Живот пише драме

САМ НАД БЕЛИНОМ

Мало друштво затекло се фебруара 1991. године на скијању на Брезовици. То скијалиште на северним обронцима Шар-планине међу искусним скијашима словило је за најлепше и најзахтевније у Југославији.

Дуле, Весна, моја девојка Љубица и ја били смо смештени у хотелу „Нарцис”, а до 12 км удаљеног хотела „Молика”, у подножју ски-стаза, свакодневно нас је одвозио и враћао скијашки аутобус. Љубица никад раније није скијала, па се првог дана уписала у ски-школу. Иако је била најстарија у групи, као бивша гимнастичарка добро је напредовала. После часова чекао сам је да заједно „утврдимо градиво”. Боравак у новом окружењу био јој је врло занимљив, али је била уморна од напора, сунца и планинског ваздуха.
   На крају трећег дана скијања, пред само укрцавање у аутобус, одлучио сам да још мало скијам. Љубици сам објаснио да ћу доћи последњим аутобусом, који је по возном реду полазио сат касније. Спустио сам се до полазне станице жичаре која води ка Лављим вратима и као последњи путник за тај дан заузео место на двоседу. Кад после десетак минута вожње стигнем до окретне станице, имаћу на располагању бар пола сата уживања на пустим падинама. Преосталих двадесетак минута биће сасвим довољно за опуштено распакивање пред улазак у аутобус.
   Да је живот оно што се догађа док ми правимо планове, испоставило се после само неколико минута. Жичара се ненадано зауставила. У ски-центрима то се уобичајено дешава због јаког удара ветра, краткотрајног прекида довода електричне енергије, а често дежурни на станици намерно зауставља рад мотора да би спречио повреду кад неки мање вешт скијаш изгуби равнотежу па падне при укрцавању или искрцавању. Минути су пролазили, ништа се није догађало, али нисам био забринут.
   Онда се жичара покренула и после пар стотина метара поново зауставила. Овај пут је застој трајао дуже. Далеко испред себе приметио сам пар скијаша на седишту које је било близу снежног узвишења. Гласно су разговарали, али нисам успео да разазнам шта се догађа. Мало касније видео сам да, прво један, а затим и други, скачу у снег. Питао сам се зашто су толико нестрпљиви да угрожавају своју безбедност.
   Ипак, после више десетина метара застој се поновио. Овај пут ни испред ни иза себе нисам видео никог у седиштима. Нисам чуо никакве људске гласове, а све уређене и неуређене стазе на видику биле су пусте. Време је пролазило, владала је злокобна тишина, а двоседежница је мировала. Мада сам запосленом на доњој станици сугурно „упао у очи” јер смо разменили пар речи при мом укрцавању, овај прекид у раду предуго је трајао. Да ли је могуће да су ме заборавили? Спонтано сам почео да осећам зебњу од које ми се јавио грч у стомаку. Грозничаво сам размишљао шта да радим.
   Прво сам размотрио да скочим у снег са ове висине. На несрећу, висио сам тачно изнад неке увале и проценио да ме до снега дели висина вишеспратнице. У ранцу сам имао ципеле, вунене чарапе, џемпер и вунени шал. Од скијашких штапова, пертли, делова одеће и ранца могао бих да направим „ланац”, али он сигурно не би био дужи од 3−4 метара. За ову висину то и није била нека олакшавајућа околност. Присетио сам се формула за слободни пад са часова физике у гимназији. Ако скочим са висине од 20 метара, брзина при судару са тлом биће око 72 километара на сат. То је недвосмислено значило тренутну смрт или обогаљење уз одложену смрт услед смрзавања, па сам престао да размишљам о томе.

Преостала ми је замисао да искористим метално носеће уже изнад седишта као „стазу” према стубу жичаре на коме су пењалице. Требало је да се узверем уз двосед и окачим се некако рукама и ногама на уже. Низ то уже морао бих да се домогнем стуба. С друге стране, имао сам снажан страх од висине и нисам имао никакво осигуравајуће уже попут оног које користе ходачи по жици. На крају, уопште нисам знао како бих се са ужета попео на стуб. Било је јасно да ни ово није решење.
   На памет ми је пала прича из „Забавника” о човеку који се нехотице закључао у хладњачи. Нисам могао да се сетим како се то завршило. Вероватно су га пронашли и спасли, јер да се смрзао, зашто би се о томе писало у „Забавнику”?
   Полако и неумољиво хватала ме је паника. Целим мојим бићем овладавали су безнађе и тескоба. Смрзавао сам се већ од саме помисли на то шта ме чека. Да сам на тлу, ископао бих у дубоком снегу вучју јаму и у њој се заштитио од смрзавања. Међутим, нисам био на тлу и морао сам да се припремим за ноћ. Смишљао сам како да откачим скије и вежем их пертлама за двосед да ми не сметају, а да не падну са седишта. На себи сам имао вунену капу и топле рукавице, али хладноћа металних шипки на којима сам седео већ је „гризла”, а осећао сам хладноћу и по бутинама и коленима. Могу да извучем из ранца џемпер и шал и да се додатно утоплим испод скијашке јакне. Седиште је било неудобно за дужи боравак. Ради очувања телесне топлоте склупчаћу се некако у фетус положај, а ранац ће ми заштитити део леђа.
   Неутешан и очајан одбијао сам да се суочим са немилосрдном стварношћу. Чинило ми се као да се све ово догађа неком другом. Нисам био спреман да овако глупо умрем. И као да сам у неком ружном сну, и даље ништа нисам предузимао.
   А на јави сам седео заробљен на металним шипкама високо изнад земље и на надморској висини од око 2000 метара, незаштићен и изложен мразу од најмање петнаестак степени испод нуле.

Изненада, после више од једног сата неизвесности, из мировања ме пренуо трзај. Жичара се „пробудила” и покренула, али се нешто чудно дешавало. Брзина јој је била мања него обично. На видику ми се указала горња, окретна станица жичаре. Затим се двоседежница поново зауставила, а испред станице се појавио човек. Питао ме је да ли могу да скочим са тог места у снег. Погледао сам доле. За тренутак сам се колебао. Ипак сам проценио да је висина до тла прихватљива. „Скочићу”, довикнуо сам човеку испред станице.
   Прво сам бацио скије и оне су се заболе у снег до везова. То је значило да је снежни јастук за приземљење довољно дебео. Ранац и штапове одбацио сам поред скија. На крају сам се ухватио рукама за шипку седишта и окачио се да висим. Размак од мојих стопала до снежне површине био је мањи од два метра. Пустио сам се и ноге су ми пропале у снег до колена, али је доскок био мек. Човек је питао да ли ми треба помоћ или могу низбрдо сам. Рекао сам му да не брине и да ми не треба помоћ.
   Био сам потпуно сам на стази, пресрећан што нисам више на жичари. Преплавила ме је неописива радост што сам остао жив. Спуштање у сумрак низ пусте падине протекло је у предивном расположењу.
   Наравно, последњи аутобус према „Нарцису” одавно је отишао. На окретници је стајао само један амбулатни комби. Спасиоци су ми рекли да су Новосађанина са сломљеном ногом управо збринули и да ће медицинска екипа да га вози у приштинску болницу.
   Кренуо сам да се спуштам по друму. После неколико десетина метара увидео сам да је вожња немогућа, јер је по утабаном снегу било превише крупне путарске соли која ме је заустављала. Изгледало је као да снега уопште нема и да возим по сувој подлози. Пребацио сам се на набацане снежне гомиле десно од пута. Ни ту нисам боље прошао, јер је тај снег био неуједначене густине и захтевао је крајњу опрезност. Кад сам по помрчини замало упао у неки пропуст, коначно сам одустао. Спаковао сам скијашке ципеле у ранац, обуо зимске ципеле, забацио скије на раме и кренуо пешке низбрдо. После свега што је могло да ме задеси, пешачење ми је пријало.
   Код нас тих година није било мобилних телефона. Љубица је са рецепције хотела све време телефонирала и покушавала да сазна зашто касним и шта ми се десило. Једино је утврдила да је неки младић сломио ногу и да је одвезен у Приштину. Неколико сати касније, кад сам после пешачења сав мокар од зноја бануо у хотел „Нарцис”, могла је да коначно да одахне.

Никад нисам питао службенике двоседежнице шта се заправо десило. Претпостављао сам да се мотор жичаре покварио, и да је скакање у снег било део уобичајеног надгледаног поступка, предвиђеног у таквим околностима. Закључио сам да она два момка испред мене ипак нису били неозбиљни и да су можда баш они пренели вест надлежнима да је на двоседежници иза њих остао још један скијаш.
   Кад смо сутрадан из хотела кренули аутобусом ка скијалишту, неки путници су се ишчуђавали откуд трагови скија у снегу поред пута, и питали се који ишчашени разлог може неког да натера да вози баш туда.
   На првом спусту увидео сам да ме скије уопште „не слушају”. Вожња је била преспора, а скретање просто неизводљиво. Једва сам се спустио до хотела „Молика”. Отишао сам у ски-сервис и од сервисера Марконија тражио да ми воском поправи газне површине на даскама. Он је рекао да у животу није видео тако темељно оштећене даске и молио ме да му објасним како сам успео тако да их унаказим. Било како било, захваљујући мом синоћњем неславно завршеном покушају спуштања по „посољеном” снегу, даске су завршиле на гомили скијашког смећа.
   Љубица и ја сутрадан смо путовали у Скопље да купим нове даске.
   А у наредном данима мој порив да користим услуге жичаре док год она не престане са радом необјашњиво је нестао.