Пишите нам, пишите

ЈЕДНА ПРИЧА

То је стара прича из давнашњих дана,

Ходи, да ти причам, моја зоро рана.

У дуброви некој, крај потока чила,

Живела је једном једна горска вила.

По вас дан је брала мирисаво цвеће

И певала песме тишине и среће.

И нити је за њу когод знао туде,

Нит је она знала за свет и за људе.

Али једном тако, терајући стадо,

У дубраву зађе једно момче младо.

И он виде вилу и лепоту њену,

И задрхта срце и љубав се крену.

И он клече пред њом, да јој јаде збори,

Али виле неста у зеленој гори.

Уздахнуло момче од тешкога бола

И заплака горко, што је вила хола.

Суза пада доле, нежно цвеће роси,

А он оде дома, да га туга скоси.

А кад на то место затим дође вила,

Она нађе сузе што је љубав лила.

У ђердан их ниже и у бисер ствара

И окити груди ради већег чара.

Тица, цвет је гледа, диви јој се свако,

Откуда јој бисер што се сјаји тако?

А вила се смеши, поноси и дичи,

Што јој ђердан суза тако лепо личи...

Ал’ и ти се смешиш? – Да, шта те се тиче!

То је само машта једне старе приче.

Милорад Митровић

МЕЛЕМ ЗА МИСЛИ

Кад наступи море брига, недоумица и свакодневних искушења, добро дође мало мелема за ум. Тo су благодети за наше душе које могу да нас разгале, надахну, подстакну и одагнају теже мисли. Зато овог пута објављујемо једну песму за коју верујемо да ће изазвати пријатна осећања. У наредним бројевима биће их још, а све читаоце позивамо да нам пишу о својим мелемима за мисли. Најуспешније прилоге објавићемо и награђивати поклонима предузећа „Биомелем”, лепим књигама и поклонима изненађења.