Живот пише драме

САМО ПЛИВАЈ!

Док су их таласи немилосрдно носили ка пучини, судбина једне породице
остала је у рукама храброг тринаестогодишњака

За мајку троје деце, одлука коју је тог дана морала да донесе била је најтежа у животу. Син Остин ју је, међутим, прихватио као једини начин да спаси своју породицу. Пред тринаестогодишњаком никад раније није био тако велики, скоро немогућ изазов. Дечак који није морао да се излаже већим опасностима у свом безбрижном детињству, наједном је био приморан да стисне зубе и покаже храброст одраслог човека. Мада, после свега, многи су се сложили да ни већини одраслих не би пошло за руком оно због чега је Остин добио надимак „Суперчовек”.
   У петак ујутру, 30. јануара 2026. године, Џоан се са троје деце упутила на плажу у Квиндалупу, удаљеном око 250 километара од аустралијског града Перта. Када су стигли, море је изгледало баш онако како су се надали: мирно, без таласа, савршено за кратку вожњу кајаком и надуваним даскама за веслање.
   Мало после поднева Сунце је било високо, вода је и даље деловала безазлено, па су одлучили дa заплове. Остин је био у кајаку, мајка, млађи брат и сестра на даскама. Иако ништа није указивало на то да ће се време погоршати, Џоан је знала да море уме да буде варљиво. Зато је деци рекла да остану близу ње и да се не удаљавају много од обале. На плажи су оставили пешкире и нису понели воду и храну јер је план био да се мало освеже и врате назад.

Док су се деца играла, а мајка лежала на дасци, десила се нагла промена. Водена струја одједном је ојачала и почела нагло да их вуче ка пучини. Џоан је осетила налет ветра, а затим видела како се око њих уздижу таласи. Плажа, која је до малопре била надохват руке, полако али сигурно  нестајала је из видокруга.
   Трудећи се да остане прибрана, Џоан је рекла деци да морају одмах да крену натраг. Остин је и даље био у кајаку, док су остали замахивали рукама на даскама, покушавајући да се отргну све јачој струји. Одмах им је било јасно да немају шансе против таласа. Даске су поскакивале и удаљавале се једна од друге, док се кајак све више пунио водом.
 

   Џоан је претрнула од помисли да ће се раздвојити. Нагонски је ухватила обе даске и успела да их завеже, правећи мало острво за које се грчевито држала, заједно са млађим сином и кћерком. Затим је погледала Остина. Ћутали су неколико секунди, али као да су обоје знали шта ће уследити. Мајка је тада изговорила речи које јој се и даље чине нестварним. Замолила је сина да се некако врати на обалу и позове помоћ. Остин је пристао без размишљања.
   Поново је завеслао, најснажније што је могао. Док су га таласи и даље бацали, уплакана Џоан га је посматрала све док јој није нестао с видика. За дечака је дуг пут тек почињао. Убрзо је схватио да кајаком неће стићи до копна јер је био скоро потопљен. Скочио је у воду, носећи прслук за спасавање. Таласи су и даље били високи, али веровао је да ће успети да се избори.
   Остин је био искусан пливач, али у том тренутку, на узбурканом мору, није имао појма да је обала четири километара далеко. Била би то превелика раздаљина чак и кад би пливао у идеалним условима. Ипак, свестан да нема други избор, наставио је да замахује рукама.

Врло брзо изгубио је појам о времену. Породица му је била једина брига и само о њима је размишљао док су му таласи шибали лице. На тренутке му се чинило да ће остати без даха и да више не може да управља сопственим телом. „Само пливај”, понављао је себи кад му се чинило да је на измаку снага и да се неће дочепати копна.
   Ближио се сумрак. Џоан је с децом и даље била на пучини, ко зна колико далеко. Смиривала је сина и кћерку како је умела, покушавајући да сакрије забринутост у гласу. Имала је осећај да је Остин у великој невољи и да га можда више никад неће видети. Док је вода постајала све хладнија, а тама све гушћа, обузела ју је грижа савести што га је уопште послала по помоћ. Тихо је заплакала.
   Иста осећања прогањала су Остина када је после нешто више од четири сата стигао до обале. Помислио је да је стигао прекасно. Унезверено је трчао док није пронашао телефон и позвао хитне службе. Чим је чуо глас са друге стране почео је да виче: „Треба ми хеликоптер! Треба ми авион! Треба ми чамац! Моја породица је изгубљена у мору!”
   Спасиоци су озбиљно схватили дечакове молбе. С обзиром на то да нико није знао где се налазе, кренули су у потрагу и хеликоптером и чамцима. Ноћ им је отежавала посао, као и таласи који се нису смиривали. Тек после три сата угледали су даске и подигнуте руке мајке која их је дозивала. Били су скоро 14 километара удаљени од обале.
Док су их враћали на копно, Остин је већ лежао у болници. Био је исцрпљен, цело тело му је дрхтало, ноге су му биле пуне отеклина. И поред тога, није успео да заспи док није чуо да му је породица на сигурном. Тек онда је склопио очи и дозволио себи заслужени одмор.
   У данима који су уследили лекари су објаснили да је напор који је његов организам поднео једнак трчању два маратона. Јаки болови у ногама били су очекивани, као и дужи опоравак. Остин још увек не може да хода без штака, али није задобио повреде које би му озбиљно угрозиле здравље.
   Највећа брига мајке била је како ће њена деца психички да се изборе с оним што им се десило. Сопствену одлуку да пошаље сина у опасност много пута је преиспитала. Остин јој је објаснио да нема због чега да се каје. Исто би урадио и да му она није предложила. Сматрао је да то није подвиг већ задатак свакога ко брине о својој породици.