За читање и уживање - Слободан Гиша Богуновић

ДЕМЕНТИЈЕВА ЛЕГИТИМАЦИЈА

„Књижица и та два папира су ти као легитимација”, кажу Дементију када су га испраћали. „Скренеш у прву лево, идеш право, сачекаш трамвај и возиш се до парка. Онда десно, знаш већ.”
„Знам”, каже Дементије. Скрене у прву лево, продужи право, сачека трамвај, одвезе се до парка и онда десно, све како му је речено. Књижицу и папире држи у руци испред себе, као оне заставице на предизборним штапићима којима се маше у поздрав политичким вођама.

Испред докторове ординације Дементије стоји јер места нема. Око њега две групе пацијената: први гледају испред себе, други у врата ординације. Дементије се, силом прилика и властитих одлика, прикључи првој групи и загледа у своје ципеле. Повремено кроз врата прође сестра, носећи хрпу папира. Онда се врати са још већом. У њеном излажењу и улажењу, општем ћутању и тескоби отегнутог протицања времена, прође Дементијево послеподне и падне мрак.

„Шта ви то чекате?”, обрати му се сестра у већ празној чекаоници.

„Доктора”, рече озарено Дементије.

„А књижицу, а упут?”

Сети се Дементије својих папира, па их све пружи сестри као најраскошнији букет цвећа.

„Није ово упут, не знам шта је ово”, рече презриво сестра.

„А ово?”, показа он други папир.

Сестра погледа у упут па онда прекорно у Дементија. „Како да вас прозовем кад не знам да сте ту?”

„Па ту сам ја. Још…”

„А што нисте предали књижицу и упут?!”

Дементије ћути.

„Ех”, рече сестра, „и шта ја сад да радим?”

Дементије слегне раменима.

„Ја сам, господине, и то свима после да кажете, за вас мајка Тереза вечерас. Хајде, уђите. Али немојте следећи пут да ме чекате до краја и после краја. Лепо вам је речено прошли пут. И лепо вам пише. И на вратима вам лепо пише.”

У ординацији стоји доктор у капуту.

„Шта је сад ово?”, рече он разочарано.

„Пацијент”, одговори Дементије више за себе.

„Дођу тако и чекају”, рече сестра, „не знам више уопште шта ћу с њима, један с књижицом, а без упута, други са упутом, а без књижице. Онај преда, овај не преда.”

„Има ли још неко?”

„Нема”, рече сестра.

„Седите ви”, обрати се доктор Дементију и мрзовољно скиде капут. „Да попричамо мало, па ћемо сви брзо пут под ноге.”

„Да попричамо мало и брзо”, сажме Дементије докторову мисао.

„Тако је. Кажите ми, молим вас, први пут када сте били овде, да ли је утврђен хередитет.”

„Нисам ја, докторе, никада био овде. Ја сам први пут овде”, одговори Дементије.

„Увек исто”, добаци сестра подсмешљиво, сашаптавајући се са доктором. „Све прваци и новаци, до једнога.”

„Не пише баш тако као што кажете”, рече доктор гледајући у картон.

„Хм”, рече Дементије.

„Јесу ли и у вашој ближој породици – отац, мајка и тако даље, показивали исте симптоме?”

„У ком смислу? Какве симптоме?”, пита Дементије.

„Хајдемо овако, отпочетка”, каже доктор. „Дакле, шта је то стриц?”

„Стриц?” Дементије се замисли. „Мислите уопштено, стриц?”

„Стриц.”

„То је… то ми је од оца, па његов брат”, одговори једва он, а онда се сети и оца, јер то беше питање.

„Отац ме је једном питао где смо, где се налазимо”, пређе Дементије са уопштеног стрица на конкретног оца са замишљеним изразом на лицу, „ако вам то нешто значи.”

„Значи”, одговори доктор млако. „Хајде сад овако. Колико је 8х9–3?”

Дементија јако препаде ово питање, али се одбрамбено и брзо задуби у рачун. Међутим, усред мисаоне операције помисли на конкретног стрица. И то беше питање. Ни тај није био ништа бољи. Љут на свог брата, а тешко распознајући људе, био је љут на све.

Доктор погледа у сат и почне тихо да одбројава време до одговора.

„Шест, пет, четири…”

„Збуњујете ме”, каже Дементије, враћајући се са стрица на 8х9–3. „Јесмо ли ми на тркама овде?”

„Нисмо, полако ћемо. То што имате потешкоћа при рачунању није ништа страшно, да знате.”

Ово мало утеши Дементија.

„Ма знам, када је нешто пута 9, онда најбоље прво пута 10, па минус оно нешто”, направи се паметан Дементије.

„Јасно”, потврди доктор. „Него, покушајте сада да добро упамтите следеће: Горчило Петровић, Петра Добровића 24/2, улаз с бока, 11010 Београд. Поновите сада.”

„Горчило Петровић, Улица Петра Добровића 24/2, улаз бочно, 11010 Београд”, понавља стрпљиво Дементије.

Горчило, ко то не би упамтио, и какво је то име уопште, насмеја се Дементије у себи.

„Како вам се звала баба по очевој страни?”, настави доктор с питањима.

Дементије одмах покуша да се сети, али му се у свести указа много сасвим непознатих баба. Једна од њих чак и с црном марамом на глави. Одустане пре свега суочен са дилемом шта је то очева страна. Нагомилало се већ и улица, и бројева, и чудних имена, уочава Дементије своју незавидну ситуацију.

„Добро, оставимо баку по страни. Имамо овде на столу спајалицу, а код сестре на столу имамо упут, видите?”

Слободан Гиша Богуновић (1961) дипломирани је филозоф. Бави се естетиком, историјом и теоријом архитектуре, пише прозу, есеје, телевизијске сценарије, рецензије, студије, драме и монодраме. Члан је Академије архитектуре Србије. Објавио је књиге „Архитектонска енциклопедија Београда 19. и 20. века” у три тома, „Статус астматикус / Status asthmaticus” (двојезични роман на српском и на енглеском). Приредио је дела „Академија архитектуре Србије” и „Милан Палишашки – архитекта”.
-------------------------------------------------------------------------------

„Видим.”

„Ноћу, спавате ли?”

„Ах. Понекад”, каже Дементије. „Мислим, уз пилуле.”

„Које пилуле узимате?” „Нешто на б. Мале, беле”, додаде Дементије прецизности ради.

„Тумарате ли по кући?”

„Не знам, не бих знао рећи, то јест, не бих знао да вам кажем”, одговори Дементије пазећи на стил изражавања.

„Морате се потрудити.”

„Па трудим се! А шта друго радим?”, упита Дементије раздражљиво.

„Јесте ли раздражљиви?”, упита доктор.

„Јесам!”

„Мрзовољни?”

„Да.”

„Немате иницијативе?”

„Да. Кажу ми да сам постао…” Тад утече реч Дементију. „Нешто у вези са псом”, присети се он.

„Закерало?”

„То!”

„Не изненађује то”, каже доктор, и смирено се обрати сестри: „Сестро, дајте ми, молим, ону табелу Пикове деменције.”

„Шта смо рекли, у ком граду станује Горчило?”

„У Београду!”, одговори као из топа Дементије.

„А где је упут?”

„Упут? Дао сам упут!”, рече Дементије. „Мислите, спајалица?”

„А како се презива Горчило?”

„Горчило… Па, презива се… Добровић”, рече Дементије загледан у меморијски сфумато.

„А где станује?”

„У улици… Уф. Не знам. С бока!”

„Пазите добро сад. Да ли у Улици Драгана Петровића, Николе Добровића, Петра Добровића или Горчила Петровића?”

„Николе Добровића”, одвали Дементије. „Тај је пројектовао Генералштаб и гађао војну комисију пепељаром.”

„А Горчилов поштански број?”

„11000 и нешто.”

„Да вас питам и ово”, рече доктор. „Ко је Петар Добровић?”

„Николин рођени брат, сликар, накратко и политичар”, одговори самоуверено Дементије јер му се отворио дубински тунел у памћењу све до Мађарске. „Председник Барањске српско-мађарске републике. Мајка Ирена Хајдл. Рођен у Печују.”

„У Пећи?”

„У Печују”, докторе, „у Печују”, рече самозадовољно Дементије.

„А 90–8?”, упита доктор као из освете.

„Осамдесет… два.”

„И минус три.”

„Шта минус три?” „82–3.”

„79”, одговори Дементије потпомажући се радом малог прста.

„С којим је питањем ово у вези?”

„Не знам”, каже Дементије. „С математиком?”

Када је преглед био завршен, Дементије је изашао на улицу и погледао шта му је у руци. Био је то папир на коме је писало: „Како си дошао, тако се и врати”.