Телеграм који је уплашио Европу

УШКОПЉЕН У СКОПЉУ

Случај Оскара Прохаске, аустроугарског конзула у Призрену, умало није довео од свеоштег крвопролића на Старом континенту

Уредништво познатог будимпештанског листа „Будапестер тагблат” у свечаном божићном броју од 24. децембра 1912. године није смело, а ни хтело, тек тако да заборави главног јунака бројних новинских текстова. Оног чија је судбина претила свеопштим европским ратом. И исписало му је писмо на целом ступцу ударне, треће стране. Овако:
   „Драги г. Прохаска! Ала Вас жалимо. Недељама је бринуло бригу о Вама 500 милиона људи; од целокупности Вашег тела зависио је рат и мир; невоља што Вам се, како се тврдило, десила загревала је машту људи и жена, младића и девојака, а сада се, најзад, испоставило да сте здрави као дрен, да вам тако рећи ништа не недостаје. Ми се томе радујемо од свег срца, али Вас ипак жалимо. Какав сте Ви били човек док се говорило да нисте више то! Очи читавог света биле су упрте у Призрен, да продру кроз тајанствени вео који Вас је обавијао. Но, сад је вео пао, па Ви стојите унеколико голи пред видиком јавности и морате да дозволите да Вас са свих страна загледају и пипкају. Званично Вам је дата ’сведоџба’ и утврђено да се није десила никаква повреда Вама, него тек међународном праву! Шта Вам још остаје откако Вам ништа не недостаје? Нестало је читаве славе Ваше откако се зна да сте Ви читав човек...”.
   Истога дана „Пешти хирлап” тврди да се у Будиму и Пешти свашта говори о Прохаски. Неки, обавештавају новине, причају да се власници „Орфеума” распитују где је сад г. конзул и нуде му да се мане дипломатије јер ће му они плаћати више само да могу да га приказују публици. Други, пак, тврде да ће Прохаска ступити у службу турског султана где му је понуђена улога главног евнуха у харему...
   Тако се, у новинама, завршила „афера Прохаска” која је крајем 1912. године озбиљно припретила да се Балкански рат пренесе на читаву Европу. Новине су, и тада, биле кудикамо значајнија сила од уобичајеног седмог места које им се, понекад, приписује. А како се дотад мало познати аустроугарски конзул у Призрену нашао у средишту пажње?!

Бесни ђенерал

   Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка коначно су се договориле да заједнички крену у ослобађање делова Балкана који су још били под турском влашћу. Прва је Црна Гора објавила рат Турској, 8. октобра 1912. године, Србија и Бугарска 17, а Грчка 19. октобра. Велике силе су, брже-боље, објавиле неутралност, с тим што је Аустроугарска отворено била против Србије, а Русија, ништа мање увијено, за Србију. И онда су кренуле велике и мале игре великих сила на рачун малих сила.
   Почетком рата српска Трећа армија, под командом ђенерала Божидара Јанковића, победоносно улази на Космет. Ослобођена је Приштина, Митровица, на реду је Призрен, „Душанов царски град”. Бечки листови већ бележе узбудљиву причу о бекству Ладислава фон Тахија, свог вицеконзула из Митровице.
   Ђенерал Јанковић са својим штабом стиже 23. октобра у Призрен где је већ 200 коњаника мајора Селимира Остојића. Међу 200 званица на свечаном ручку налазе се и руски и француски конзул, певају се неизменично српска, руска и француска химна. Весеље до зоре. Само нема Оскара Прохаске, аустроугарског конзула. Нема га ни наредних дана да, како је ред, поздрави нову власт. Али, зато има прича, напретек.
   Конзул Прохаска је, по гласинама али и сведочењима, одбио да призна нову власт, подбуњивао Арнауте и Турке да пруже отпор надирућој српској војсци, чак и да се обрачунају с малобројним Остојићевим коњаницима. Нештедемице је делио муницију и новац непријатељима Србије, из зграде конзулата пуцано је на српску војску кад је улазила у Призрен…

Вест сустиже вест

   Прича су се докопале новине у Србији, али и у Славонији и Мађарској. Прохаска постаје државни непријатељ број 1. Оловна слова постају убојитија од бојевих куршума. Аустроугарској је мало што је припојила Босну и Херцеговину, хоће и Санџак и Космет, а Прохаска је њен ревносни представник, кличу новине.
   У међувремену је ђенерал Јанковић поставио стражу испред аустроугарског конзулата. Везе су, осим војних, у прекиду. Беч никако да ступи у везу са својим представником, али се – гласно и јасно – залаже да се Србији ни по цену рата не сме дозволити излаз на Јадранско море. Не пориче ни новинске извештаје о делимичној мобилизацији, а случај конзула Прохаске згодан је повод за већ изречен наум.
   Почетком новембра бечки „Тагблат” сазнаје да је аустроугарско министарство иностраних дела предузело одлучне кораке код српске владе захтевајући да одмах ступи у везу са својим конзулом у Призрену. Вест сустиже вест. Новине оштро замерају власти да је немоћна да заштити своја службена лица у иностранству. Појављују се и извештаји о злостављању римокатоличког свештеника и милосрдних сестара у Призрену, сумња се да је конзул уопште жив.

Мала здепаста жмирава фигура

   Шестог новембра престолонаследник Александар Карађорђевић шаље из Скопља телеграм Министарству иностраних дела у Београду:
   „Из Призрена сам поуздано извештен да је тамошњи угарски конзул подбадао Турке и Арнауте против Срба и наговарао их да се не предају. Он сам пуцао је с таванице Консулата на нашу војску. Ово може да потврди тамошњи руски консул. Молим за наређење да се он склони из Призрена, јер може имати неприлике. Апександар.”
   Српска влада тражи од Беча да одмах повуче свог представника из Призрена који поступцима изазива огорчење и војске и грађана. Таман посла ако то Србија тражи, иако то недвосмислено упућује да је господин конзул ипак жив. А можда је рањен и у животној опасности?! Мобилизацију и гомилање трупа на граници према Србији ваља оправдати. „Седма сила” је поново у првим борбеним редовима.
   Председник владе Никола Пашић нема куд и објављује да је Министарски савет на седници од 7. новембра „решио да се с конзулатима поступа тако као да уживају сва права, која су пре имали, да се могу служити телеграфом, отвореним и шифрованим депешама, да могу путовати по изјављеној жељи, апи не на бојно поље…”
   И 11. новембра „једна мала, здепаста, жмирава, несимпатична фигура”, како је Оскара Прохаску описао ђенерал Јанковић у извештају Врховној команди, одлази за Скопље. Отпратила га је бројна дечурлија која је лупала у канте вичући „Уа!” Бечке новине назвале су то „варварским испадом”.
   Тек доласком Прохаске у Скопље може се рећи да су ескплодирапи гнев и мржња новина у Аустроугарској. Новине су на насловним странама ванредних издања доносиле вест о „срамотном атентату на нашег конзуларног представника”, о „зверској окрутности”, „незапамћеном сакаћењу”, „дивљацима са Балкана”. Придружиле су им се чак и оне новине које су дотад оштро осуђивале власт саветујући јој да нема шта да тражи на Балкану.

Кастрирајте га!

   Рат је, чинило се, био неизбежан. Десетине хиљада Бечлија главињапо је улицама царског града тражећи освету, а пред спомеником Еугену Савојском певало се о новом витезу који ће „опет цару повратити град-тврђаву Белград”. Српски посланик у Бечу Ђ. С. Симић са зебњом је посматрао светину пред зградом свог посланства коју жандармерија с муком спречава да провали унутра. Пребијен је и један Србин берберин уз покличе: „Кастрирајте га! Кастрирајте га!”
   Бес и оних који су до тада припадали такозваном мирном грађанству био је унеколико разумљив. Вест да је царски конзул кастриран потекпа је из Министарства унутрашњих дела које ни министар, гроф Бертхолд, није демантовао. Чак је потврдио и званичним саопштењем да се „не може демантовати вест о повређивању господина конзула Оскара Прохаске, тим пре што је онемогућено да до њега дође специјапни курир, а то може да се протумачи једино тако да је вест тачна”.
   Уз залагање Велике Британије и Русије, специјални курир барон Едл је – у пратњи Милана Ракића, шефа конзуларног одељења Министарства иностраних дела Краљевине Србије и нашег знаменитог песника – ипак стигао до Скопља, до Прохаске. Ту је, заједнички, установљено да је царски конзул из Призрена жив и здрав, односно да му ама баш ништа не фали.
   Наравно, требало је времена да аустроугарско министарство саопшти део истине о „афери Прохаска”, управо онолико колико је цео случај који је Европи претио свеопштим ратом ваљао политичким рачуницама властодржаца с лепог плавог Дунава. Урату је, и онда, прва страдала истина.

Кад истина одоцни

   Одгонетку како је уопште настапа узнемирујућа вест о кастрирању конзула Прохаске обелоданио је познати репортер Егон Ервин Киш, и то тек у својој доцнијој књизи мемоара „Сајам сензација”.
   Киш је савим случајно, две године након догађаја, срео Прохаску у једном мирном пансиону на периферији Брна, где је са својом мајком конзул био једини гост. Не знајући да је новинар, Прохаска му се поверио а Киш је његове речи овако исписао:
   „.... Телеграм који сам предао уз помоћ нашег поверљивог човека гласио је: стриц Драгутин у Скопљу. Стриц Драгутин, то сам био ја, наравно, а у телеграму је било друго име, али то не могу да одам.

УЗ БОК ВОЈВОДАМА

Ђенерал Божидар Јанковић (1849–1920) по многим војничким врлинама је, како тврде неки историчари, стајао уз бок најславнијим српским војсковођама – Путнику, Степи, Мишићу и Бојовићу – који су војводство заслужили током Првог светског рата. Јанковић је учествовао у српско-турским ратовима, балканским ратовима и Првом светском рату.
У знак захвалности за ослобођење Космета, место на граници Србије и Македоније, између Скопља и Качаника, дуго је носило његово име – Ђенерал Јанковић – да би, септембра 2012. године, тачно столеће након ослоободилачког уласка наше војске на Космет, (привремене) локалне албанске власти званични српски назив променили у Елез Хан.

   Неки чиновник на телеграфској линији мора да није схватио речи ’у Скопљу’. Па прошло је тек неколико дана откако се турско име града Ускуб изменило у Скопље. Али, телеграфском чиновнику у тој земљи која живи од овчарства и годишње за извоз шкопи четири и по милиона овнова свакако је била позната реч ушкопљен. И тако је Беч добио телеграм с речју ушкопљен. Та бечка фирма била је прихватна адреса само за моје вести, нико други није знао за њу, чак ни ја њом нисам смео да се послужим сем у крајњој нужди! Да сам ја – како сам оно рекао? – стриц Драгутин сем мене знао је само мој непосредно претпостављени! Није, дакле, било сумње да сам ја послао вест из Ускуба, а пошто није изгледало да је текст био осакаћен, морао је да буде осакаћен онај који га је писао...”
   Конзул Оскар Прохаска остао је у Ускубу-Скопљу још годину дана, а ни у Беч после тога дуго није могао. Крио се од радозналаца по малим периферијским пансионима, попут оног у коме га је нашао и Егон Ервин Киш. И ко зна да ли би, да није било тог случајног сусрета, свет икад сазнао како су Срби ушкопили царског конзула?!