Живот пише драме

БОРБА ПОД РУШЕВИНАМА

Док је седео у дворишту испред куће, најпре је чуо ломљаву, а затим се незавршена троспратна зграда урушила пред његовим очима

Иако је преживео умало кобну несрећу, муке тридесетосмогодишњег Амара Бадана нису се завршиле ни месецима после делимичног опоравка. Због туђе грешке не само да је претрпео озбиљне повреде већ је постао бескућник који и даље није способан да обавља нормалне послове. Није ни слутио да ће неколико минута агоније потпуно променити ток његовог живота.

Амар се 6. јануара ове године вратио кући у Ленасију, предграђу Јоханезбурга, провевши сате на ногама као улични продавац. Тог дана је осетио необичан умор. Ваздух је био помало тежак после краткотрајног пљуска, па је Амар само желео да се мало одмори у дворишту испред куће коју је изнајмио. У близини се градила троспратница, у којој тренутно није било радника. Није се чула уобичајена бука која прати сваку градњу, а управо то му је и требало – мир и тишина.

А онда се све променило у секунди. Чуо се гласан прасак и, док је Амар покушавао да докучи одакле долази, видео је како се троспратница урушава. Делови конструкције су попуцали. Бетонски блокови су падали на све стране, а грађевински материјал долетео је чак до Амаровог дворишта.

Све се десило толико брзо да није успео да побегне. Цигле, одломљене дрвене греде, остаци зидова и плафонских конструкција затрпали му су двориште и кућу.

Пре него што је осетио удар, Амар је једино успео да делимично заштити главу рукама. Пао је на земљу док су рушевине падале на њега и притискале му цело тело. Када се све примирило, покушао је да се помери, али и најмањи трзај завршавао се болним јауком. Схватио је да је заробљен и да неће моћи сам да се искобеља.

Уста су му била пуна прашине, што му је додатно отежало дисање, а комадићи малтера упали су му у косу и очи. Низ лице су му се сливали крв и зној. Срећом, иако је био потпуно приклештен, мали ваздушни џеп дозвољавао му је да удахне бар мало кисеоника. И поред тога, знао је да неће дуго издржати под тежином бетона.

Бар на неко време нагон за преживљавањем био је јачи од бола који му је струјао по телу. Утешило га је то што је видео неколико пукотина. Кроз њих је продирала блага светлост, па се понадао се да ће га пролазници барем тако лакше чути. Наставио је да дозива помоћ, али глас му је слабио. Како и даље нико није одговарао на вапаје, помислио је да је све узалуд...

Иако то није могао да зна, горе га је ипак неко чуо. Наиме, хитне службе су стигле захваљујући Амаровом комшшији који је издалека видео како троспратница пада. После заглушујућег праска чуо је вриске под наслагама бетона.

Спасиоци су најпре морали да очисте површинске крхотине, цигле, греде и бетонске плоче рукама и алаткама, водећи рачуна о нестабилним комадима који су могли да погоршају стање. Људи који су се у међувремену окупили на место несреће помагали су колико су могли. Кад су се пробили до последњег слоја, могли су да разговарају с Амаром и ободре га. Нико од њих, међутим, није могао да наслути какве је повреде задобио.

Амар је јаукнуо од бола кад су почели да га извлаче. Одмах су претпоставили да има бар неколико прелома. То је потврђено чим је пребачен у болницу. Десна нога му је била сломљена, а због озбиљних повреда главе одмах су га из мале месне болнице пребацили у другу, боље опремљену здравствену установу, у којој ће добити бољу негу.

Боравак у болници није потрајао. Амар је после неколико дана отпуштен кући – додуше, на штакама. Мада захвалан што је преживео, и даље је размишљао о ономе што је изгубио. Соба у којој је некада проводио мирне вечери била је потпуно уништена. Све што је поседовао остало је затрпано.

Он није једини доживео овакву судбину. Иако, срећом, нико није изгубио живот када се троспратница срушила, многи су, као и Амар, остали на улици.

Његов живот у наредним месецима био је свакодневна борба. И даље је трпео болове због повреда, а преноћиште је налазио код пријатеља и познаника. За то време званичници су пребацивали кривицу једни на друге, па тако истрага до данас није завршена. Нико званично није преузео одговорност за оно што се десило.