Живот пише драме

ПУСТИЊАК КРАЈ ЈЕЗЕРА

Бесциљно путовање једног двадесетогодишњака завршило се чим је закорачио у шуму. Ту је нашао уточиште и дом на наредне три деценије...

Иако је одрастао са четворицом старије браће и млађом сестром у Мејну, Кристофер Томас Најт одувек је волео самоћу. Уместо да им се придружи у игри, радије је време осамљено, истражујући свет око себе. Вешто је склапао и расклапао електронске уређаје, пецао и и шетао се по околним шумама. До матуре је стекао углед тихог младића који се не издваја у друштву.
   Касније је накратко похађао курс из електронике и запослио се као монтер сигурносних система. Мада се на први поглед чинило да му је живот миран и стабилан, све време је осећао да му нешто недостаје. У ствари, боље речено, желео је да се ослободи вишка. Свеприсутан осећај отуђености од друштва натерао га је да начини несвакидашњи корак.
   Наиме, Најт је једног дана 1986. године једноставно одлучио да оде. Без речи и објашњења. Уместо да се с посла врати кући, подигао је последњу плату, сео у кола и одвезао се. Нико није знао куда. Па ни он сам није одмах имао добро разрађен план. Најважније му је било да се коначно одважи на оно о чему је годинама маштао.
  Свакодневну досаду, разговоре с људима који га оптерећују – све то је оставио за собом. Возио се на југ, до Флориде, али брзо се вратио натраг. Поново је стигао до родног Мејна и, мада је прошао поред родитељске куће, није имао никакав порив да им се јави.
   Вози је док није остао без горива. Уместо да поново напуни резервоар, помислио је да је можда време да се скраси. Изашао је из аутомобила, закључао га, оставио кључ у брави и нестао у шуми.
   Лутао је још неко време, а онда је наишао на малу чистину код језера Норт Понд, на око километар од викендица. Свуда около густо дрвеће, а стене – природни заклон. Најт је пронашао удубљење у земљи и у њему почео да прави нови дом. Већ са неколико корака удаљености нико од није могао да га примети чак ни случајно.

Разапео је канапе између дрвећа, поставио платно и тако направио нешто налик шатору. Кров је био довољно стабилан да га заштити од кише и снега и пригуши спољашње звукове. Била је то каква-таква припрема за хладне месеце. Јер, у шумама Мејна зиме умеју да буду немилосрдне: температура пада испод нуле, ветар пара кожу, а снег се некад наталожи и по неколико метара.



   Није желео да пали ватру да се загреје, плашећи се да ће дим открити његово скровиште. Ослањао се на одећу која му је преостала, а коју је у најхладнијим данима носио у слојевима, на врећу за спавање и људима урођену способност за преживљавањем.
   Безмало три деценије сналазио се како је умео. Јео је храну из конзерви, тестенину и поврће је крао из викендица, пио кишницу коју би скупљао у канте, а повремено је читао књиге које нрасејани туристи заборављају у летњиковцима. На импровизоване полице је ређао украдене намирнице.

Верује се да је Најт током година извео више од хиљаду провала. Ипак, никада није био насилан нити је крао драгоцености. Занимале су га само храна, одећа, батерије и књиге – довољно за опстанак. Људи из околних места, посебно они који су имали викендице на обали језера, почели су да причају о „фантому” који вреба у околини. За њим су зими остајали трагови обуће у снегу.
   Упркос опрезу, на пролеће 2013. године ухапшен је када је из једне куће обезбеђене алармом и камерама изнео мало хране и плинску боцу. Полицајци су били запањени. Пред њима је стајао брадати човек изгубљеног погледа, у ритама. Најт се заледио – не од страха, већ због саме чињеница да га после 27 година људи гледају и да мора с њима да разговара.
   Није порицао кривицу. Осуђен је на седам месеци затвора. Пошто је скоро целу казну одлежао у притвору пре него што је суђење завршено, пустили су га на слободу.
   Тако се пустињак поново нашао у паклу из којег је побегао. Овога пута било му је још страшније – јер новинари нису престајали да зову. Брат код којег се привремено преселио покушао је да га заштити од радозналаца и запослио га у једној радионици. У ретким изјавама које је дао, Најт није у потпуности објаснио своју одлуку: „Нисам бежао ни од кога. Нисам растао у лошој породици. Моји родитељи су били добри људи. Само сам желео да одем”.

На томе је остало. По повратку у цивилизацију највише му је сметала бука, одједном му је сваки звук деловао као претња пошто је слобода којој се свом душом препустио прекинута напречац. Месецима се привикавао на свакодневни живот. Како је сам објаснио, имао је осећај да се налази у страном филму без титлова.
   О Најту се данас мало шта зна. И даље живи у родном Мејну, повучено, али не слободно као у свом шумском уточишту.