Од круга до круга

ТАЈНА МАРИНОГ ПРСТЕНА

Врло је могуће да руку којом држите овај број „Забавника” краси прстен, најчешће коришћена врста накита на свету. Носе га сви – и жене и мушкарци, и сиромашни и богати, и млади и стари, још од почетка света...

До данас, прстен је, као и све остало око нас, мењао материјале од кога се прави, а нарочито изглед, у зависности од укуса и потреба народа који га прави и носи. Тако се на накиту првих Словена виде детаљи који су одликовали накит других народа, али и украси које су сами смислили. Кад су дошли на Балкан, Словени су затекли византијски накит. Био је много скупоценији и маштовитији од оног који су они носили, па су се потрудили да и њихово прстење, наруквице, огрлице и остали украси буду као византијски. Чинили су то невешто, па су њихови свеци, свети ратници, фигуре птица и геометријске шаре које су урезивали на главама прстења, деловали видно скромније од оних на византијском прстењу.
   То би био један од разлога због којих није одгонетнуто шта приказују урези на глави прстена из касне антике који се чува у Етнографском музеју у Београду. Овај примерак најстарији је у Колекцији прстења из Збирке накита Етнографског музеја. Прстен је од гвожђа, па се зато зна да га је носио неко још у време касне антике, али се не зна из ког је краја. Веома је леп и изгледа савремено, као уосталом и остали примерци на изложби „Без почетка и краја” у Етнографском музеју, које је изабрала ауторка изложбе Јелена Тешић-Вулетић, како би илустровала лепоту и вредност више од 3000 предмета који се чувају у Збирци накита.

                         Храбри властелин Никола

   Прича о прстењу из касног средњег века, кад прстен постаје цењен украс, често с орнаментом или натписом који указује на положај његовог власника у друштву, уједно је и прича о томе како се одгонетају загонетке историје, и како музеји долазе до својих примерака.
   Прво о одгонетању. Један од најлепших примерака из тог времена је прстен нађен 1965. године приликом копања њиве у селу Мркоње код Медвеђе, у околини Лесковца. Установљено је да је направљен између осамдесетих година 14. века и педесетих наредног столећа. Како је у каталогу написала ауторка изложбе, прстен је од сребра, позлаћен је и украшен нијелом, тамном масом којом су испуњавани гравирани украси. Глава прстена је елипсастог облика, а чело је украшено хералдичким знаком. На ободу главе с обе стране карике налазимо натпис „прстен Марин, Николине жене... и помози Бог”.
   Ко је Мара, власница тог прстена? С обзиром на то да је прстење с именом власника израђивано за високу властелу, Мару је ваљало тражити међу богатим слојем тадашњег становништва. Међутим, испоставило се да ниједна Мара, племкиња, у време из којег је прстен није била удата за неког Николу! Ако не постоји Мара, да ли постоји Никола из тог времена и краја где је нађен прстен? Откривено је да је Медвеђа у средњем веку припадало Дубочици чије је делове у првој половини 15. века поседовао властелин Никола Скобаљић, јунак из времена деспота Ђурђа Бранковића. Он је био један од малобројних племића који је покушао да заустави продор Турака у Деспотовину.
   Наиме, кад су Турци заузели средишње делове Деспотовине, Скобаљић је 24. септембра 1454. године код Врања потукао Турке. Међутим, изгубио је другу битку, на потоку Трепињи код Врања. Турци су га ухватили и набили на колац. Да ли се његова жена звала Мара, не зна се. Не зна се ни да ли је Никола и био ожењен, али ни да – није. Претпоставља се да јесте, с обзиром на то да је био војсковођа и да су тада у целибату били само калуђери и неспособни за брак. Претпоставку да је Мара била баш његова жена поткрепљује једино место проналаска прстена, време кад је направљен и име Никола на натпису.
   Прича која илуструје како музеји долазе до вредних примерака везана је за печатни прстен, прстен који служи као печат, кога је Етнографском музеју уступио Ж. Павловић. Нашао га је 1908. године на тромеђи села Тмаве, Калудре и Чунгуле. Прстен је сребрн, масиван, са шестоугаоном главом на којој је урезан лик лава у покрету и с украшеном кариком. Лик лава на прстену био је хералдички знак Бранковића и одговара лаву који се налази на њиховом новцу, а и нађен је у области која је била њихова. Међутим, то не значи да је красио руку неког од њих, зато што су Бранковићи свакако имали боље и скупоценије печатно прстење од овог. Кад је 1946. године етнолог др Миленко Филиповић трагао за етнографским вредностима Тимочког краја, Павловић му је показао тај прстен и, како је записао др Филиповић, „љубазно се одазвао” његовом настојању да прстен чува музеј а не Павловић, те га је „лично донео и уступио Етнографском музеју”.

Медаља у Лондону

   Прстење и друге врсте накита израђивали су златари све док у наше крајеве нису дошле Османлије а с њима и турски назив ових занатлија – кујунџије. Ко су они?
   Лаза, чувени београдски златар средине 17. века, један је од ретких чије је име познато. Време у коме је правио накит било је неповољно по занатство, а нарочито за златаре. Уметничког српског накита чија је основа средњевековни накит било је све мање. Људи нису имали новца па ни могућности да купују раскошан накит, па га је ретко ко правио. Носио се такозвани народни накит. После Другог српског устанка, у 19. веку, кад су се мало поправиле економске прилике у земљи, појављују се мајстори који су занат учили у Бечу, Пешти и Паризу: златари, који су израђивали златни накит, и јувелири, вешти у изради накита украшеног драгим камењем.
   Међу првим београдским златарима који су своје радове обележавали жигом, онако како су то радиле њихове европске колеге, били су Јован Николић и мајстор Стоић из средине 19. века. Дугу породичну традицију израде накита имала је радионица Пашковић. Драгомир Пашковић одликован је златном медаљом у Лондону, браћа Крста и Радован Пашковић били су веома познати, а део накита с којим је Радован учествовао на Светској изложби у Паризу 1900. године, налази се у Етнографском музеју.
   У породици Бурмазовић традицију златарства почео је Радојко, тридесетих година прошлог века. Радња ове породице још се налази у београдској Улици краља Милана, а краси је мајсторско писмо из 1929. године којим је потврђено да је Радојко изучио златарски занат. Часовничарска радња „Петар Зарић и брат”, у огласу у „Београдском адресару” којим рекламира своје услуге 1922. године, препоручила је и „велики избор накита, златних ланчева, сатова, прстења: брилијантског, дијамантског и с обичним камењем”, па је на тај начин оставила траг о себи.

Од Јањева у свет

   Међутим, од свих мајстора, ма колико да су били чувени, једино је по мајсторима из Јањева назван начин израде прстења. То је чувени „јањевски рад”. Њихово прстење издвојено је у Етнографском музеју као посебна група не због облика или неког сличног својства, већ због њихових аутора. Појавили су се у време краља Милутина, крајем 13. и почетком 14. века, када је Јањево постало значајно средиште  занатлија. Они су накит правили ливењем у месингу, с обичном кариком и главом у облику четвртасте или овалне плочице на којој су били украси. Прстење је израђивано зими, да би било спремно за пролећне вашаре. Тамо су га куповали путујући трговци и разносили по целој земљи. Лако су га продавали, зато што је јањевско прстење било надалеко чувено. Оно није било само украс, већ и замена за новац и заветни дар, који се даје кад се за нешто моли. Жене су давале јањевски прстен као прилог цркви уместо новца или су га поклањале у нади да ће им тај дар излечити болесне руке.
   У време Другог светског рата јањевске кујунџије престале су да раде. Иселили су се из Јањева и у новој средини почињали неки други посао. Један од ретких који је наставио да прави прстење и до осамдесетих година прошлог века, истина не у Јањеву него у Ливну, био је Никола Гечевић са сином Јованом. Њихово прстење често је изгледало као да је од злата, а не од месинга, зато што су га глачали турпијом дуго и пажљиво што је производило висок, златни сјај.
   Савремено прстење, наравно, није мање занимљиво и вредно од оног из прошлих времена – и оно је на изложби. Без њега, сложићете се, прича о кругу прстена који нема ни почетак ни крај не би била потпуна. Ми смо навели само неколико тачкица тог круга. На вама је да откријете остале.

Фотографије Ивана Масниковић-Антић