Knjiznagr

Обрни. Окрени. Прелистај. Прочитај.

КЊИЖЕВНА НАГРАДА ПОЛИТИКИНОГ ЗАБАВНИКА

Књижевна награда Политикин Забавник

НЕЋУ ДА МИСЛИМ НА МАКГАФИН

Ко „провали” шта је права ствар, престаће да мисли само на тај жуђени предмет, шта год он био, неважан по себи. Али то није лако, ни док гледамо филмове или читамо књиге, а камоли у стварном животу.

Соња Ћирић добила је награду „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело намењено младима објављено 2019. године. Од пет до сада објављених књига ове списатељице, четири су за децу. Роман о којем је овде реч зове се „Нећу да мислим на Праг”, а објавила га је издавачка кућа „Лагуна”, па га је лагуно, овај, лагано, лако наћи у књижарама. Главна јунакиња романа је седмакиња, тако да је седмацима најбоље да га читају, али ништа не смета ни ако се осмаци или средњошколци присете како је било у њихово време или ако млађи и радознали прочитају шта их чека. Или шта их не чека, све зависи какав је ко човек.
   „Нећу да мислим на Праг” је прича која се дешава некоме ко личи на нас у свету који личи на наш свет и у којем су могуће ствари могуће, а немогуће су немогуће. Дакле, није у питању бајка у којој се дешавају чудеса, смислена или бесмислена. Такође, није ни роман у којем се види да се писац ни кроз маглу и ни за живу главу не сећа како је то бити млад, али пише ли пише и верује да нико неће приметити да тај који пише, заправо, нема појма о чему пише. Онда, то није ни роман у којем су мобилни телефони и савремени начини комуникације нешто најважније, као ни „тебра, смарачина, ајде да изблејимо” говор – свега тога има у роману таман онолико колико и у обичним животима оних који нису зависници од друштвених мрежа, праћења трендова и других претеривања.

Какав онда јесте роман „Нећу да мислим на Праг”? Па, баш као што је и Соња Ћирић једна јако фина, пристојна и образована особа, а није фолиранткиња, такав је и њен роман: искрен, јасан и пажљив, а без пренемагања. Такав постане и читалац док га чита. Више не могу да вам кажем, а да вам не препричавам о чему се у роману ради.
   Боље је да објасним шта је онај макгафин из наслова. Могло би се рећи да је макгафин нешто на шта није ни толико лоше мислити, поготово ако човек у одређеном тренутку свог живота нема ништа паметније ка чему би управио мисли. Али није добро да заувек мисли само о макгафинима. Велики британски филмски редитељ и сценариста Алфред Хичкок, у интервјуу великом, али млађем француском редитељу Франсоа Трифоу, говорећи о уметности прављења добрих филмова, рекао је:
    „Главна ствар коју сам током година схватио јесте да је макгафин ништа. Убеђен сам да је тако, али разумем да је тешко доказати то другима.”

Анегдота коју је Хичкок испричао гласи отприлике овако: два Шкотланђанина возе се возом, а на мрежастој полици за ствари изнад њихових глава стоји пакет неодређеног облика који је један од њих двојице тамо ставио. Онај који то није тамо ставио у једном тренутку љубопитљиво се заинтересује шта је то и добије одговор да је то макгафин; кад запита шта је макгафин, има шта и да чује – то је справа за лов на тигрове у брдима Шкотске. Али у брдима Шкотске нема тигрова, логично се побуни радозналац, а овај други климне главом:
    „Ах, тако. Е, у том случају ни то у мрежи није макгафин.”
   Дакле, макгафин је оно око чега се у филму или роману (а што да не, и у стварном животу) све заплете; макгафин је оно што покрене ланац догађаја који се онда дешавају један због другог, а против нашег очекивања, али се затим главним јунацима догоде много важније ствари и сви заборавимо шта су оно беше на почетку јурили или то барем престане да нам буде важно.

 

78 НАСЛОВА

   Роман Соње Ћирић „Нећу да мислим на Праг”, чији одломак објављујемо на странама 58–59, победио је на 41. конкурсу за Књижевну награду „Политикиног Забавника” за најбоље дело намењено младима објављено на српском језику у 2019. години.
   На овогодишњи конкурс пристигло је 78 наслова. Петочлани жири (председник Лидија Мереник, професор на Филозофском факултету у Београду, композитор Зоран Симјановић, академик Александар Костић, психолог, драмски уметник Тихомир Станић и Петар Милатовић, заменик главног и одговорног уредника „Политикиног Забавника”) издвојио је „Нећу да мислим на Праг”, у издању београдске „Лагуне”, као најбољу од шест књига из ужег избора (поред награђене, то су: „Одрасли нису дорасли” Срђана Протића (Odysseus), „Бонго или Дружина ретких кућних љубимаца” Весне Ћоровић Бутрић (Креативни центар), „Страховита књига” Уроша Петровића (Лагуна), „Како сам постао детектив” Ота Олтвањија (Лагуна) и „Птица на ветар” Весне Алексић (Пчелица)).
   У образложењу жирија стоји, између осталог, да је у питању „складна је и суптилно нијансирана прича о породичним односима, одрастању, пријатељствима која нису увек лишена стрепње, суревњивости и супарништва. Ауторка веома вешто гради лик девојчице Дарје, која иде у седми разред основне школе и види себе као будућег писца... Дарја мисли на Праг – у који ће отпутовати победник књижевног конкурса у којем учествује – као на остварење личних стремљења, али временом, као важнија од награде, појављује се потреба да својом даровитошћу помогне другима...”


   У шпијунским филмовима то су, на пример, неки документи или шифре којих сви покушавају да се дочепају, а заправо се ради о томе да се главни јунаци заљубе једно у друго и то и њима и гледаоцима буде много важније; у криминалистичким причама то је често торба с новцем или нечим што вреди торбу новаца, а заправо главни јунаци успеју да своје животе среде тако да не морају више да буду криминалци; у љубавним филмовима је то прелепа девојка или младић с којим главни јунак или јунакиња желе да буду, а онда или заврше с неким много бољим кога на почетку нису примећивали или стекну пријатеља за цео живот, па нам свима срце буде на месту и без оне лепотице или лепотана с почетка; у научнофантастичним причама то је некад васионски брод који се покварио или ванземаљци од којих се треба спасавати, међутим, главни јунаци до краја схвате нешто много важније, па престану да се плаше непознатих, можда се чак с њима и спријатеље постајући храбрији и бољи људи...
   Дакле, мегафин је увек нека конкретна ствар, коју главни јунаци желе и покушавају да добију мислећи да је то оно што им треба, а до краја се испостави да им је заправо много више требало нешто друго, мање конкретно, а више универзално: љубав, пријатељство, храброст, несебичност, професија. Укратко, како је то у песми „Лепи дечко” (драги дечко) написао Џон Ленон, а исто су рекли и многи пре њега, „живот је оно што ти се деси док си заузет прављењем других планова”. Живот је главни, а други планови су – макгафин.

Роман Соње Ћирић „Нећу да мислим на Праг” већ у наслову каже да Дарја неће да мисли на макгафин романа у којем је она главна јунакиња, а то је овде наградно путовање у Праг за онога ко добије награду на међународном књижевном конкурсу за младе таленте. Праг је, иако то Соња Ћирић не каже тим речима, само макгафин, а стварно важно је радити у животу оно што волиш. Дарја, рецимо, воли да пише, а има ту и један што не воли да пише, него воли спорт, али, да, да – нећу да препричавам.
   Дакле, награде ако дођу – супер, а ако не дођу – ником ништа. Онај ко ужива у спорту, не мора да победи, онај ко воли да учи, не мора да добије пет, онај ко пише, не мора да добије награду. Победе, петице и награде никад се не исплате ако човек није уживао и док је покушавао да до њих дође. Људи који то не науче у детињству и младости, морају то после да уче као одрасли, а познато је да одрасли много теже уче, јер су убеђени да већ све знају. Бескрајно је теже одраслом човеку који читавог живота јури макгафине (рецимо, новац или друштвену моћ) да схвати шта је стварно важно. Радећи ствари само да би се дочепао макгафина, а заправо мрзећи то што ради, тај човек често успе да досегне свој циљ, али промаши све друго.
  

Соња Ћирић

ИСТИНИТА ПРИЧА

   Не поклањам своју књигу оном ко ми је не тражи, нарочито не деци. Међутим, недавно сам направила изузетак. Овако је то било.
   Спремала сам се на славу, на Светог Јована, код пријатеља који имају унука. Зове се Матеја Фајндовић и управо је напунио 12 година. Сваке године му уместо чоколаде донесем неку књигу, по могућству тек објављену и популарну, зато што знам да Матеја воли да чита исто колико воли пливање и кошарку. Ове године десило се да сам неколико сати пре него што ћу да кренем на славу, сазнала да је моја књига Нећу да мислим на Праг добила „Забавникову” награду и заборавила да купим књигу за Матеју.
   Понела сам му чоколаду и – „Нећу да мислим на Праг”. Тренутно нема важније књиге, само је моја књига награђена и ниједна друга, помислила сам, и оправдала саму пред собом зашто кршим правило. На вратима ме је дочекао Матеја, пружила сам му књигу и чоколаду, он је чоколаду одмах проследио млађој сестри Зоји, а књигу је погледао и изгубио се.
   Кад сам га опет угледала, седео је за столом и читао! Моју књигу! Око њега славска гужва, свако разговара са сваким, провлаче се око његове столице, а Матеја чита као да је сам на свету. Приђем му, он ме погледа, а ја не знам шта да му кажем и почнем да му препричавам књигу с нагласком да је Дарја, главна јунакиња, старија од њега.
   – Знам, иде у седми разред, пише на задњој корици. Књига сигурно није о ономе што се учи у седмом, књига је о Дарји, што значи да могу и ја да је читам! – рекао је ми Матеја наставио да чита, а ја сам га оставила на миру.
   Сутрадан ми је једна колегиница, честитајући на награди, поставила два питања: које су разлике између књижевности за децу и за одрасле, и да ли деца уопште читају књиге.
    Одговорила сам јој да разлике нема. Ако мисли да ли писац који пише за децу мора да води рачуна које су теме прикладне за њихов узраст а које нису, вара се. Деца нису глупа, она знају да се у сваком тренутку негде ратује, да људи умиру, да се разбољевају, да су зли и непоштени, да се разводе и одвајају од својих највољенијих. Дечја књижевност томе и служи: да младом читаоцу понуди причу како је неко други, дакле јунак из књиге, решио тешкоћу која можда и њега мучи. Иначе, ако неко није знао, томе служи и књижевност намењена одраслима.
   На друго питање сам, са наглашеним задовољством, одговорила потврдно. Резултати истраживања доказују да деца мало читају, али ја тврдим да то није тачно. Увек је било оних који читају и који не читају и тако ће бити и убудуће. И увек ће одрасли критиковати младе и замерати им да их не занимају књиге иако то није ни тачно ни добро. Да је моја малочас поменута колегиница имала прилике да види Матеју како чита у свем оном славском метежу, или да је прочитала писмо које ми је баш о овој књизи послала мала Ива Митровић, не би ме ни питала да ли деца читају књиге.
   Сад чекам да видим шта ће Матеја да каже о књизи. Шта ако је остави већ после неколико страна? А можда и неће. Можда ће и он, као Дарја из моје књиге, одлучити да, кад одрасте, ради оно што воли. Зато што једино тад све има смисла.


   Свако ко мало мућне главом зна да је бескрајно забавније разговарати са оним с ким се разумеш о ономе што немаш, а волео би да имаш, него немати никога с ким се разумеш, а отићи и купити оно што желиш и онда седети с тим што имаш сам. Такође, много је топлије с неким с ким се волиш миц по миц приближавати се ономе што желиш да будеш, него све снаге упрти у постајање, на пример, ђаком генерације или директором школе, а изгубити пријатеља.
Наравно, то не значи да је боље не желети ништа и не радити ништа, док вас на рад не натерају – у детињству родитељи, старатељи или наставници, а у зрелости потреба за барем онолико пара колико је нужно за живот. Треба откривати шта је оно што би човек волео да ради чак и кад се за то не би ништа добијало нити зарађивало, а онда смислити начин како да се од тога што се воли, ипак некако може и живети.
   То није лако, али вреди помучити се. Као ви који читате овај текст (а нисте на клизалишту), у „Забавнику” који вам је продао продавац у киоску (а није отишао на пецање), као штампар у штампарији (који није био на вечери код пријатеља), као лекторка и графички дизајнер који су пре штампања текст лекторисали и преламали (а нису отишли у биоскоп), као ја која сам написала овај текст (а нисам отишла да се шетам око језера), о роману Соње Ћирић која је написала роман (а није попила сто тридесет и седам кафа с другарицама, вајкајући се да никад неће добити награду „Политикиног Забавника”) – роман о Дарји која је решила да постане писац (а не да, не пишући, машта о наградном путовању у Праг, подозревајући да га неће освојити).

Владислава Војновић,
добитница „Забавникове” књижевне награде
за 2016. годину за књигу „Аврам, Богдан воду газе”.

 

Књижевна награда ''Политикиног Забавника''

 

ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ
 

Установљена 1979. године / награда се додељује 25. јануара 
(Дан Политике)
за претходну годину

За 1979. ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ
«СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб
ЕНЕС КИШЕВИЋ
«МАЧАК У ТРАПЕРИЦАМА» Издавач, ШКОЛСКА КЊИГА, Загреб

За 1980. АНТО СТАНИЧИЋ
«ГАЛЕБОВО ГНЕЗДО» Издавач,  НОЛИТ, Београд

За 1981. ЉУБИША ЂОКИЋ
«ПОЗОРИШНЕ БАЈКЕ» Издавач,  ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1982. ЈОЖЕ ХОРВАТ
«ОПЕРАЦИЈА СТОНОГА» Издавач, МЛАДОСТ, Загреб

За 1983. МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
«ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА» Издавач,  ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1984. ПАВАО ПАВЛИЧИЋ
«ТРОЈИЦА У ТРЊУ» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1985. ГРАДИМИР СТОЈКОВИЋ
«ХАЈДУК У БЕОГРАДУ» Издавач, ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1986. ПАЛМА КАТАЛИНИЋ
«АЊА ВОЛИ ПЕТРА» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1987. ВЛАДИМИР СТОЈШИН
«ШАМПИОН КРОЗ ПРОЗОР» Издавач, ПРОСВЕТА, Београд

За 1988. ДАМИР МИЛОШ
«БИЈЕЛИ КЛАУН» Издавач,  МЛАДОСТ, Загреб

За 1989. ПЕТАР ПАЈИЋ
«МАШТА СВИХ ГАВРИЛОВИЋА» Издавач, ВУК КАРАЏИЋ, Београд

За 1990. БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ
«ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА» Издавач, ВЕСЕЛИН МАСЛЕША, Сарајево

За 1991. ВУК ЦЕРОВИЋ
«ХРАБРИ ДЈЕЧАК ДРОЊО» Издавач, НОЛИТ, Београд

За 1992. СЛОБОДАН СТАНИШИЋ
«ТАНГО ЗА ТРОЈЕ», Издавачи: ПРОСВЕТА, Београд и МИГП Војводина Бездан

 

За 1993. ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ
«МАЧ КНЕЗА СТЕФАНА» Издавач,  БИГЗ, Београд

За 1994. МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ
«СЕКИНО СЕОЦЕ»,Издавач,  ИП ГИНКО, ГИНИС YУ

За 1995. БОРКА ЖИВИЋ
«МРМОР И БЕС» Издавач,  ПРОСВЕТА, Београд

За 1996. МИЛЕНКО МАТИЦКИ
«СВИРКА» Издавач, БМГ, Београд

За 1997. ДРАГАН ЛУКИЋ
«СВАКОДНЕВНЕ ПЕСМЕ» Издавач, СРЕМПУБЛИК,  Београд

За 1998. СВЕТЛАНА ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ
«КЊИГА ЗА МАРКА» Издавач, СТУБОВИ КУЛТУРЕ,  Београд
ВЕСНА АЛЕКСИЋ
«ЈА СЕ ЗОВЕМ ЈЕЛЕНА ШУМАН» Издавач, ИП РАД, Београд

За 1999. ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ
«СЕЋА ЛИ СЕ ИКО» Издавач, ИП РАД Београд

За 2000. РАНКО РИСОЈЕВИЋ
«ИВАНОВО ОТВАРАЊЕ» Издавач, ЗАДУЖБИНА ПЕТАР КОЧИЋ,
Бањалука-Београд

За 2001. ВЛАДИМИР АНДРИЋ
«ПУСТОЛОВ» Издавач, Пословна јединица истрживања РТС-а, Београд

За 2002. ИГОР КОЛАРОВ
«АГИ И ЕМА» ГИК, Издавач, ЉУБОСТИЊА, Трстеник

За 2003. РАДИВОЈ БОГИЧЕВИЋ
«У ТРКУ ЗА ЈЕЛЕНОМ» Издавач, АРОДНА КЊИГА,  Београд

 

За 2004. ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
«ПУСТОЛОВИНЕ ЈЕДНОГ ЗРНА КАФЕ»
Издавач, ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА, Београд

За 2005. МИОДРАГ ЗУПАНЦ
«БАЈКА ИЗ БУЏАКА»
Издавач, ПЛАТО, Београд

За 2006. ДАНИЈЕЛ ИЛИЋ
«REX MUNDI»
Издавач, ИП ФИЛИП ВИШЊИЋ, Београд

За 2007. ЉУБИВОЈЕ РУШУМОВИЋ
«ТРИ ЧВОРА НА ТРЕПАВИЦИ» Издавач ТЕН 2002. д.о.о. , Београд

За 2008. МОШО ОДАЛОВИЋ
«ГДЕ ЈЕ ЛАМПИНО ДЕТЕ» ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА,  Београд

За 2009. МИНА С. ЋУРЧИН И БРАНИСЛАВ С. ОГЊЕНОВИЋ
«ЈАГОРЧЕВИНА И ДРУГЕ ПРИЧЕ»  Ауторско издање, Београд

За 2010. МИЛЕНКО БОДИРОГИЋ
«ПРОГНАНА БИЋА»  ОРФЕЛИН, Нови Сад

За 2011. годину: ИГОР КОЛАРОВ
«КУЋА ХИЉАДУ МАСКИ»  Издавачки студио ''ЧЕКИЋ'', Београд

 

За 2012. годину: ЛИДИЈА НИКОЛИЋ
«БУВЉЕ ХВАТАЛИЦЕ» Издавачки студио ''ЧЕКИЋ'', Београд

 

За 2013. годину: УГЛЈЕША ШАЈТИНАЦ
«ЧАРНА И НЕСВЕТ» Издавачки студио ‘’ПЧЕЛИЦА’’ из Чачка   /  35. пут

 

За 2014. годину: СИМЕОН МАРИНКОВИЋ
«СТИЛСКЕ ИГРЕ» Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд

ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
«ЦИПЕЛА НА КРАЈУ СВЕТА» Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд


За 2015. годину: ИВАНА ЛУКИЋ « (НЕ) ПИТАЈ МЕ КАКО САМ»
Издавач
'‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд


За 2016. годину: ВЛАДИСЛАВА ВОЈНОВИЋ «АВРАМ, БОГДАН, ВОДУ ГАЗЕ»
Издавач ''СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК'', Београд


За 2017. годину: ЈАСМИНКА ПЕТРОВИЋ «СВЕ ЈЕ У РЕДУ»
Издавач ‘’КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР’’, Београд

 

За 2018. годину: СТЕФАН ТИЋМИ «ЈА САМ АКИКО»
Издавач ‘’ЛАГУНА’’, Београд

 

 

Број: 3468 2018.