За читање и уживање - Бора Ћосић

О ЧЕМУ ЈЕДАН ОБИЧАН СРЕДЊОЕВРОПСКИ КЊИЖЕВНИК МОЖЕ ПИСАТИ СВОЈОЈ ДЕВОЈЦИ

Волео своје колеге или не, један списатељ мора, с времена на време, отићи на састанак са њима у овај или онај аустријски дворац, већ и због тога да у писму девојци може описати своје импресије о растанку с њом, чији смисао не би никада разумео да увек само седи у соби, у којој седи и та његова јако симпатична девојка. Док је овде, где је и она, он нема коме писати, а и то о чему тренутно пише односи се на једну исту тему, како седи у соби са својом девојком и како не зна како би тој девојци ипак на неки начин написао писмо.
   Сви писци пишу писма својим женама или девојкама, па после, када више не буде ни књижевника ни девојке, људи могу схватити шта се све догодило између оно двоје, од којих је један писао, а друга само читала та његова излуђена писма на тему писања писама. Због тога се људи и варају кад мисле да сваки књижевник пише својој девојци само о властитом односу према њој као сопственој девојци, а да не помиње своје књиге које она ионако обожава.
   А ја сам баш намерио, драга Божена, да ти опишем оно некакво осећање да бих морао написати књигу у којој се не догађа ништа, осим што један јако љубазан новинар мене као књижевника запиткује о којечему. Који је мој цвет, најдраже име, боја коју преферирам. Јер да већ из тог малог податка може се исконструисати остатак живог човека који се на овај начин опредељује. Нико у природи не може волети све, с обзиром на то да би тако свако полудео, него се баш из тога разлога предохране против лудила опредељује за један њен део, макар тај њен део био међу најгорим деловима што ова природа има.
   Тако би свако очекивао да ће овај, као новинар, хтети неког врага да упита мене као писца, а овако, у тој малој фабули, испоставило би се да ја хоћу да упитам нешто њега. Шта пише, како пише и због чега пише? По мени, много пристојније би, дакле, било када би новинар испричао нешто о својој властитој породици и својој сопственој мами, из чега би писац могао саставити једну можда још интересантнију приповест. С обзиром на то да сваки новинар може имати чак и занимљивију маму него што је има један књижевник. Мама једног писца скоро да и нема личног живота, јер непрестано мора бринути о писању свога сина, пуном опасности, док мама једног новинара једино може страховати да њен син новинар грешком не упадне у ротацију, што се у историји новинарства јако ретко догађа.

Зато и мислим да он радије мени исприча своју сликовиту повест и своје породичне згоде, које су, вероватно много згодније него што су згоде моје породице, књижевничке. Кад се боље узме, интервју може да се сведе на ово: особа А постави питање, а особа Б одговори или не. Још је најбоље да Б уопште не одговори, јер се испостави да је то баш такав књижевник који не само што не жели дати никакав одговор него одлучио је да уопште више ништа и не пише.
   Када бих ја био новинар, ја бих најрадије разговарао управо са таквим књижевником који ништа не пише, а сви око њега очекују да пише. А баш из тог маленог сусрета у једној кавани књижевнику који је решио да више никад ништа не напише може пасти идеја да свеједно опише управо тај сусрет у кавани и то постављено питање о неписању. То би био случај једног популарног књижевника, писца књиге о томе како једног писца интервјуише један новинар, а тај новинар, тамо у књизи, то бих у ствари био ја, као писац ове књиге.
   Писац је тамо само личност, особа, једно фиктивно лице, а новинар је онај прави аутор књиге, макар се током читавог тог интервјуа понаша само као новинар. Уместо стварног разговора између једног новинара и књижевника, један фиктивни, у коме су они такође главне и једине личности, осим што се ту појављују као фиктивне личности, а не као стварни људи. Стварни људи, и када се појаве у кавани, чим почну да разговарају о било којој теми, ионако увек изгледају као двојица из неке приповетке, коју чита неко трећи. И то онај који воли да чита приповетке из обичног живота и са најобичнијег места као што је, на пример, једна кавана.

Књижевност ништа не измишља, осим што забележи некакав обичан разговор на најобичнијем месту (као што је ова кавана), а да притом изгледа да је читав тај разговор потпуно измишљен.
   Све је у тој контрадикцији и у том парадоксу од чега књижевност као појава живи.
   Да није те контрадикције и тих парадокса, књижевност уопште не би била књижевност, него би била нешто обрнуто, што уопште не знам шта би било. Књижевник, драга моја Божена, ионако зна мање него некњижевник, јер онај други чита шта овај први напише, док овај први нема одакле шта прочитати, па зато има много мање тога на расположењу него онај други.
   То је оно што бих ја могао испричати у малој књизи која би била замена за интервју, на који ме овај новинар стално наговара, а ја покушавам да га избегнем. Свака књига почиње једном тако сиромашном фабулом како, рецимо, два човека седе за кафанским столом и нешто разговарају, а кад се тај разговор рашири и распламса, из њега може изаћи стотину ствари, па чак и она потпуно неочекивана књига. Поготово ако је један од њих писац, а други новинар који од овог писца жели некакав, какав-такав интервју.
   Само када би још постојао и приручник у коме би тачно стајало шта један књижевник може одговорити једном новинару, а да се тај новинар овим одговором потпуно не разочара!

Из књиге „Расуло” (2025) у издању „Лагуне”