За читање и уживање - Роалд Дал

БАТЛЕР

Чим је Џорџ Кливeр зарадио свој први милион, он и госпођа Кливeр преселили су се из своје мале виле у предграђу у елегантну лондонску кућу. Запослили су француског кувара по имену месје Естрагон и енглеског батлера по имену Тибс, обојицу сулудо скупе. Уз помоћ ове двојице стручњака, Кливeрови стадоше да се пењу на друштвеној лествици и да приређују раскошне вечере неколико пута недељно.

Али те вечере некако никад нису успевале. Није било живости, искре која би запалила разговор, никаквог стила. Премда је храна била изврсна и услуга беспрекорна.

– Шта ког ђавола није у реду с нашим забавама, Тибсе? – рече господин Кливeр батлеру. – Зашто се нико никад не опусти и расприча?

Тибс изви главу на страну и загледа се у таваницу.

– Надам се, господине, да се нећете увредити ако дам мали предлог.

– Шта је у питању?

– У питању је вино, господине.

– Шта с вином?

– Па, господине, месје Естрагон служи изврсну храну. Изврсну храну треба да прати изврсно вино. Али ви их служите јефтиним и веома одурним шпанским црним вином.

– Зашто то за име бога нисам рекао раније, глупане? – узвикну господин Кливeр. – Пара ми не мањка. Даћу им најбоље проклето вино на свету ако је то оно што желе! Које је најбоље вино на свету?

– Кларет, господине – одговори батлер – из највећих châteaux у Бордоу: „лафит”, „латур”, „о-бриjон”, „марго”, „мутон-ротшилд” и „шевал блан”. И само из најбољих година, које су, по мом мишљењу, 1906, 1914, 1929. и 1945. Шеваљ блан је такође био величанствен 1895. и 1921, а обрион 1906.

– Све их купи! – рече господин Кливeр. – Напуни проклети подрум од пода до врха.

– Могу да покушам, господине – рече батлер.

–  Али вина попут ових су изузетно ретка и коштају право богатство.

– Боли ме уво колико коштају! – рече господин Кливер. – Иди и купи их!

То је било лакше рећи него учинити. Нигде у Енглеској нити у Француској Тибс није могао да набави било какво вино из 1895, 1906, 1914, нити 1921. године. Али јесте успео да се докопа неких двадесет деветки и четрдесет петица. Рачуни за ова вина били су астрономски. Заправо, били су толико огромни да је чак и господин Кливeр почео да се придиже и обраћа пажњу.

А његово занимање убрзо се претворило у право одушевљење када му је батлер наговестио да је познавање вина веома важно друштвено преимућство.

Господин Кливeр је купио књиге о тој теми и читао их од корица до корица. Такође је много сазнао од самог Тибса, који га је учио, између осталог, како треба правилно пробати вино.

– Најпре, господине, помиришете га дуго и дубоко, носа унутар врха чаше, овако. Онда узмете гутљај и овлаш отворите уста како бисте увукли ваздух, пуштајући мехуриће ваздуха кроз вино. Гледајте како ја радим. Онда га промућкате по устима. И најзад прогутате.

Ускоро је господин Кливeр почео да себе сматра стручњаком за вино и неизбежно се претворио у невиђеног досадњаковића.

– Даме и господо – објавио би за вечером, подижући своју чашу – ово је „марго” из ‘29! Најбоље вино века! Фантастичан букет! Мирише на јагорчевину! И обратите пажњу нарочито на тај укус који остаје у устима и како му танин у траговима даје ту славну опорост! Бајно, зар не?

Гости би климнули главом, сркнули и промрмљали неколико похвала, али то је било све.

– Шта није у реду са тим блесавим никоговићима? – рече господин Кливeр Тибсу после неког времена. – Зар нико од њих не цени сјајно вино?

Батлер је накривио главу на страну и упиљио поглед нагоре.

Роалд Дал (1916–1990), британски књижевник норвешког порекла, био је један од највећих писаца за децу 20. века. Школовање му је због престрогих учитеља било ноћна мора, па му није падало на памет да иде и на колеџ. Радио је у „Шелу” у Танзанији, током рата је постао пилот, а после пада у Александрији и тешких повреда прешао је у Вашингтон и тамо почео да пише кратке приче за часописе. Осим мноштва збирки кратких прича, написао је књиге за малу (и велику) децу, од којих су многе пренете на филмско платно: „Џејмс и џиновска бресква”, „Велики доброћудни џин”, „Вештице”, „Чарли и фабрика чоколаде”, „Матилда”.

– Мислим да би га ценили, господине – рече – када би могли да га окусе. Али не могу.

– Како то, дођавола, мислиш, не могу да га окусе?

– Верујем, господине, да сте наложили месје Естрагону да сипа издашне количине сирћета у сос за салату.

– Шта фали томе. Ја волим сирће.

– Сирће је – рече батлер – непријатељ вина. Уништава непце. Сос треба да буде направљен од чистог маслиновог уља и мало лимуновог сока. Ништа више.

– Глупости! – рече господин Кливeр.

– Како ви кажете, господине.

– Рећи ћу поново, Тибсе. Причаш глупости. Сирће ми ни за трунку није покварило непце.

– Ви сте веома срећни, господине – промрмљао је батлер, излазећи из собе.

Те ноћи за вечером домаћин је почео да се руга свом батлеру пред гостима.

– Мистер Тибс – рече он – покушава да ме убеди да не могу да осетим укус свог вина ако сипам сирће у сос за салату. Јел’ тако, Тибсе?

– Да, господине – одговори Тибс смртно озбиљан.

– А ја сам му рекао да су то глупости. Зар не, Тибсе?

– Да, господине.

– Ово вино – настави господин Кливeр подижући чашу – има ми укус тачно као „шато лафит” ‘45 и, штавише, то и јесте „шато лафит” ‘45.

Тибс, батлер, стајао је веома мирно и усправно поред стола за посуђе, бледог лица.

– Опростите ми, господине, али то није лафит ‘45.

Господин Кливeр се окренуо у столици и зурио у батлера.

– Како то, дођавола, мислиш? – рече. – Ено празних боца поред тебе као доказ!

Ове сјајне кларете, будући да су били стари и пуни талога, Тибс је увек пресипао пре вечере. Служили су се у бокалима од брушеног стакла, док су боце, како је обичај, стављане на сто за посуђе како би их сви видели.

– Вино које пијете, господине – рече батлер тихо – случајно је оно јефтино и прилично одурно шпанско црно вино.

Господин Кливeр погледао је у вино у својој чаши, затим у батлера. Крв му је сад навирала у лице, а кожа му постајала скерлетна.

– Лажеш, Тибсе! – рече.

– Не, господине, не лажем – рече батлер. – Заправо, никада вас нисам послужио ниједним другим вином осим шпанског црног откад сам овде. Изгледало је као да вам баш одговара.

– Не могу да верујем! – викну господин Кливeр на своје госте. – Овај човек је полудео.

– Са сјајним винима – рече батлер – треба се опходити с поштовањем. Довољно је лоше уништити непце са три-четири коктела пре вечере, као што ви људи радите, али кад још љуљнете сирће преко хране коју једете, можете с истим успехом да пијете и воду од прања судова.

Десет гневних лица око стола зурило је у батлера. Извео их је из равнотеже. Били су у неми.

– Ово је – рече батлер, посежући и с љубављу додирујући једну од празних боца својим прстима – последња од четрдесет петица. Двадесет деветке су већ готове. Биле су то славна вина. Месје Естрагон и ја смо изнимно уживали у њима.

Батлер се поклонио и спорим кораком изашао из собе. Прошао је кроз ходник и изашао кроз улазна врата куће на улицу, где је месје Естрагон већ убацивао њихове кофере у пртљажник малог заједничког аутомобила.