За читање и уживање - Мигел Делибес

МОЈ ОТАЦ

Мој отац је протестовао због чињенице да осамдесет одсто Шпанаца не зна да плива када чак и пси знају. Често је имао обичај да каже:
    „Сва деца би требало да науче да пливају у исто време када почну да ходају.” И сваког лета, када би прочитао у новинама вест о неком детету које се удавило, онерасположио би се. Није могао да схвати општу немарност према тако важном проблему, који би се могао једноставно решити.
    Захваљујући тим причама о пливању, у мојој дечачкој свести он је постао Џони Вајсмилер, мало тањи и остарео. Ипак, када сам постао свеснији ствари око себе, схватио сам да је његов однос према хладној води био у суштини платонски и двојак: волео ју је, али је се и плашио; у њему се мешала страст спортисте и страх прехлађене особе. А најгоре је то што је на нас још од малих ногу почео да преноси свој зазор: могли смо да се купамо, али само накратко. Још увек се сећам како нам је на плажи Суансес, у Сантандеру, са сатом у руци, мерио време проведено у води (никада дуже од десет минута); песак светлуца, а у даљини Острво зечева. Насупрот томе, дон Хулио Алонсо, један од првака у бициклизму, власник фабрике кекса „Ла Исабелита”, развијен и преплануо, прави морски вук, урањао је непрестано, окружен гомилом деце, не обазирући се на сат.

Дон Хулио нас је учио да ронимо, да лежимо на води и пливамо у краул стилу. Понекад, када је море било узбуркано, заједно са њим смо прескакали огромне таласе, а он нам је помагао да се одупремо њиховом удару. Био је као некакав бог: господарио је морем, господарио је олујом, господарио је опасношћу. Гледајући њега, размишљао сам о свом оцу, о томе како је штета што, с обзиром да је био тако вешт, није могао то да покаже јер би се смрзнуо.

Отуда је и потекла наша потајна жеља (нас осморо деце): да наш отац заплива и да се бар један дан такмичи са дон Хулиом Алонсом. Ова жеља нам није давала мира и понекад, кад је био добро расположен, питали смо га, наводно не превише заинтересовано, да ли ће икада ући у воду:

„Можда једног дана”, одговарао би он, „али морало би да буде веома, веома вруће.”

Излишно је рећи да би моја млађа браћа, чим би освануо ведар дан, поистовећујући појављивање сунца са високом температуром, питала оца да ли је дан довољно топао да би се купао.

„Још увек не; није још довољно вруће”, одговарао би стално мој отац. Али они би изнова инсистирали, а он би одбијао, све док се једног дана, несумњиво уморан од наваљивања, није осетио дужним да прецизно каже:

„Купаћу се само онога дана када се птице буду гушиле од врућине.”

Отада смо само посматрали птице, врапце на жицама и галебове на насипу. Али ни једни ни други нису деловали као да им је лоше, ма колико сунце било упекло. Онда смо почели да сумњамо да нам је отац то рекао само да га не бисмо више салетали: птице се никада не гуше због врућине, па се ни наш отац никада неће купати, никада га нећемо видети како се такмичи са дон Хулиом Алонсом.

Мој отац, који је тада имао око шездесет година, обично је силазио до плаже у сакоу и прслуку од истог материјала, али те године, почетком августа, температуре су почеле да расту толико да је, на наше чуђење, једног дана скинуо сако, следећег прслук и, на крају, ципеле и чарапе, тако да је пратио наша кретања у води босоног, са сатом у руци, подврнутих ногавица, у кошуљи и трегерима.

Температура се није спуштала, па смо поподне остајали код куће, са спуштеним зеленим ролетнама, слушајући измучене пијуке врабаца са акација у суседном летњиковцу. Трећег дана мој млађи брат, чувши жалосно пијукање птица, погледао је мога оца и рекао му са значајним осмехом:

„Због чега ли птице тако цвркућу?”

Отац га је одмах прозрео и одговорио без премишљања:

„Ко зна? Можда се гуше.”

И пошто је мој брат наставио да га испитује погледом, додао је:

„Ако овакво време потраје, сутра ћу се купати.”

Када је сунце зашло, изашао је с мојом мајком у куповину, док смо браћа и ја узбуђени коментарисали новост:

„Тата ће се сутра купати; шта ли ће рећи дон Хулио?”

Али дон Хулио није имао прилике било шта да каже, јер су мој отац и моја мајка отишли далеко од вреве, у правцу лукобрана и, када су тамо стигли, отац је скинуо свој бадемантил и појавио се у купаћем костиму са плавим пругама и рукавима до лакта, који је купио претходног поподнева, ушао је у воду, сувоњав и опрезан, а када му је вода дошла до струка, чучнуо је и запливао школским стилом, досадним и равнодушним, неатрактивним, дахћући при сваком замаху као локомотива.

А када је после два минута изашао из воде, тако бео, мршав и сав некако престарео, са својим слабашним рукама без бицепса, и кад му је мајка помогла да обуче бадемантил, браћа и ја смо се погледали помало постиђени; али Адолфо, најстарији, рече у покушају да нам поврати самопоуздање:

„У прсном пливању је бољи од дон Хулија.”

А ја, који се нисам разумео у стилове, био сам врло охрабрен његовим речима и узвикнуо сам у потпуном усхићењу:

„Кад му не би било хладно, могао би да отплива чак до Острва зечева!”