Knjiznagr

Обрни. Окрени. Прелистај. Прочитај.

КЊИЖЕВНА НАГРАДА ПОЛИТИКИНОГ ЗАБАВНИКА

Награда Политикиног Забавника књизи „Ја сам Акико” Стефана Митића

Већином гласова жирија четрдесету по реду књижевну награду „Политикиног Забавника” намењену младима добио је Стефан Тићми (Митић) за књигу „Ја сам Акико”, у издању „Лагуне”.

У саопштењу жирија који је радио у саставу: позоришни редитељ Небојша Брадић (председник), историчарка уметности Лидија Мереник, илустратор и графичар Душан Петричић, композитор Зоран Симјановић и Петар Милатовић (у име редакције), каже се, поред осталог, да књига „Ја сам Акико” плени својом свежином, поетичношћу, изненађује хумором блиским младим генерацијама, као и неправолинијским приповедањем несвакидашњим за дечју поезију. У њој се преиспитује идентитет девојчице која, одрастајући уз оца, истражује свет око себе и трага за својим пореклом, остаје запитана над околностима живота одраслих и тумачи их на један оригиналан и маштовит начин. Иако неилустрована, књига постиже изванредну ритмичност ликовним варирањем слога.

Свечано уручење „Забавникове” књижевне награде (плакета и новчани износ) биће 25. јануара 2019.године на Дан „Политике”.

Добитник Књижевне награде „Политикин Забавник”

НЕКО ОМАШИ ПАДЕЖ, НЕКО ЖИВОТ

Стефан Тићми, односно Митић, добитник је четрдесете по реду награде коју додељује наш лист. Ово је његова прича о себи...

Здраво свима,
Ја сам Стефан Тићми (то јест тићМи), аутор који је створио Акико. Или је Акико створила мене? Појма немам. Ја сам Стефан и често појма немам.
Рођен сам у Лесковцу. То је град који ме је научио да је боље омашити падеж него живот. Рођен сам на Богојављење 1992. године два месеца пре заказаног термина и читав свој живот покушавам да одгонетнем због чега сам толико журио на овај свет.
Живим у насељу Анчики. У време Турака, ту је био изграђен већи број ханова, са собама за путнике-трговце, шталама за смештај коња и другим објектима. То нису били велики ханови, већ мали – ханчики, па је је словце х испарило и остало је Анчики. Значи, живим у насељу које од самог почетка негује словна испарења па је некако и логично што сам одлучио да се (за)бавим писањем. Такође, на том месту некада је била велика утрина, са високим, сеновитим храстовима. Мислим да су се птице са тог дрвећа разлетеле по мојој литератури па то што се осећа кроз „Акико” није метафизика већ њихов лебд.
Да се нацртам, личио бих на најобичнију жврљотину, на потпис особе која не зна сопствено (през)име.

Да ми неко прободе душу оловком из ње би почео да шикља дечији шампањац.
Моју породицу чине: бака, дека, мајка и сестра. Сестра каже да је нос наследила од деде – да има њух за добре људе. У нашој кући замишљам да уместо обичних завеса имамо позоришне завесе, да је под бродски и онда кад седнем да пишем стварам представе о свету и људима и све се љуљушка. То уме да буде занимљиво.
Сећам се бомбардовања '99. и подрума у Доњем Крајинцу у којем смо се крили. Играли смо шах. Тада сам имао седам година, али сам, иако најмлађи, све редом побеђивао. Побеђивао сам у тренутку када смо сви редом било поражени. Те моје победе су биле лажне и ништавне јер су ме пуштали да побеђујем. Зато сада, двадесет година касније, немам намеру да икога победим, ту сам само да померам црне и беле фигуре у својој глави и да од њих стварам јунаке својих романа. Сматрам да је писање једна племенита вештина.


Изградио сам бедем око себе – окружен сам пријатељима са којима се дружим још из вртића. Каткад играмо друштвене игре. Друштвене игре служе да се они који се знају цео живот посвађају у року од минут и по.
Познајем једну девојку са трилећастом душом, душом умоченом у три врсте млека, и када је насмејем зечићима у шуми, шапе су црвене јер радосно пљескају и цела шума се њише од радости: њих по њих.
Имам скривени таленат: умем да једем ајвар и сир за доручак, ручак и вечеру три месеца за редом.
Неретко се питам: кад већ постоји породична пица, зашто не постоји и породична палачинка.
Често препоручујем људима филмове које ни сам нисам одгледао. Ти филмови су баш добри, верујте, причали су ми људи.
Дуго сам мислио да турске сапунице настају од сапуна који постоји само у неком малом градићу у Турској и да их производи некакав господин Мехур.

О награђеној књизи

Акико је некаква врста књижевне мусаке: ред меса, ред радости, ред туге, ред утопије, ред лепршавости, ред воћа. Од снега помало. То је оно кад се Акико попне на столицу и цепа папир и дочарава зиму. Она се другачије топи изнутра. Овде би требало можда да иду још неке реченице, али ок.

Занимљивост

Мој живот је бескрајан низ случајности. Скоро ми се десио један занимљив догађај у књижари на Звездари када сам ушао да купим неку свеску и једна жена купује књигу за рођендански поклон и пита продавачицу да јој препоручи књигу, продавачица, немајући појма о томе да сам ја аутор, прво препоручује „Ја сам Акико”, и ја у том тренутку кажем:
„И када сам већ ту, могао бих да вам је и потпишем.”
Потписао две и изашли смо из књижаре насмејани.


Мини-интервју са самим собом

– Ваш омиљени суперхерој?
– Мој друг Миљан. Он има две мачке: Зорку и Живану.
– Која Вам је прва асоцијација на детињство?
– Увек ми се пишкило кад смо се играли жмурке.
– Ваша омиљена комедија?
– Сопствени живот.
– Да сте којим случајем боксер, били бисте...
– Нокаутиран.
– Да сте музички инструмент, били бисте...
– Рупа на свирали, задња, подразумева се.
– Како бисте описали свој први састанак са девојком?
– Пре састанка појео сам два тањира пасуља. Напољу је, чини ми се, грмело.
– Када сте постали писац?
– Оног тренутка када је мајка престала да ми пише писмене из српског.
– Испричајте нам једну анегдоту из свог живота.

– Једном сам прошао поред апотеке „25. мај” а био је 13. новембар. Био сам збуњен.
– Коју познату личност бисте волели да упознате?
– Волео бих да упознам голмана Игора Акинфејева и да га питам зашто никада није хтео да у „Фудбал менаџеру” пређе из „ЦСКА” у „Партизан” и да му објасним да је то само игрица. Рекао бих му: Чувак, это просто игра. Ваљда би ме разумео.
– Особа са којом никада не бисте ушли у џамију?
– Моја баба. Сигурно би ми и у том моменту рекла: „Маки, обуј се, ће се прехладиш.”

 

Књижевна награда ''Политикиног Забавника''

 

ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ

Установљена 1979. године / награда се додељује 25. јануара 
(Дан Политике)
за претходну годину


За 1979. ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ
«СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб
ЕНЕС КИШЕВИЋ
«МАЧАК У ТРАПЕРИЦАМА» Издавач, ШКОЛСКА КЊИГА, Загреб

За 1980. АНТО СТАНИЧИЋ
«ГАЛЕБОВО ГНЕЗДО» Издавач,  НОЛИТ, Београд

За 1981. ЉУБИША ЂОКИЋ
«ПОЗОРИШНЕ БАЈКЕ» Издавач,  ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1982. ЈОЖЕ ХОРВАТ
«ОПЕРАЦИЈА СТОНОГА» Издавач, МЛАДОСТ, Загреб

За 1983. МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
«ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА» Издавач,  ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1984. ПАВАО ПАВЛИЧИЋ
«ТРОЈИЦА У ТРЊУ» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1985. ГРАДИМИР СТОЈКОВИЋ
«ХАЈДУК У БЕОГРАДУ» Издавач, ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1986. ПАЛМА КАТАЛИНИЋ
«АЊА ВОЛИ ПЕТРА» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1987. ВЛАДИМИР СТОЈШИН
«ШАМПИОН КРОЗ ПРОЗОР» Издавач, ПРОСВЕТА, Београд

За 1988. ДАМИР МИЛОШ
«БИЈЕЛИ КЛАУН» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1989. ПЕТАР ПАЈИЋ
«МАШТА СВИХ ГАВРИЛОВИЋА» Издавач, ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1990. БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ
«ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА» Издавач, ВЕСЕЛИН МАСЛЕША, Сарајево

За 1991. ВУК ЦЕРОВИЋ
«ХРАБРИ ДЈЕЧАК ДРОЊО» Издавач, НОЛИТ, Београд

За 1992. СЛОБОДАН СТАНИШИЋ
«ТАНГО ЗА ТРОЈЕ», Издавачи: ПРОСВЕТА, Београд и МИГП Војводина Бездан

 

За 1993. ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ
«МАЧ КНЕЗА СТЕФАНА» Издавач,  БИГЗ, Београд

За 1994. МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ
«СЕКИНО СЕОЦЕ»,Издавач,  ИП ГИНКО, ГИНИС YУ

За 1995. БОРКА ЖИВИЋ
«МРМОР И БЕС» Издавач,  ПРОСВЕТА, Београд

За 1996. МИЛЕНКО МАТИЦКИ
«СВИРКА» Издавач, БМГ, Београд

За 1997. ДРАГАН ЛУКИЋ
«СВАКОДНЕВНЕ ПЕСМЕ» Издавач, СРЕМПУБЛИК,  Београд

За 1998. СВЕТЛАНА ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ
«КЊИГА ЗА МАРКА» Издавач, СТУБОВИ КУЛТУРЕ,  Београд
ВЕСНА АЛЕКСИЋ
«ЈА СЕ ЗОВЕМ ЈЕЛЕНА ШУМАН» Издавач, ИП РАД, Београд

За 1999. ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ
«СЕЋА ЛИ СЕ ИКО» Издавач, ИП РАД Београд

За 2000. РАНКО РИСОЈЕВИЋ
«ИВАНОВО ОТВАРАЊЕ» Издавач, ЗАДУЖБИНА ПЕТАР КОЧИЋ,
Бањалука-Београд

За 2001. ВЛАДИМИР АНДРИЋ
«ПУСТОЛОВ» Издавач, Пословна јединица истрживања РТС-а, Београд

За 2002. ИГОР КОЛАРОВ
«АГИ И ЕМА» ГИК, Издавач, ЉУБОСТИЊА, Трстеник

За 2003. РАДИВОЈ БОГИЧЕВИЋ
«У ТРКУ ЗА ЈЕЛЕНОМ» Издавач, АРОДНА КЊИГА,  Београд

 

За 2004. ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
«ПУСТОЛОВИНЕ ЈЕДНОГ ЗРНА КАФЕ»
Издавач, ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА, Београд

За 2005. МИОДРАГ ЗУПАНЦ
«БАЈКА ИЗ БУЏАКА»
Издавач, ПЛАТО, Београд

За 2006. ДАНИЈЕЛ ИЛИЋ
«REX MUNDI»
Издавач, ИП ФИЛИП ВИШЊИЋ, Београд

За 2007. ЉУБИВОЈЕ РУШУМОВИЋ
«ТРИ ЧВОРА НА ТРЕПАВИЦИ» Издавач ТЕН 2002. д.о.о. , Београд

За 2008. МОШО ОДАЛОВИЋ
«ГДЕ ЈЕ ЛАМПИНО ДЕТЕ» ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА,  Београд

За 2009. МИНА С. ЋУРЧИН И БРАНИСЛАВ С. ОГЊЕНОВИЋ
«ЈАГОРЧЕВИНА И ДРУГЕ ПРИЧЕ»  Ауторско издање, Београд

За 2010. МИЛЕНКО БОДИРОГИЋ
«ПРОГНАНА БИЋА»  ОРФЕЛИН, Нови Сад

За 2011. годину: ИГОР КОЛАРОВ
«КУЋА ХИЉАДУ МАСКИ»  Издавачки студио ''ЧЕКИЋ'', Београд

 

За 2012. годину: ЛИДИЈА НИКОЛИЋ
«БУВЉЕ ХВАТАЛИЦЕ» Издавачки студио ''ЧЕКИЋ'', Београд

 

За 2013. годину: УГЛЈЕША ШАЈТИНАЦ
«ЧАРНА И НЕСВЕТ» Издавачки студио ‘’ПЧЕЛИЦА’’ из Чачка   /  35. пут

 

За 2014. годину: СИМЕОН МАРИНКОВИЋ
«СТИЛСКЕ ИГРЕ» Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд

ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
«ЦИПЕЛА НА КРАЈУ СВЕТА» Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд


За 2015. годину: ИВАНА ЛУКИЋ « (НЕ) ПИТАЈ МЕ КАКО САМ»
Издавач
'‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд

За 2016. годину: ВЛАДИСЛАВА ВОЈНОВИЋ «АВРАМ, БОГДАН, ВОДУ ГАЗЕ»
Издавач ''СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК'', Београд

 

Број: 3468 2018.