За читање и уживање – Морли Торгоу

ТРГОВАЧКИ ПУТНИК

„Он је човек горе на плавом небу, лебди на осмеху и сјају ципела...

Трговачки путник мора да сањари, дечко.

То долази са територијом.”

(„Смрт трговачког путника”, А. Милер)

Лебдео је више него на осмеху и сјају ципела. Много више. Колико сам био упознат са његовим животом, он је био прошаран сребрном оплатом. Ревери сакоа на преклоп били су изрезани жилетски оштро, а три угла марамице у џепу на грудима стајала су уштиркано, бела и цепидлачки намештена. Путовао је у Пулман клуб вагону „Торонто–Солт експреса”. Јео је одрезак сваке вечери у најбољем кинеском ресторану у граду. И – најважније од свега – смештао се на последњем спрату највишег хотела, деветоспратном здању чије су предворје попуњавали људи важна изгледа који су седели у кожним фотељама, читали новине из других места и пушили цигаре.
   Пошто је био окружен ореолом успеха, зашто су онда, питао сам се, његови повремени силасци до текстилне радње мог оца били дочекивани онаквим помањкањем отмености и гостољубља?
   „А, то си ти опет. Шта продајеш овог пута, моја рак-рано?”
   „Де, де, не буди такав. Доносим ти најбољу зимску робу коју си видео. Злата вредна, баш сваки комад!”
   „Геније, то си рекао и о јесењој роби. Погледај само залихе одела које имам. Већ је средина септембра, а две трећине твоје злата вредне робе и даље овде хвата буђ. Не успева ми да их поклоним. Војска спаса ме одбила; чак ни сиротиња неће да их носи.”
   „Ма чуј, јесен је јесен, а зима зима. Не мислиш ваљда да продајеш јесење капуте у децембру?”

Техником брзог рада ногу, трговачки путник је успевао да преобрази економско гледиште мог оца из тренутног годишњег доба у следеће. Не мучите се око логике, ње нема. Ово је била само прва рунда игре са мат завршетком између две искусне морске видре: трговачки путник (мушка видра) лукаво и непоколебљиво мамио је трговца сукном (женска видра) у хотелску собу с узорцима (подводна свадбена одаја) уз помоћ вештих окретаја и заокрета таласа. На крају се „млада” предавала.
   „Важи, погледаћу твоју робу... али не купујем!”



   Ова последња претња била је, наравно, безначајна, решење које се увек наводило ради веродостојности при поласку, да би раскравило тренутак у којем је мој отац био излаган најновијој моди. Водио је рачуна, међутим, да задржи хладнокрви израз играча покера.
   „Хм... мало овог... не много, али није лоше. Могло би се продати.”
   „Могло! Продаваћеш га на гомиле. Молићеш ме за још. Само онај из Норт Беја купио је четрдесетак пари.”
   „Лажеш. Купио је двадесет.”
   „Не померио се одавде, купио је четрдесетак.”
   „Двадесет.”
   „Хајде де, можда је узео тридесетак пари.”
   Доспевши на овај плато, мајсторски баратајући временом, трговачки путник би се сетио вица који се препричава у круговима текстилаца у Торонту. Виц (добро испричан, углавном на јидишу, да би ме простачки изрази заобишли) био је вруће уље које је подмазивало преостало погађање. Тада би остатак зимске робе трговачког путника са мање агоније налазио пут до подлоге за исписивање наруџбенице. Отац би био упецан и за следеће годишње доба.

Наилазило би затим време да трговачки путник уђе у игру у промењеној улози, да он буде „упецан”. Погледао би лукаво, опрезно у мог оца.
  „Да поделимо?”
  „Да поделимо”, наређивао би отац, а трговачки путник би сместа налазио ново паковање карата, па би почињали, уз велику страст, турнир ајнца који је умео да се протегне и на два сата. На моју радост, играчи су се непрестано и без милости подбадали: Кад си научио да играш ајнц, овог јутра?... Требало је ову руку да одиграш ногама уместо главом, боље би прошао... Можда имаш школу, али у овој игри треба кефало да ради, а не школа. Са сваким ликујћим очевим узвиком „Доста!”, трговачки путник би се ударао у чело, подизао очи ка небу и гласно завапио: „Боже, овај човек ме касапи!” На крају, жртва не би више могла да поднесе пораз.
   „Попио бих једну ракију. ’Ајмо у моју собу.”

Пили су виски – чист, без леда, воде, без лимунаде – док сам ја у сумраку упијао предиван поглед на град са прозора деветог спрата. Према југу, мичигенска страна границе и језерски теретњаци плитко газећи са празним утробама, мичући се корак по корак кроз уставе на каналу ка реци Сент Мери да покупе руду гвожђа и пшеницу. На западу, црно, ружно пространство челичана протезало се насупрот наранџастог неба – челичане које су ригале, шиштале, жариле се и просипале дим и мирис сумпора преко хоризонта. На северу, загасито зелена брда којима је претходио Државни институт. На истоку, забрањена територија: улица Симсон са својим кућама са верандама у прочељима и стубовима; и ван видокруга и дохвата дима и сумпора, Голф и Кантри клуб. Неки пустолови можда су налазили своју срећу одлазећи на запад, али у нашем граду не бисте успели ако не пођете на исток.

Морли Торгоу рођен је 1928 у Солт Сент Марију у Онтарију. Рано је почео да сарађује с часописима „Вјупоинт” и „Глоуб енд мејл”. Књижевна критика похвалила је његове две телевизијске драме – „Стена” и „Удварање”. Његове приче пуне хумора углавном су описи малих канадских градова из педесетих и шездесетих година 20. века.

   Волео сам ову панораму. Тачно у тим тренуцима, била је моја, искључиво моја: ни један други клинац из целог Солт Сент Марија – чак ни клинац из улице Симсон – није имао такав поглед. То ми је била награда шта сам током прошлих сати служио као кибицер, саветодавац (углавном неуспешан), водоноша, добављаш цигарета, отварач и затварач прозора, палитељ светла, служба за јављање на телефон, и што сам био довољно паметан да се уздржавам од смеха на вицеве трговачког путника, иако сам врло добро разумевао право значење оних цака изговорених на јидишу.

Касније, кад бисмо напустили хотел, отац је бројао добијени новац – четири, пет долара. Ја сам био импресиониран.
   „Ау, мора да је много богат кад себи може да дозволи губитак толиких пара. Кад год стигне у град, ти га бијеш у ајнцу.
   „Није он много богат. Лукав је. Увек удеси да ја добијем. Зар не схваташ? Не гризе се рука која те храни. Запамти то ако, сачувај боже, од тебе испадне трговачки путник.”
   Улазећи у кола, чуо бих оца како гунђа: „Шугав је то живот.” Подигао бих поглед ка деветом спрату хотела. Трговачки путник је вероватно наручио да му донесу вечеру у собу, или је полазио у кинески ресторан на „првокласни, сочни одрезак са златним француским кромпирићима”. Шугав живот? Немогуће. Па бих срећан помислио: још три месеца и вратиће се са пролећном робом и ја ћу поново моћи да разгледам околину са деветог спрата.
   Уосталом, клинац мора да сањари. То долази са територијом.