Живот пише драме

СПАСОНОСНИ ВАЗДУШНИ МЕХУР

Док је вода гутала оштећени брод, заробљени кувар очајнички је покушавао да се дочепа склоништа

Хладног кишног јутра 26. маја 2013. године тегљач „Џаскон 4” био је на важном задатку. Пробијао се кроз тамну воду у близини обале Нигерије да би стигао до танкера за превоз нафте који се нашао у неприлици. Огроман брод није могао да се избори с налетима таласа и неумољивим пљуском. Ако се преврне, хиљаде литара нафте завршиће у океану!
    Без обзира на све, двадесетдеветогодишњи Харисон Окене, кувар на „Џаскону 4”, није био посебно забринут. Сличне мисије биле су део његовог посла, па се тог јутра, као и сваког другог, усредсредио на кување.
    Устао је раније и, пре него што је почео да припрема доручак за посаду, упутио се у тоалет. Био је у доњем вешу, не још сасвим разбуђен, и осећао је благу мучнину изазвану непрестаним љуљањем тегљача на пучини.   Само пет минута делило га је од догађаја који ће памтити до краја живота.

Наиме, Окене је седео на клозетској шољи у тренутку када је огроман талас ударио у бок тегљача. Вода се сливала на палубу, оштетила део трупа и, пре него што је ико могао да схвати шта се дешава, брод се обрнуо на страну и почео да тоне. Удар је био толико јак да је кувара дословно избацио из тоалета. Летео је с једне на другу страну неспособан да успостави равнотежу.
    Некако је успео да се искобеља, те је у ходнику видео тројицу чланова посаде како покушавају да се извуку из потпалубља. Потрчао је ка њима, али се укопао у месту кад је вода незаустављиво налетела, почевши да пуни скучени простор. Понела је три мушкарца у ледени амбис. Окене је био довољно удаљен да избегне удар. То га није тешило – знао је да га минути деле од неумитне смрти. Вода је непрекидно навирала, плавила ходнике и просторије, не остављајући му могућности да нађе склониште.

Задржао је довољно прибраности да настави. Ушао је у капетанову кабину. Поново је изгубио равнотежу јер је тегљач и даље трпео немилосрдне нападе таласа. Било је јасно да ће потонути чим се довољно напуни водом.
    На свом путу ка дну брод се окренуо наопачке. Окене је скупио снагу да изрони и удахне ваздух испод таванице, која је пре само неколико минута, док је тегљач пловио усправно, била дно потпалубља.
    Кувар је преживео захваљујући ваздушном мехуру у којем се неким чудом нашао. Како је брод тонуо, тако је притисак воде сабио ваздух у неколико „џепова”, а у једном од њих Окене је нашао спас. Тама је била посвуда, али ју је подносио све док је осећао да му се плућа пуне ваздухом – а не водом. Ипак, морао је да умири дисање да не би пребрзо истрошио залихе кисеоника.

Тек када се све примирило, Окенеу је допрло до свести у каквом је ћорсокаку. Брод је лежао на дну Атлантског океана. Махао је рукама и ногама не би ли се одржао на површини. Вода је била ледена, а кувара је несрећа задесила када је био само у доњем вешу. Није имао храну ни пијаћу воду. Остало му је да се нада да ће спасиоци доћи пре него што се угуши од угљен-диоксида. Било је само питање времена, а со му је нагризала кожу.
    Заронио је, задржавши ваздух довољно дуго да у капетановој кабини напипа дрвене предмете које може да употреби. Неколико пута је зарањао док није сакупио довољно материјала да склепа нешто налик на мали сплав на којем је могао да се угреје и одмори испијене мишиће.
    Док се преплашен одмарао, тишину су узнемирили звуци морских створења која је привукао мирис мртвих чланова посаде. Окенеа је додатно уплашила могућност да и сам постане плен неке немани, после свега што је преживео.

Био је заробљен око 60 сати пре него што је тим спасилаца кренуо у потрагу за потонулим тегљачем. Рониоци опремљени батеријским лампама нашли су тела десет чланова посаде, а затим ушли у олупину да процене штету. Окене је у тим тренуцима трошио последње залихе кисеоника. У очајничком покушају да дозове спасиоце, поново је заронио, ишчупао славину у капетановој кабини, вратио се и почео бесомучно да удара у таваницу.
    Затим је угледао светлост батеријске лампе. Успео је да доплива до спасиоца и додирне му руку, надајући се да овај неће помислити да је на њега кренула нека водена грабљивица и да га неће избости ножем или харпуном. Ронилац није насрнуо на њега, вероватно услед претераног шока што пред собом види живо људско биће.
    Харисон Окене извучен је из олупине 28. маја у рано јутро. Али његовим мукама ту није био крај. Плашећи се да ће после отрова које је удисао и времена које је провео у дубокој води излазак на површину за њега бити погубан, кувара су одвели у барокомору, где је провео још 60 сати. У болницу је коначно стигао 1. јуна.

Његову борбу за живот назвали су најгорим кошмаром сваког клаустрофобичног човека. Иако се извукао, несрећа је оставила трага на његово психичко здравље. Прво је морао да се помири с чињеницом да је цела посада настрадала. Месецима се будио обливен знојем, убеђен да му душек тоне у невидљиви понор.
    Међутим, као и многи други који су преживели страшне удесе, одлучио је да се суочи са својим страховима. Године 2015. завршио је ронилачки течај, а диплому му је уручио управо спасилац који га је извукао с дна океана.