За читање и уживање - Антон Павлович Чехов

СИМУЛАНТИ

Једног уторка, маја месеца, генералица Марта Петровна Печонкина – или, како је сељаци зову Печончиха – која се већ десет година бори на попришту хомеопатије, примала је болеснике у свом кабинету. Пред њом су на столу хомеопатска апотечица, приручник за лечење и рачуни хомеопатске апотеке. На зиду, у златним оквирима и под стаклом, висе писма неког петроградског хомеопата, по мишљењу Марте Петровне, веома знаменитог и чак великог; портре оца Аристарха, коме генералица има да захвали за своје спасење: одрицање од штетне алопатије и упознавања истине.

У предсобљу седе и чекају пацијенти, већином сељаци. Изузев двојице-тројице, сви су боси, јер је генералица наредила да смрдљиве чизме остављају напољу. Већ је примила десет пацијената и позива једанаестог, Гаврила Грузда.

Врата се отварају и уместо Гаврила Грузда у кабинет улази Замухришин, генераличин сусед, пропали спахија, чичица кисела погледа, с племићком капом под пазухом. Он оставља штап у угао, прилази генералици и ћутке пада пред њом на једно колено.

– Шта је вама?! Шта то радите, Кузма Кузмичу, ако бога знате? – ужасава се генералица, сва обливена руменилом.

– Док сам жив, нећу устати! – рече Замухришин љубећи јој руку. – Нек сав свет види како падам на колена, анђеле чувару, добротворко рода људскога! Нека види! Пред оном милостивом вилом која ми је даровала живот, указала ми пут истинити и просветила мој скептични ум, пред њом ја пристајем и да клечим и у огањ да скочим. Исцелитељко чудотворна, мајко сиротињска. Оздравио сам! Васкрсао сам, чаробнице!

– Веома... Веома ми је драго – мрмља генералица руменећи од задовољства. – Седите, молим вас! Па ви сте прошлог уторка били тешко болесни!

– И те како! Страх ме хвата кад се сетим! – каже Замухришин и седа. – Имао сам реуматизам у свим удовима и органима. Осам година сам се мучио, мира нисам имао ни дању ни ноћу, добротворко моја! Лечио сам се код доктора, одлазио сам професорима у Казањ, лечио се разним блатом, воде разне пио, шта само нисам пробао! Имање сам за лекове улупао, лепотице драга. Од доктора ништа нисам имао осим штете. Они су ми само болест унутра утерали. Да утерају, то знају, али да истерају, то њихова наука још није постигла. Само паре маме, разбојници, а да ли ће користити људима, уопште се не секирају. Препише ти тамо неку хиромантију, а ти пиј! Једном речју, убице. Да није било вас, анђеле, ја бих данас лежао под земљом!
   Враћам се од вас прошлог уторка, гледам у она зрнца што сте ми дали и мислим: „Каква вајда од њих? Зар те мрвице, које се једва виде, могу да излече моју страшну, застарелу бољку?” Мислим тако, вечити неверник, и смешим се, али кад сам прогутао једно зрнце, као да ме никад није болело, као руком однесено. Жена се избечила, гледа ме, очима не верује: „Ама јеси л’ ти то, Коља?” И ми обоје клекосмо пред иконом и почесмо се молити Господу за анђела нашег, да јој да све оно што јој ми желимо!

Замухришин брише рукавом очи, устаје и намерава опет да клекне, али га генералица зауставља и посади на столицу.

– Не захваљујте мени! Ја сам ту само слепо оруђе. А то је стварно чудо: застарео, осмогодишњи реуматизам од једног зрнцета лека! – рече она руменећи од узбуђења и усхићено гледајући у портре оца Аристарха.

– Изволели сте ми дати три зрнца. Једно од њих сам узео о ручку, друго увече, а треће сутрадан, и од тада ни помена од болести! Ама ни да ме жигне! А већ сам се био спремио да мрем и сину у Москву писао да дође! Господ вас мудрошћу обдарио, исцелитељко наша! Сад ходам као да сам у рају... Кад сам био код вас, храмао сам, a сад би могао зеца стићи. Још сто година могу живети. Једина је невоља оскудица наша! Здрав сам, ал’ шта ће ми здравље кад немам од чега да живим. Немаштина ме сломила горе од болести. Ето, на пример, време је да се сеје овас, а како да га посејем кад семена немам? Треба га купити, а пара немам. Одакле нама паре...

Антон Павлович Чехов (1860–1904) био је руски драматург и писац кратких прича који се до данас сматра једним од највећих књижевних стваралаца из епохе модернизма. Његове драме у четири чина „Галеб” (1895), „Ујка Вања” (1898), „Три сестре” (1900) и „Вишњик” (1903) спадају у најпревођеније и најчешће игране у позориштима широм света. У најуспелије приче критика убраја „Павиљон број 6”, „Дама са псетанцетом”, „Огрозд”, „Туга”, „Шала”, „Мршави и дебели”. Његова збирка прича „У сутон” овенчана је Пушкиновом наградом Руске академије наука за изузетна достигнућа у књижевном изразу.
-------------------------

– Ја ћу вам дати овса, Кузма Кузмичу. Седите! Ви сте ме тако обрадовали, такво сте ми задовољство пружили да ја вама треба да захвалим!

– О, радости наша! Како Господ створи такву доброту! Радујте се, мајчице, гледајући своја добра дела! А ми, грешници, немамо код куће чему да се радујемо. Ситни смо људи, малодушни, некорисни ситнеж. Само по титули смо племићи, а иначе исто што и сељаци, чак и горе! Живимо у дворцима од камена, а то вам је гола обмана, кров прокишњава... Немам чиме даске да купим.

– Па ја ћу вам дати даске, Кузма Кузмичу.

Замухришин измоли још краву, писмо с препоруком за кћер коју је намеравао да упише у институт за племићке девојке и, ганут генераличином дарежљивошћу, зајеца. Од наврелих осећања, уста му се искривише, завуче руку у џеп да узме марамицу. Генералица виде како му се с марамицом заједно из џепа помаља некаква црвена хартијица и нечујно пада на под.

– Во вјеки вјекова нећу заборавити – мрмља он – и деци ћу у аманет оставити да се вас сећају, и унуцима. Ето, децо, она ме је спасла од смрти!

Пошто је испратила пацијента, генералица погледа очима пуним суза у оца Аристарха, затим нежним погледом посматраше апотечицу, приручнике, рачуне, наслоњачу у којој је досад седео човек кога је спасла од смрти, и поглед јој паде на хартијицу коју је испустио. Генералица је узе, размота и угледа у њој три зрна лека, она иста која је прошлог уторка дала Замухришину.

– Ово су она иста – рече у недоумици – чак је и хартијица иста. Он је није чак ни размотавао! Шта је онда узимао? Чудно... Није ме, ваљда, обмануо!

Генераличину душу, први пут за читавих десет година рада, обузе сумња. Позва редом болеснике и, говорећи с њима о болестима, запази оно што је раније неприметно пролазило мимо њених ушију. Болесници је сви до једног, као да су се договорили, најпре дижу у небеса због чудотворног исцељења, усхићују се њеном медицинском мудрошћу, грде докторе, а затим, кад она порумени од узбуђења, изложе своје невоље. Један моли за мало земље, други мало дрва, трећи дозволу да лови по њеним шумама...

Она се загледа у широко доброћудно лице оца Аристарха, који јој је открио истину, и нова истина поче да јој нагриза душу. Ружна и тешка истина. Лукав је човек!