Фантастика - Павле Зелић

БОГ ПАРКИНГА

Хеј, љубави, како напредујеш? Јеси нашао паркинг? Сви су увелико стигли, само тебе чекамо.”
    Видиш цео садржај неотворене поруке на екрану паметног телефона, али ти ниси паметан шта да радиш поводом ње. Одупиреш се пориву да додирнеш екран и на њему слику заносне, танане плавуше која неким предивним чудом дозива баш тебе. Уместо тога, преоштро цимнеш волан надесно и кола скоро да се одлепе паром точкова од земље. Место! Времешни уличар кантопревртач мал не ускочи у контејнер у бегу од твојег пежоа 307. Уз то, прекинеш и дејт пара мачака у терању, разлете се одбачени фискални рачуни, омоти жвака… И – ћорак.
   „Резервисано за конзулат Папуе Нове Гвинеје.” О, боже, има ли те?!
   Већ си четврти пут својим шклопоцијом прошишао крај клуба у којем је договорен рандеву и давно одлагано упознавање са њеним друштвом. Испред се отегао ред лажно самоуверених раскрупњалих момака, и девојака у прекратким сукњама које се јеже и цупкају на позномартовском последњем ударцу зиме. Учини ти се да кроз прозоре предратне приземне виле у згужваној маси тела под стробоскопским светлима и димом који се може сећи ножем угледаш њу. Синапсе слуђеног мозга истовремено калкулишу сценарије: реакција на све веће кашњење; могуће финансијско-правне импликације судара и казни; а пре свега трајекторије које још ниси испробао како би открио Свети Грал Доњег Дорћола у пролеће – паркинг у суботу увече.



    Ниси једини, о, не, никако. Бар пола туцета мученика-такмаца гумама цвили по рмбавим асфалним артеријама и капиларима овог уклетог краја који вас је прогутао и сад вас вари на кисело. Макар неко слепо црево – незакључано двориште, „резервисано од 7 до 17”, ишта! Ако се превише удаљиш, онда ћеш морати да трчиш, али чак ни пола километра унаоколо нема ничег. А онда крајичком ока региструјеш блиско полуместо, већ двапут одбачено. Очај га уздиже на полуизводљиво. Шкрипа кочница, широки швенк у рикверц и – за длаку се угузиш блазираном хипстеру испред носа и штреберских наочара приде. Псује те врло рурално из смарта док ти бројиш милиметре лево-десно при лаганом упаркиравању.

Лајавац замукне одједаред, а теби теме осветли рефлектор познате нијансе. Ђаволи пакла.
„Господине, упозоравамо вас да место које сте заузели није легитиман паркинг. Имате десет секунди да померите возило. Десет, девет…” Назар.
   Брже-боље крећеш да мигољиш пежоа између свеже искасапљеног платана и још фришкијег стуба билборда. Огребеш једну страну и одвалиш ретровизор са друге. Небитно. Бежиш, не осврћеш се. Знаш да те скенирају четири концетрична круга – модри, бели, плави, црни. Велико Зло Око. Које снима. И памти. Све.
   „Глупандеру глупи, проклетињо проклета, да ти…”, најтеже уроке прекида звоно. Видео позив. Она. Сувих устију и мокрог чела, пипнеш на зелено.
   „Овај, шта се дешава? Рекли смо у пола десет. Сад је…” Боже, како је лепа.
   (Само буди кул, само буди, кул само буди кул…)
   „Знам, срећо, тражим паркинг.” Звучиш скоро па нормално. Скоро. Па.
   „Четрдесет и пет минута? Мислим, могао си доћи превозом, или да ти ја платим такси. Само да си се мало боље организовао, ил’ ми бар рекао на време.” Емпата си до сржи па не осећаш. Већ знаш. Љута је, али те штеди. Јер си био тако добар према њој. Али се тај кредит круни. Попут комплексног замка, само пешчаног – и под надирућом плимом.
   Угризеш се до крви. И јаче. Хтео си да будеш Џек, импресионираш је позајмљеним колима и искуканим празним станом на вече. Хајде сад, Џеку! Нагураваш назад у конзерву све црве које је управо пустила – беспарицу, бесперктиву, беснађењост, буку и бес, бес, бес.
   „Још десет минута макс, важи? Наручи ми пиће, плиз. Шта год ти пијеш. И бићу ту да се куцнемо чим стигне.”

Она је стварно супер. И ти си. Свако појединачно. Заједно још више. А све ово је само малерозни тренутак, глупа анегдота у вашој причи. Вашој бајци са хепиендом. О којем сте недавно, свако стидљив за себе, промрмљали нешто. И сада то нешто сањаш свакодневно.
   „Може, љубави, наравно. Али пази се, молим те, чула сам нешто око тих назара, немој да те…” И веза пуца. Наравно. Неплаћени кредит. Колико уопште може да буде та нова казна за непрописно...? Призиваш у сећање скорашње протесте на ту тему и накнадни мук. Забринута шапутања на послу где си залегао до даске, и преко. За унапређење и повишицу. За наставак бајке. Па не чујеш, не видиш и не занима те.
   Авај, чак је и оближњи паркинг конзулата одраније заузет. Можда би’ могао да се стиснем иза хипстеровог смарта, мислиш, док он покушава да извуче носиљку са бебом. Ниси је ни видео пре. Е, мој ћале доњодорћолски, мењаћеш ти тој ручни сат од кола за неки караван убрзо, допушташ себи секунд осмеха и скретања мисли.
   „Господине, немате право да се ту паркирате. Померите возило за десет секунди или сносите последице.” Ниоткуда – бешумно, попут духа, створило се масивно црно возило. Теренац службе за евиденцију прекршаја у саобраћају – паркингу поготово. Назар.
   „Набијем вас! Пишите ми казну.” Узвраћа возач смарта. Ћалац, у очима све већи капиталац – прође ти кроз главу, а онда те из тог правца погоди осећај. Чисти ужас. „Десет, девет…” Мегафон почиње познати низ.

Ти, дечко дубоке периферије, први пут заиста загледаш једног Назара. И видиш. Плаве рефлекторе, од којих сада блешти само један, а има их десетине. Оклоп и сензоре. А понајвише симболе. Не само урокљиво, озлоглашено свевидеће Злооко на хауби и свим вратима. Већ и друге, ситније – пореклом из разних вера и предања. Семестар и по експеримента из пркоса родитељима на антропологији је довољан. Да препознаш и Луциферово односно Хорусово око, Бафометов пентаграм, Црно сунце, чак и муњу од седмица Алистера Кроулија. Све су јаснији. И као да – пулсирају.



   „Два, један, нула. Одбијање да се поклони заповести анархислужбеника земљопужећег Назара. Велико Зло Око према члану 666 Закона о премрачном паркингу, примећује, закључује и одлучује.” Гледаш из прикрајка, занемео, згрчен. Шта су се оно дошаптавали на послу?
   Из Назара излазе двојица. Тројица па четворица. Петорица. Црни, оклопљени налик возилу. И са по два насликана зла ока на визирима. Окружују човека. Он пушта колевку и дете које почиње да плаче, коначно. Подиже руке. Они подижу штапове дупло дуже од пендрека.
   „Слушајте. Слушајте! Само полако. Сигурно можемо нешто да се договоримо.” Вади новац. Страну валуту. Пружа им крупне банкноте које само падају на земљу. Показује документа, пасош западне државе. Штапови се укрштају изнад његове главе, а запевање, најпре скоро нечујно, постаје све јасније. Не чује се стога шта он говори – тек понека реч: „самохрани”, „сироче”, и „милост, милост, милост”. Човек пада на колена. Плаче јаче од детета.

Певање је зато још гласније. Са сваким неразумљивим стихом, и симболи су све јаснији. А сва околна светла као нестају. Одједном, на врхунцу свега, наступа мркли мрак. Намах затим, улично па онда и све друго светло, из станова, са реклама, враћа се. И твоја, то јест ћалетова 307-мица се сама упали. Ниси ни приметио када се угасила. Обамрлост такође престаје. Али, док се покренеш и изађеш, само можеш погледом да испратиш крај игроказа. Како је смарт прикачен на Назара у улози паука, који га одвлачи незнано куд. На паркинг за непрописно паркирана возила. Или у пакао?
   Возача нема. Осврћеш се свуда, јуриш дуж илице напред-назад. А онда чујеш иза себе:
  „Господине, морамо да вас упозоримо како…” Нови, а исти. Угушиш крик бурне, а слеђене крви у себи. Погледаш још једном ка паркинг месту конзулата. И донесеш одлуку. Док по стоти пут стојиш на семафору тик испред клуба, молиш се. Свим боговима знаним и незнаним. Комплетном пантеону колективног несвесног целокупног човечанства. Молиш се за правду. За освету. А пре свега за паркинг. И опет бесно, очајно заковрнеш надесно. Па сместа укочиш, јер умало да згазиш дежави уличара који ти маше као луд. Испречен насред улице. А онда покаже налево. Где се између контејнера појави пролаз. Ка месту. Легално обележеном. Скривеном.

Павле Зелић (1979), магистар фармације, писац и сценариста, објавио је збирку прича „Последња велика авантура” и роман „Неиспричана хроника”, стрип серијал „Дружина Дарданели” (с цртежом Драгана Пауновића), мноштво критика и есеја, неколико филмских сценарија. Вишеструко је награђиван за свој уметнички рад.

   Док се провлачиш колима између две канте, привиђају ти се неки другачији знакови, митски симболи на флекавом, простом дебелом лиму. Или ти је просто свега превише па умишљаш. Не, нема ту ничега, само лукави маторац који наплаћује свој штек.

Контејнери се враћају на своје место из тебе уз продоран клик-клак те импровизоване капије овог уточишта за кола. И то чине некако сами. Јер је дугобради, дугокоси старац у дроњцима већ крај твојих врата.
   „Слушај, чиле, презахвалан сам ти, али не могу више од 200”, нервозно пецаш новчаник знојавим прстима, поново свестан протока времена. И ње.
   „Платио си ти већ”, каже најблажим замисливим гласом. Мелемом за нерве.
   „Молио си ме. Услишио сам ти жељу. И једну неизречену приде. Иди. Она те чека.”
   „Ш-шта?”
  „Објаснио сам јој. Најбоље што сам могао.” Гледа те тим благим очима. Па ти лупи шамар. „Балване, пожури. Над женским срцем чак ни ја немам моћ.”
   Не разумеш. Али осећаш. И сместа трчиш. Отежано, али ипак. У клубу све трешти као да сутра не постоји. После свега виђеног, ко зна, можда га заиста и нема. Али има ње. Склупчане у хаустору поред. Уплакане. Лепше него икад. Не стигнеш ни „а” да кажеш и већ попијеш још један шамар. Праћен најстраснијим, најдужим, најжуднијим пољупцем у животу. Кад обоје дођете до даха, усудиш се. Биће времена за све остало – објашњења, анализе и планове. Најпре главно.
   „Љубави, сећаш се шта смо оно скоро причали? О нама и будућности? А да ли би пристала да усвојимо?”, питаш, па принесеш носиљку. Беба више не плаче. Али она – опет да. Само је, уз сузе, по први пут вечерас – и насмејана.