Србија на размеђу векова

РАТ И МИР БРАЋЕ ТУЦОВИЋ

Млађи Димитрије, иако противник рата, погинуо је у њему. Владимир, официр, такође учесник многих битака, умро је у свом кревету…

Биће да је судбина умешала прсте кад је у кући свештеника Јеврема Туцовића у златиборском селу Гостиљу рођен син Димитрије, баш на 1. мај 1881. године (по старом календару). Овај датум који ће се неколико деценија касније славити као раднички празник одредиће Димитрија за цео живот. У то се уклопила и наклоност попа Јеврема према сиротињи, по чему је био познат и омиљен у ужичком крају.
   У основној школи препознали су природну бистрину сељачета које је гутало књиге, предвиђене за много старије. Зато је поп Јеврем, по савету учитеља, решио да Димитрија упише у ужичку реалку. Можда је на ту одлуку утицао и податак да је смртност деце у златиборским гудурама била повећа. Јеврему је већ умро најстарији син, Коста, а управо је прошла епидемија богиња која није мимоишла ни Димитрија. Једва је претекао, и до краја живота имао ожиљке на лицу.



   У реалци се брзо упознао с Радованом Драговићем (1878–1906), иако је овај био три године старији. Убрзо постају нераздвојни, а Драговић, као већ искусан социјалиста и левичар, и те како утиче на Димитрија. Даје му на читање социјалистичку литературу, заједно расправљају спорна питања. Уопште, Туцовић је до краја живота истицао Драговића као свог највећег учитеља.
   Решеност младића на борбу убрзо долази до изражаја. Скупштина 1898. године укида ужичку реалку. Како се то ђацима није свидело, решили су да макар протестују. Како ће, шта ће?
   Туцовић се с неколицином другара договорио да  направе црну заставу и да је окаче на школу. Једино што су подухват морали да обаве ноћу, пошто је полиције била прилично будна.

                                                      Кад и Сремац побесни

Ујутру је застава била главна вест у чаршији. Створио се ту и начелник, и директор школе, цело Ужице. Власт гневна, народ одушевљен. Ђаци су привођени на саслушања, и круг се сузио. Родитељи Туциних другова све су порицали, исто као и поп Јеврем. А кад је дошао кући, Димитрије му је све признао. Прота му је онда рекао да пред школским властима каже истину. После исповести директору, овај је у записнику написао да се не зна ко је истакао заставу. Случај је био затворен.
   На јесен 1899. године ђаци се уписују у београдску реалку. Ниоткуда се појављује огромна момчина, висока око два метра, у сељачком свечаном оделу. По дијалекту рекли би да је Црногорац, али се то одело није уклапало у причу. Онда мора да је Ужичанин. Шта би друго и био? И једних и других је посвуда било. Био је то Димитрије кога је отац послао у престоницу да настави школовање. Овоме пак неки ђаво и даље није дао мира, што је на сопственој кожи осетио и професор историје Стеван Сремац, угледни писац. Он се на часу обрушио на Француску револуцију, све док га нови ученик упадицом није пресекао. Сремац је побеснео. Да члана Академије неко сељаче прекида!
   Почетком двадесетог века у Србији се обнавља Београдско радничко друштво. Као поручено за Туцовића који би да у пракси примени све што је до тада научио о класној борби, пролетеријату и синдикатима. Преко групе социјалиста високошколаца улази у управу Друштва. Придружује му се и Драговић, тек изашао из војске. А друштво мора да има своје новине. Убрзо је по београдским улицама одјекнуло:
   – Радничке новине!
   Од тог 5. јануара 1902. године, па све до последњег броја, 14. марта 1903. године, Туцовић и другови му непомирљиво се обрачунавају с државом. Режим је полако губио главу, посезао са све строжим казнама. И то онда мора да пукне. А пукло је 23. марта.
   Прво је 22. марта на Великој школи одржан збор студената. Туцовић је тражио подршку, да се иде на демонстрације. Либерали, напредњаци и део радикала одбијају предлог. Други део радикала се колеба. Једино се загрејао Љубомир Јовановић Чупа (1877–1913), као представник удружења студената националиста „Словенски југ”. Није да су политички били слични, напротив, али је дошло време да, како се то каже, пас и мачка спавају заједно.

Голим рукама на бајонете

   По граду се пронео глас да студенти спремају велике демонстрације. То су начули и трговачки помоћници, међу којима је већ неко време кувало. Наиме, усвојена је уредба по којој у легитимацијама морају да имају фотографије, што их је тада изједначавало с проституткама. Бесни, једва су дочекали да се обрачунају с властима, онако у гомили. За 23. март најављен је велики збор, на коме је сви требало да се окупе. Социјалисти, националисти и помоћници.
   Прво долази до окупљања студената. Туцовић и Чупа држе говоре и, готово ниоткуда, појавили су се жандари. Велика школа је опкољена, па демонстранти решавају да некако заварају траг:
   – У што мањим групама на Мали Калемегдан!
   Тамо их је дочекала полиција и разјурила окупљене. Онако разбијени, враћали су се ка Великој школи. Одатле ка двору. И на Теразијама је био кордон, нимало оран да их пусти. А на челу демонстраната Туца и Чупа. Насупрот њима, шеф полиције, Јеврем Марковић, који има наређење да пуца. Овима не пада на памет да стану, насрћу на кордон, голим рукама се хватају за бајонете. Успут је страдао и режимски лист „Мале новине” Пере Тодоровића. Они који нису каменовали кордон, „бавили” су се редакцијом. Како их је кордон потиснуо, страдале су још неке режимске редакције у Кнез Михаиловој. Из „Двадесетог века” на улицу је изнет намештај, претворен у лепу ломачу.
   Кад су макар тако рашчистили рачуне с режимом, код Калемегдана је Туцовић одржао још један говор и позвао масу да се разиђе. Једино што то присутнима није падало на памет. Мања група опет је почела да галами, ту су се сјатили пролазници да виде о чему се ради, па опет заједно, према двору. Туча код Калемегдана, па до пола Кнез Михаилове. У борбу улазе и коњаници који су масу успели да потисну ка парку. Њим у помоћ стиже и вод жандара, расутих у стрелце. С пушкама на којима сијају бајонети јуришају у гомилу, боду, кундаче. С друге стране, лети камење и све што може да разбије главу испод шапке. Жандари успевају, али се демонстранти повлаче само да се прегрупишу. После пет сати по подне крећу у напад. Тада одјекују и први пуцњи. Туцовић је сведочио да то није био плотун, који се деси у тренутку и учини шта учини, већ пуцање у размацима, као на зечеве у лову. Пушкарање је потрајало до увече, а нервозу режима главама је платило неколико демонстраната. Полиција се дала у лов на организаторе митинга.

Изборна подметања

   Како Туци и Чупи није на памет падало да жандаре чекају на вратима стана,  пребегли су у Земун. Димитрију је прелаз омогућио неки цариник, Ужичанин. Где би друго, него у некој земунској кафани, срео је Чупу. Убрзо је и земунска полиција почела да се занима за њих, па су решили да оду даље. Туца у Беч, Чупа у Пешту. У изгнанству су дочекали и Мајски преврат, 29. маја 1903. године, после кога су могли да се врате у отаџбину. Неколико дана после организовано је суђење коловођама Мартовских демонстрација. Кад би судија прозвао оптуженог Туцу, Чупа би се из публике продрао:
   – У бекству!
   И обрнуто. Публика се зацењује од смеха, а Туцовић се на сав глас кобајаги свађа с Јовановићем, што обмањује суд. Право весеље наступа тек кад је тужилац почео излагање. Уместо да тражи главе или тешку робију, он је величао оптужене. Суђење се одлаже, а ускоро заувек и прекида.
   Ако је неко помислио да ће Туцовић да се смири, преварио се. Другог августа одржава се оснивачки конгрес Српске социјалдемократске партије. И удара по свима и свакоме, од српске буржоазије на даље. На тапету су и радикали, и официри, класна борба се захуктава. Преко новина успева да покрене аферу која је трона коштала престолонаследника Ђорђа, јер је претукао служитеља до смрти. Партија се омасовљује, учествује на изборима. Острвљује се на традиционалне странке, које „о изборима извлаче буриће пива, чаброве ракије, паклиће дувана, па тиме сабирају бираче да за њих гласају”. За више од сто година мало тога се променило.
   С јесени 1911. године јавно мњење се усталасало. Дознало се да међу официрима постоји тајна организација „Уједињење или смрт”, познатија као „Црна рука”. Димитрије грми на официре који „свуда воде политику, користећи снагу војске”. А један од оснивача те организације је његов другар Љуба Чупа, уредник „Пијемонта”, незваничног гласила организације. Истакнути члан је други Туцовић, Димитријев старији брат Владимир.

Са змијом око руке

   Рођен је 1874. године у Гостиљу, а поп Јеврем га је упутио у војску. Плата, стан, храна, униформа, све има. Такође оријаш, двометраш, Влада Туцовић упадао је у очи још као млад пешадијски поднаредник у Ужицу. Имао је обичај да, кад изађе из касарне, усуканих бркова, цвет у шајкачи, намашћене цокуле, сабља звечи по калдрми – око руке носи обмотану змију. Живу. За њим трчи буљук мусаве дечурлије, на пристојном одстојању. Због змије.
   Убрзо се прочуло да је један од најхрабријих официра Краљевине Србије. За разлику од школованих, трупни официр Туцовић чинове је стицао искључиво на бојном пољу. А напредовање није изостајало. Такав официр брзо је упао у очи Драгутину Димитријевићу Апису, обавештајном официру, који му је понудио да уђе у тајну организацију „Уједињење или смрт” ччија је душа био. Позив је прихватио оберучке а по статуту морао је да уведе петорицу нових који би чинили његову групу. По необјављеним белешкама Владимира Туцовића, он је чланство понудио мајору Јосифу Костићу и Петру Живковићу, официру и већ тада особи од поверења престолонаследника Александра Карађорђевића.
   Недуго затим Живковић је Александру поверио тајну о организацији, гарнирану с ко зна каквим подацима. На састанку у кафани „Москва”, на коме би се Костић и Живковић изјаснили о ступању у чланство, обојица су дрхтали. Испитивали су Владу да ли је и он члан, ко је још ту, да ли је то „Црна рука”, она која сигурно нешто ровари против двора. Он их је обојицу оптужио за кукавчлук и припретио им да разговор не помињу нигде. Било је ту још неких, нимало лаких речи. И остало је записано, тамо где треба. Влада је убрзо добио акт да одговори на доставу Костића о овом састанку. У одговору се ругао с достављачем, говорио да нема појма о чему се ту ради, да се мало распитају о душевном здрављу дотичнога, све уредно заведено. Ипак, друштванце је убрзо растурено, Туца је премештен за команданта батаљона у Чачак, Костић у Пожегу, а Петар Живковић у Краљево.

На Солунском процесу

  Из Чачка креће у балканске ратове, а по ослобођењу јужних крајева скреће пажњу на масовно пљачкање нових чиновника. Причао је да се чак и најнижи писар толико обогатио да је то постало трагикомично. Следи сукоб између полиције и војске, јер су официри покушали да се одупру пљачки. Тада је министар полиције Стојан Протић прогурао Уредбу о празновању, којом је грађанску власт ставио изнад војне, што је само распламсало сукоб. И тај сукоб био је један од окидача судбине црнорукаца.
   Почиње рат, поново. Туцовић се 1914. године нарочито истакао на Церу и Колубари. По повлачењу, у Грчкој, почеле су политичке игре. Туцовић је од генерала Павла Јуришића Штурма сазнао да се нешто спрема. Он му је причао да су за сву несрећу криви „црнорукци”, први Апис. Спрема им се смртна казна, и то пре повратка у земљу. „На тај начин, и сарајевски злочин биће ликвидиран.” Штурм је Влади признао да се један официр „са Карађорђевом звездом о врату” нудио да лично ликвидира Аписа, али да се од тога одустало. Требало би организовати суђење. Туцовић је био уверен да је тај официр био сам Штурм. До суђења је убрзо дошло.

ПРАВО У СРЦЕ

   Као резервни поручник, Димитрије Туцовић је учествовао у оба балканска рата. И поред својих политичких уверења није желео да се склања. Ипак, кад је судбина државе била у питању, жестоко се противио територијалном ширењу Србије после протеривања Турске са Балкана, ослобађање Косова сматрао је империјалним освајањем. Године 1914. излази књига му „Србија и Арбанија” у којој критикује покоље албанског становништва у северној Албанији, пљачке и паљевине села које је српска војска вршила у знак одмазди.
   Иако је пред Први светски рат Српска социјалдемократска партија била једина странка у Европи чији су посланици гласали против ратних кредита, Димитрије се одазвао мобилизацији.
   „Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ”, написао је у једном од последњих писама оцу. Војници су га доживљавали као оца, давао им је последњи залогај хлеба. Погинуо је у Колубарској бици, као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива, на Врапчем брду код Лајковца. Метак га је погодио у срце, и то кроз ратни дневник који му је био у џепу униформе. Само се без гласа стропоштао. Војници су га сахранили уз сузе, а после рата пребачен је на војничко гробље у Лазаревцу. Ппосмртни остаци премештени су 1949. године на београдски трг Славија, преименован у Трг Димитрија Туцовића. Подигнут му је и споменик, рад Стевана Боднарова.


   Неко је, 11. септембра 1916. године, код Солуна, припуцао на кола у којима је био регент Александар. За то су оптужени Апис и „црнорукци”. Међу ухапшенима био је и Владимир Туцовић. На процесу у Солуну највећу галаму од оптужених дизао је управо Туцовић. Неко је довео фотографа, да слика оптужене. Туцовић је устао и кренуо да се хвата за еполете. Док их има, не дозвољава да га слика како ко хоће. На добацивања из публике одмах је реаговао. Псовао је ниже официре који су тражили смрт. Устајао је из протеста, иако је то било строго забрањено. Борио се колико је могао, али је пресуда већ била донета. У првој пресуди добио је, заједно с Аписом, смртну казну, касније преиначену у двадесет година робије.
   По повратку у отаџбину преживели „црнорукци” делом су помиловани. Влада Туцовић решио је да дигне руке од војске и посвети се пословима. Преко неких веза почео је да се бави трговином дрветом. Убрзо је постао највећи извозник у младој Краљевини. Средиште предузећа било је у Травнику, а извозио је у целу Европу. Ипак, иако милионер, другове није заборављао. Издржавао је преживеле „црнорукце”, Мухамеду Мехмедбашићу отворио је кафану у Стоцу, кад су га због доласка краља Александра протерали са Илиџе. Стално је материјално помагао и Мустафу Голубића, тада у изгнанству у Бечу. А Беч је скуп град. Управо с балкона Туцовићевог стана Голубић је, по илегалном повратку у Београд,  посматрао демонстрације 27. марта 1941. године.
   Окупацију је колико-толико мирно преживео, па постао и посланик на Трећем заседању Авноја 1945. године. Буарн живот пуковника Владимира Туцовића завршио се 26. новембра 1947. године. Човек коме је рат био професија поживео је далеко дуже од брата који се целог свог кратког живота најстрасније борио против рата.

Број: 3338 2016.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић