За читање и уживање - Вељко Петровић

OPЛOBИ

Једно мало друштво медицинара правило је опет свој омиљени месечни излет. Било их је разних годишта и, по свему судећи, више их је на окупу држала заједничка трпеза но факултет и семестри. Нису били ни планинари ни нарочити пешаци, али су заволели ту красну висораван изнад најстрмијег обронка на левој дунавској обали камо их је летос извео први пут један њихов друг родом из тога краја. Заволели је као да су је сами пронашли у часу неког тајанственог надахнућа, те су о њој и о тим својим излетима вазда и говорили, особито у присуству „непосвећених”, у љубоморним наговештајима и загонеткама.
    Дан је био од оних ретких тананих, дивних зимских дана, сав у сребрнасто-сивкастим полутоновима, без облака, без снега, без ветра. Све растиње тек што се укочило у тренутној полунесвести. Тек негде-негде успут, уз насип и просек железничке пруге, просуо се мраз по несвелој трави, трњу, неунесеним пластовима и по спицама и рудама пустих кола, заборављених и уназад претурених посред глувих, црних њива. Сунца ниоткуда није било, а цело је небо ипак сјало свуда подједнако меком бледоплавом, млечном светлошћу, као тек назирано лице, очи плаве лепотице под белим јашмаком.
    Претходио је читав сат мучнога хода преко јаруга, али их је чекало изненађење, увек исто и увек ново. Одмах под врхом, где се угао шумарка тек започне па напречац пресече. Храстови, букве, брестови и липе нагло застају, као густи редови гренадира, престрављених од провалије и немо очараних од далеких бескрајних разливених вода, белих села и мрких лугова.

Заправо су за те своје излете говорили – иду у походе орловима! Јер је заиста изнад шуме стално кружило по неколико орлова, удвоје, и по који усамљени ловац, изасланик, чувар свога скривенога гнезда. Они су се некако рођакали с орловима откако су почели да студирају сокове страшних орловских и крагујских желудаца. Њихова стално пријемчива и узбуђена младост изабрала их је себи за неке мистичне символе, пошто их је професор препустио оној кућици у клиничкој башти где се гаје те птичурине које прождиру и перје и вуну и нокте својих жртава.
     Дневно би по неколико пута застајали пред железном мрежом и посматрали их, згурене у њиховој мутној, непопустљивој, немућној зломисли. Трпели су и онај њихов ужасан зверски смрад, гледали и њихов ход као болно набадање и онај поглед као одсев леденог, углачаног и ушиљеног топаског камена, поглед апсолутно одсутан, несаобраћајан и бездушан. Сваки пут су чекали да један расклопи своја тешка опуштена крила, да их замлата и окрза о жице и полуге. Да дигне ветар пун цркотинског задаха и оштрог перја, па уз метално кликтање, болно од једа а не од тужне носталгије, да узлети на греду и настави, болесно нарогушен, свој недокучни, тупи, бесни сан о раздирању у ваздуху врелих трептавих телашаца и о голицавом клизању између студених и топлих ваздушних струја и ковитлаца.

Већ успут су се излетници раштркали. Далеко испред свију испредњачили су њих двоје, стални другови још од летос, другови као што их је било и до рата између студената и студенткиња, као што их има и данас, а онакви какви су били ретки и пре и сада. Поваздан су били заједно, а говорили су једно другом „ви”, нису никада приређивали једно другом ни опрезно шаљиве љубоморне призоре, нити су се икад у друштву издвајали. Обоје су били трезвени, особито она, девојка, која се ругала другу чим га ухвати да верује у „чуда” и да себи резервише слободне руке за решавање питања о загробном животу и нагађање с тим, или с ким, кога данашњи учени свет радије назива Случајем, Судбином, природним законом, једноставно – богом. Они су несвесно уљуљкивали у себи то осећање без имена које их вуче једно другом, као да одгађају признање и себи самима. Осећали су се као да упоредно расту, па су с удивљењем тражили да одрже размер у том непрестаном уздизању. Мислећи једно о другом, кад би се раздвојили, они су се узајамно провидели као да су од кристала, али при првом сусрету, први поглед и први стисак руке вратио би им осмехе.
    Он је био висок младић; изгледао је много старије иако му је лице било глатко, а сви покрети лаки. Вероватно због опуштених и припијених крајева на великим и напућеним уснама, што је побуђивало све око њега на мисао да је већ сит свега, да се више не очарава, не одушевљава ничим. Уз то је имао дубоке, бадемасте, „харемске” очи, нешто подбуле и молећиво уморне. А она је била висока, потпуно црна, витка и више је полаганим, пажљивим, лелујавим покретима но нарочитом лепотом чинила дубок утисак на мушкарце. Најлепше на њој биле су очи – топле, црне, сијале су и смешиле се од унутрашњег задовољства, због богзна каквог женског сна. Није била кратковида, али је често умела да дубоко врати пролазницима поглед несвесно и расејано и да тиме изазове тренутну збрку. Мало повелики нос имао је на врху малу равнину, као да јој је, кад је још била тестасто мекана беба, неки ђаволски аморчић у сну прстићем зауставио непотребни пораст тога шиљка.
    Журили су се. На висинама је помало пирио хладан ветар.
   – Хајте брже, да их гледамо пре свих осталих.
   – Само немојте да се ознојимо, јер како ћемо онда негде застати и преседети... Немојте говорити ништа док не стигнемо. Загњурите се у ту вашу мачку.

Девојка раздвоји капут смејући се, а младић се трепнувши занесе од топлине која се дигла из њеног џемпера од вунице. Лево су били виногради, те су морали скренути десно у шумарак који је мирисао на оквашено суво лишће. Над њима су грактале вране, трзајући заостале листове и жирове. Они су се сећали како је летос шума била као кућа, као стан живих створова, прекривена топлим сенкама, а сад је као напуштен дом после пожара: одасвуд зјапи, обасјана бестидном светлошћу мртвила.
   – Ви ћутите, а ја ћу говорити! – рече опет значајно младић, а девојка га погледа испод ока, па погнувши се, похита и преплићући ноге поче тихо да се руга:
   – Вама треба планина да проговорите!
   – Шал на уста! – рече строго младић, не могавши да нађе ништа прикладно за одговор, али осећајући извесно слатко осветољубље.

Пред шумом су се поново изненадили: видик се губио у беличасту маглицу, а више и од тог слутљивог бескраја зауставило их је дубоко ћутање које је лежало на свему испод њих, као да је шума иза њих говорила досад на испресецаном обронку, на влажном насипу с црним шинама, на челикастој реци која немо креће, на замагљеним адама. Шта је то? Вероватно неко тамо преко забија колац за чун, али тај закаснели звук, као да га слушају двоје ушима пуним памука, одаје апсолутну тишину, тачно одмерава њену океанску дубину као бачено олово на ужету огромнога омота. И учестало грактање захукталих гавранова само опомиње: кад завеје, дођите да чујете шушањ снега који ћу стрести с далеке гране. Далеко изнад острва кружила су два орла. Женка је била потпуно мирна и само је нагињала разапета крила према струјама, док се мужјак као стрела бацао тик до ње, или испод ње, усправљао се и кљуном насртао на њену главу. Он једва приметно трепне крилима од задовољства, као дама лепезом, па настави свој соло, достојанствени зрачни валцер. Младић ухвати другарицу за руку:
     – Да седнемо на наше страбло, ако нисте угрејани? Јелте да је то божанска игра?
     – Они не говоре; врапци ваздан говоре и сва остала пилеж, али ови не – подругљиво упаде девојка.
     – Не чујете их, сигурно кликћу сада, само друкчије него код нас на клиници. Тамо од чаме и беса, а овде на висини од љубави. Зар није то дивно! – викну младић одушевљено, па обухвати девојку око паса. Но, ова се трже и одби, па прасну у кикот:
    – Шта вам би, птичице? Види га, патетике... „Добрица у насловној улози”, хахаха!
    Младић скочи нешто увређен.
   – Извините, госпођице Трезвености, првакињо у Прози, извините! Ово је висина, планина! А друго, зар се не сећате кад је летос онај шумар пронео овуда рањеног орла, па га завијеног у капут бацио на земљу, а оно псето насрнуло на њега, а он легао на страну, на сломљно крило, испод ког се крвавила рањена слабина? Сећате се како је царски погнуо главу, а чим псето приђе кевћући, он се придигне и оно здраво крило истури испред себе као штит, као мач, језик као стрела, а очи, непомично уперене, непопустљиво и свирепо блеште? Трепће, час се капци мртвачки забеле, час очи убилачки засијају. Кликне, сикне, удари крилом, псето задрхти, па шмугне к нама с подвијеним репом, а онај клоне опет крвав у траву. Ништа мање патетично од старих класичних и романтичних глумаца. Сав крвав орао! Него, слушајте, кад ми већ ни на висинама не дате да кликнем, кад не верујете да сам орао, хајде иза оне колибе, јер овамо баш дува, а тамо ћемо бити заштићени.

Тек што стигоше до колибе, ухватише се за руке и застадоше као укопани. У исти часак исто се то десило и оном орловском пару, који је ту иза колибе шетао. Младић и девојка осећали су, у узбуђењу, да памте све десетине секунада као одељене размаке и чинове. Женка је нешто кљувала или отирала кљун о беличасту мразну грудву, док је мужјак тргао главом као да ју је протурио из тешке, круте одежде својих крила. Блеснуо је оком, не љубопитљиво већ строго, а ипак равнодушно. Тад се исправише као погрбљене старе мегданџије: огромне, незграпне, жуте ноге, наизглед сломљене, потекоше трапаво, па се тек онда почеше крила одвајати. Они су нагнуто трчали, љуљајући се као камиле, ширећи крила све док не почеше њима, као претешким теретом који с муком тегле, ударати по тврдом тлу.
    То је било ужасно заглушно бубатање проклете земље која их не пушта. Јурили су тако мучно и ружно, били су земљу крилетинама, грували као да се пластови строваљују, па се одједном одели сечење и звиждук пера као убојних сабаља – и они се дигоше. За тренут неста и свиленог фијука и моћнога ветра, па глатко заронише и безгласно заронише у висину и више не махнуше крилима. Држећи се за руке још увек, непомично су за њима гледали младић и девојка, док она не проговори:
    – Само врапци прхну одмах из прашине у небеса, а стигну до олука на стреји. Орлови, видите, прво трче по земљи, aл’ онда... Гледајте их само!