Живот пише драме

ПЛАНИНА ЈЕ СИШЛА У СЕЛО

Ћао је био свестан да им се то смрт смеје. Питање је тренутка кад ће кућа бити затрпана

Када се двадесетшестогодишњи Ћао Дашуај из села Шинмо у провинцији Сечуан на југозападу Кине пробудио, киша је још падала. Поглед кроз прозор није могао да му открије да ли је свануло. Погледао је на сат, било је пола шест ујутру. А падавине не престају већ данима. Онда је схватио шта га је пробудило – плач његовог двомесечног сина. Устао је из кревета, пазећи да не пробуди жену. Дежурала је до касно уз бебу, па нека се макар мало наспава.
   Дошао је до кревета у коме се његов син драо из све снаге. Мирис му је открио да је време да промени пелену. Решио је да не пали светло, наћи ће нову пелену по мраку. Почео је да обара ствари по кући. Жена је почела да се мешкољи. Добро, упалиће накратко светло, тако ће да прави мању буку. Док је ишао ка прекидачу, беба је и даље плакала.
    Сад је већ и жена сањиво гледала. Ћао јој је рекао да настави да спава, он ће урадити све што треба. Укључио је светло, нашао пелену. Само још да преповије сина и врати га на спавање. Онда ће за њим, има још времена. Тада је чуо некакву тутњаву.

Звучало је као да много громова пуца одједном. Никада није чуо сличан звук. Потмуло, али толико близу, да се кућа тресла из темеља. Светло је почело да трепће. Убрзо је нестало. Као да је неко пресекао кабл за струју. Поглед кроз прозор ништа му није открио. Прошао је кроз кућу, на другу страну. Тамо су врата окренута ка планини у чијем подножју је село. Отворио је, а онда застао у довратку. Као да се следио. Како и не би, када је изгледало да се напољу отворио пакао. Схватио је да она тутњава потиче од камена и стења. Изгледа да се од вишедневних падавина и силне воде покренуло клизиште на голим падинама планине. И сада му је пола тог масива хрлило у сусрет.

Махинално је покушао да затвори врата, али му  ветар  то  није  дозвољавао.  У лице му је шибала киша. Онда је излетео напоље. Желео је да види шта се дешава с друге стране куће. То је била срећа у несрећи. Секунд пошто је изашао, кроз врата куће је пролетела стена. Зауставила се у дневној соби. Ћао је одмах помислио на најгоре.
   Можда је смрвила дете и жену? Улетео је у кућу. На сву срећу, стена је стајала насред собе, док се жена шћућурила у углу, потпуно паралисана. Дете је урлало на кревету. Није било времена за објашњавање. Отац је дограбио дете и повукао жену, која као да је тек тада схватила шта се дешава. Изгледа да је коначно разабрала речи мужа:
   „Клизиште!”
   Нагрнули су ка вратима. Само, сада су била затворена. Ћао је покушао да их отвори. Ни да мрдну. С друге стране наваљено је стење и земља. Упињао се из све снаге, али врата ни макац. Били су заробљени у кући. Беба је и даље плакала. Сада јој се придружила и жена. Ћао је био свестан да им се то смрт смеје. Питање је тренутка кад ће кућа бити затрпана.
   Док је размишљао шта ће и како ће, поглед му је застао на прозору. Можда је то решење. Гледа на другу страну, супротно од планине. Ако тренутку пружити какву-такву заштиту од одрона. У два корака су све троје били на прозору. Опрезно су отворили, а унутра је опет нагрнула киша. Боље вода, него стење, свакако. Убрзо ће схватити да и нема неке разлике.
   Ћао се први попео на прозор, да извиди околину. Напољу се ваљало стење, бујице на све стране. Ипак, сигурно им нема спаса ако остану у кући. Зидови су се тресли, само су чекали да се све сурва право на главу. Искочио је и на једва остао на ногама. Клизао се по блату. Успео је да се ухвати за оквир прозора и некако заустави. Тада му је жена додала бебу. Убрзо је и она била напољу. Грчевито су се држали једно за друго, неодлучни да ли да крену даље. Бујица не делује као нешто што ће лако прегазити. Ако уопште успеју. Вода која се сливала с планине носила је камење, све около је блатњаво. Ћао је приметио да, поред стења, бујица носи и делове кућа. Осврнуо се и схватио да његовог комшилука више нема. Уместо кућица, стоји стење. А што је најгоре, нигде не види комшије. Вероватно их је одрон затекао на спавању. Не, Ћао мора да мисли на своју породицу. Сада је онај тренутак када је свако за себе.

Супружници су се погледали и климнули главама. То је био знак да Ћао загази. У првом налету, док није нашао ослонац, мало је недостајало да га бујица однесе. Ухватио се за неку грану, која се ко зна како заглавила у блату. Покушао је да пређе на другу страну. Деловало је као да је тамо стихија мало мирнија. Можда је спас близу? Газио је корак по корак по клизавом блату, стално бацајући поглед ка планини.
    Она више  није била на месту. Сада је била у његовом селу. У сусрет су му стално налетале стене. Иако неколико тона тешке, бујица их је носила као да се ради о перцима. И Ћао је сада гледао да га нека од њих не погоди. Ако не успе да их избегне, то је крај за њих троје. Напредовао је полако, без застајкивања, иначе га вода носи. И успео је.
   Осетио је да притисак воде око њега попушта.  Изашао је на какво-такво чврсто тло.  Само, оно стење је и даље фијукало око њега. А преко пута, код њихове куће, од које су до тада остали само зидови, стајала је његова жена с дететом у наручју.
    Нашао је неку грану, покушао да им добаци, па да их превуче кроз бујицу. Жена ће и сама једва успети у том подухвату, а с дететом вероватно никако. Загазила је ка грани на свега двадесетак центиметара од њене руке. Једва се одупирала удару воде.  Није смела даље, не с дететом у наручју. А дете, као да је осетило да се нешто страшно дешава, било је потпуно мирно. Супружници су се згледали, удаљени неколико метара. А као да се радило о километрима.
   Тада се Ћао досетио. Мора да му добаци дете, па да је тек онда превуче. Покушао је то да јој довикне. Речи су се губиле у урлању воде и ломљењу кућа. Онда јој је показивао. Жена није реаговала. Као да није желела да поверује у то што јој предлаже. Онда је и сама схватила да им је то једина прилика. Колебала се неколико секунди. Деловало је као да пролазе сати. Погледала је бебу, а онда се измакла. Ухватила је залет и замотуљак хитнула преко бујице. Ћао је секунд гледао као хипнотисан, а онда се бацио ка сину. Ухватио га је.
   Док га је једном руком држао, другом је забацивао ону грану.
   Жена је кренула у бујицу. У једном тренутку је поклекла, кад је поред ње прозујала огромна стена. То јој је вероватно спасло живот. Изгледало је као да се грана налази преблизу. Погледала је ка мужу и сину на другој страни. Онда се бацила ка грани. Главу је загњурила у блатњаву воду. Чинило јој се да јој нема спаса, готова је. А онда је у руци нешто осетила. Схватила је да је успела да се дочепа дрвета. И да је муж вуче. Бориће се, мора да преживи.

Одбацивала се ногама о дно. Ћао је вукао из петних жила, а она је полако напредовала. Више нису обраћали пажњу на стење и камење. Нема времена за то. Неколико секунди касније Ћао је извукао жену.
   Наставили су да се пробијају ка излазу из села. Гледали су да иду тамо где се бујица још није пробила. То им је и пошло за руком. А беба, тиха, чак је успела и да заспи. Ћао би је повремено продрмао, тек да се увери да је жива.
   Неколико километара даље мештани другог села зачули су тутњаву из правца Шинма. Нису знали шта се дешава. А онда су на врата прве куће банули Ћао, његова жена и син. Блатњави, изубијани, крвави. Само су им се очи виделе. Објаснили су да се покренуло клизиште, да се планина обрушила на село. Неко је дојавио властима, па су спасиоци убрзо стигли. А њих троје пребачени су у болницу на опоравак. За дивно чудо, прошли су само с лакшим повредама. Нову кућу ће лако саградити, само кад су сви остали живи. Многи нису били те среће.