Потапање храбрости

МОЗАК, ПРЕДВИДЉИВОСТ И СТРАХ

Човек је кроз еволуцију научио да се плаши онога што га заиста угрожава, али га исто осећање понекад спречава да унапреди и побољша сопствени живот

Један од најстаријих механизама за преживљавање одувек нас упозорава на непосредну опасност и подстиче нас да се што боље заштитимо. Наши преци су много чешће били изложени околностима у којима од брзог одбрамбеног одговора зависи живот, док су многа данашња искуства која буде страх знатно блажа (што нам је покаткад тешко да признамо).

Ипак, организам је задржао старе обрасце, па снажан страх изазивају и наизглед безазлени догађаји, као што је вожња лифтом или лет авионом, јавни наступ или паук који мили по зиду.

Страх притом може да буде заразан. Као што преносимо вирусе и бактерије једни на друге, тако преносимо и страх – између осталог, посматрајући понашање људи око себе. Најупадљивији знакови су упечатљив и препознатљив израз лица уз врисак, али психолошка истраживања показују да у препознавању туђег страха учествује и чуло мириса. Наиме, када нањушимо хемијске сигнале из зноја узнемиреног човека, наш мозак их препознаје иако тога уопште нисмо свесни.

И сам телесни одговор на страх има важну улогу. Када се уплашимо, обрве и горњи капци се подижу, а видно поље се шири. Тако брже уочавамо шта се догађа у околини и процењујемо одакле прети опасност. Истовремено, погледом лакше пратимо смер у којем гледају други људи, што нам омогућава да што пре запазимо шта је то страшно привукло њихову пажњу.

Уплашено лице друге особе зато служи као својеврсно упозорење: када препознамо нечији страх, изоштравају се пажња и чуло вида, а затим својим широм отвореним очима, запрепашћеним изразом лица и повишеним гласом упозоравамо друге да постоји разлог за опрез.

Ваља нагласити да доживљај непријатних искустава није исти за свакога. Људи који се превише плаше физичког бола често га снажније и осећају! Слично томе, они који се прекомерно секирају и боје нових односа и веза много више пате када их други одбаце или искључе из какве групе. Дакле, није свеједно само шта нам се догађа него и колико се тога плашимо.

Лет авионом, први љубавни састанак, јавни наступ, испит на факултету и други важни догађаји редовно нас узнемиравају – и то је нормално и здраво. Невоља настаје када страх остане упоран, изразит и везан за одређени предмет или околности, па нам омета свакодневни живот. У том случају, реч је о фобији.

Најмање 60 одсто одраслих има бар један страх који сматра неразумним, мада стручњаци још нису дали коначан одговор на питање зашто се такви страхови развијају. Једна теорија каже да људи имају генетску склоност ка страху од онога што је било претња давнашњим прецима, као што су змије, дивље мачке и друге опасне животиње, висина и непрегледне водене површине. То је тешко поуздано доказати, али чињеница је да су људи чији су блиски сродници имали одређену фобију склонији да је и сами развију.

Поједини страхови настају после трауматичних искустава. Неко кога је, на пример, угризао пас може да развије снажан страх од ове животиње. Међутим, многи страхују од нечега што им никада није нанело стварну штету, што значи да на развој страха утичу наследни чиниоци, особине појединаца, друга искуства, начин на који процењују опасност, па чак и осећај гађења.

Страх и гађење имају различите улоге у човековој физиологији, али неретко иду руку под руку да нас упозоре на оно што може да нам нашкоди. Гађење нас штити од могућих извора заразе и болести, па су међу његовим честим окидачима покварена храна, трулеж, телесне излучевине и неке животиње. Ако нешто истовремено доживљавамо као одвратно и опасно, то значи да су се страх и гађење удружили да би нам дали знак за узбуну.

Поред познатих узрока који изазивају стрепњу и узнемиреност, понекад нам и страх од промене озбиљно ограничава живот. Неки људи тешко подносе чак и мале измене свакодневних навика, а крупне одлуке – попут промене посла или селидбе у други град – одлажу годинама. Разлог је једноставан: оно што је познато, чак и кад нам више не прија, прихватљивије је од неизвесности, која врло лако може да погорша животне прилике.

Мозак, дакле, воли предвидљивост. Када се суочимо с неизвесношћу, нервни систем реагује исто као када смо у опасности. Због тога се одговор на узбуђење понекад једва разликује од јаке нервозе. Тада нас страх од промене тера да останемо у познатим околностима упркос чињеници да из промене може да се изроди нешто боље.

Стручњаци истичу да нам промене требају да бисмо учили, прилагођавали се и развијали. Превише опрезан живот не штити нас нужно од губитка, неуспеха ни разочарања. Понекад нас само спречава да остваримо жељени циљ. Стога је важно разликовати опрез – који нас штити, од страха – који нас кочи.

Многе страхове можемо да савладамо постепено. Уместо да начинимо неки велик и нагао корак, за почетак су довољне мале промене, довољно изазовне да нас измакну из познатог и сигурног окружења. Тако се, с временом, учи да одбацивање устаљених навика има добру страну. Одлуку понекад морамо да донесемо без обзира на бојазни. На крају, храброст не значи да нема страха, већ да му не дозвољавамо да одлучује уместо нас.