш ни ти, ни остале комшије.
   Прегледах касније неколико посљедњих приповједака и заиста, у једној нађох шарену краву, у другој шарено теле, у трећој два шарена вола... Аух, почео сам да се понављам и упадам у шаблон. Пронађох и да ми је сваки сељак необријан, небо увијек плаво, поток стално замишљено жубори... Од тада сам стално пазио да се не понављам сјећајући се цијелог живота корисних примједби комшије Лазе.”

Потковице на дар

   За две године, 1938. и 1939, познати београдски издавач Геца Кон објављује чак три књиге прича Бранка Ћопића од којих је једна намењена деци. Следеће, 1940. године, кад Бранко завршава Филозофски факултет, његове приповетке издаје и Српска књижевна задруга, и то на свесрдну препоруку иначе строге Исидоре Секулић.
   „Тих година добијем и три веома значајне награде: Академије седам умјетности, награду 'Милан Ракић' и Награду Српске краљевске академије. Коверат с Ракићевом наградом предала ми је Исидора Секулић, која је прорекла да ћу писати и пјесме. Завалим се потом у фотељу поред мог заштитника Живка Милићевића. Још не вјерујући да сам заиста добио тако замашну суму новца, кришом сам почео бројати паре. Нисам стигао ни до пола, кад ме Живко гурну у раме и пријекорно зашишта:
   – Ама, брате, куд си запео, бројат ћеш касније. Е, баш се види да си сељак: продао чова коња, па се сад пребројава да му џамбаси нису подвалили!

МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил' ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!

Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л' да се купе,
мала моја из Босанске Крупе?

Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!

   А тај „сељак” био је, што вероватно нису претпостављали ни његови земљаци ни верни читаоци, вишеструко образован и скроман интелектуалац. Новинар који ово пише слушао је, у више наврата, како Бранко Ћопић, озбиљан и замишљен, напамет говори целе пасусе из Старог и Новог завјета, из дела Сервантеса, Гогоља, Чехова, Кочића, Андрића, Лорке, Крлеже, Јесењина, као и наше народне књижевности коју је веома волео и изврсно познавао.
   Наравно, оно по чему се Ћопић памти јесте његова непоновљива духовитост.
   Смејао се и засмејавао:
   „Дођем с групом писаца на књижевну приредбу и у Билећу. Домаћини нас поведу да разгледамо њихову фабрику потковица. Мени се посебно свидјеле потковице за магарце, па ми сине како да подвалим свом куму, књижевнику Душану Костићу: послаћу му поштом магарећу потковицу на дар!
   Љубазни домаћини ми објашњавају:
   –Друже Бранко, можете добити двије или четири потковице, јер се магарци поткивају у двије или у све четири ноге... Колико, дакле, требате потковица?
   – Дајте ми двије – кажем, а у себи све мислим како ћу даривати и другог кума, Скендера Куленовића.   Послије десетак минута, ето ти човјек носи пакетић и доставницу на којој пише:
   'Требовање: Двије магареће потковице број пет за личне потребе друга Бранка Ћопића...'
   Тако у архивима фабрике оста за вјечна времена немила документација. Удесише ме Билећани.”

Дућан се затвара

   Али, дошле су године кад је све ређе узимао оловку у руку, обичну, графитну оловку којом је написао готово сва дела, и то на свијеном колену, у ђачкој свесци. Дуга ћутања, судбинска питања без одговора...
   Сам, све чешће одлази на Бранков мост: камо мину она давна ноћ испод њега, прва у Београду?
   Записује, све спорије и све (с)уморније:
   „Почело се црно сјеме смутње да сије. Одувијек сам био против разбијачких похода, знао сам камо воде и до чега би нас могли довести...

                                                                                            На овом столу писао је Бранко Ћопић  

   Враћање у измишљене дане славе вуче нас само назад. То је пубертетско и кафанско јадиковање, које се најзад завршава разбијеним тиквама и тешким мамурлуком.
   У борби против мржње, трудећи се да што дубље проникнем у њену бит, обишао сам спржену земљу Каталоније, видио вртове Гранаде, таму франкистичне Долине мртвих... Лутао по голанским брдима, гдје по стазама и око проваљених бункера плазе огромне змијурине.
   Опрезно сам газио и пјешчаном пустињом Синаја, гдје подмукло чекају или мине или оне мале Клеопатрине кобре – кад те боцне, више те нема. И питао се тад: гдје је земља без мржње, гдје је та башта сљезове боје? У срцу сваког од нас или негдје иза танке линије хоризонта – башту сљезове боје треба тражити, а коначно ћеш се вратити 'дому старом'. Домовина је ипак, ма гдје била, то гнијездо – да се човјек врати и да у њој прави башту сљезове боје...”

Крајем 1983. године жали се пријатељу:

   „Нешто се на мене напопастило. Од мога писања ништа неће бити. Шта је, ту је – дућан се затвара.   Једноставно – немам ријечи, погубиле су се, нестале...”
   Само три месеца касније, 26. марта 1984. године, у последњем дану живота, написаће: „Бранко Ћопић сам је крив за своју смрт...” А коначна реченица, после толико хиљада реченица које је исписала његова рука, гласи: „Збогом лијепи страшни животе...”