За читање и уживање - Ђуро Шурлан

ТАЈАНСТВЕНА КУЋИЦА ОД ТАЧКИЦА

Веровали или не! Тајанствену кућицу образује шест тачкица писма за слепе. Кућица је истовремено и подијум за позоришне глумце и балерине. Тачкице у њој појединачно, у паровима или у групама плешу и образују 63 знака. Ти знакови пресвлаче се као глумци на позорници. Њима уписујемо слова, музичку нотацију и све формуле у науци!
    Веровали или не – то генијално писмо смислио је, пре равно 200 година, двадесетогодишњи слепи наставник Луј Брај у Паризу!

Читање и писање Брајевог писма у Заводу за слијепе у Сарајеву научили су нас наставници Радослав Аћимовић и Олга Прелевић. Професорка Брана Дробац подстицала је наше књижевне таленте. Били су прави посвећеници земље, биљака, животиња и деце.
    За летњег распуста по свршетку основне школе страсно сам, из дана у дан, читао 12 дебелих Брајевих свезака Мајевог „Винетуа”. Упорним трљањем тачкица прокрварила ми је јагодица кажипрста. Мајка је покушала да ме освести: „Синко, полудјећеш од књиге”. Сељаци обично књигу доживљавају опречно. По њиховом мишљењу, може се од ње полудети. Опет, сујеверно, новорођенчету под јастук стављали су књигу.
    Накнадно познање да је роман написао Карл Мај, полуслепи затвореник који није ни омирисао Америку, није ме опасуљило. Уверљиво је лагао, да полижеш раскрварене јагодице прста и наставиш читање средњаком. Књига је и лек и отров. Она је као златном посут блатни пут насут песком. Наш наставник техничког Анте Бартуловић тврдио је да се истачканим папиром, овлаженим водом и сушеним на сунцу, намотаним на тврд гумени ваљак, брзим обртањем може брусити челик. Слепи се Брајевим писмом брусе за живот и не одустају од брушења јагодица. Свикао сам се на тачкице да се јагодица није истрошила ни после 60 година.
    На крају првог разреда као одликашу школа ми је поклонила Андерсенове бајке у две Брајеве свеске. Сељаци у мом крају чудили су се и чудесима Андерсенових бајки и чудесном писмознанцу.

Туге ли и горчине. Кад сам се вратио на следећи распуст, сазнао сам да су истргнутим корицама и листовима Брајеве књиге моји укућани покривали намирнице. Како су сурово несклапни рођаци. Као Андерсенова девојка што је згазила хлеб да не упрља ципелице блатом, тако су и они поступили са књигом. Нису се тронули осећања ближњег. Као кад домаћин секиром одсеца главу кокошке, они су одсецали моја осећања. Исто су починили и са Верновом књигом којом сам био награђен на крају другог разреда. Само је претекла једна истргнута страница. Затакли су је у рам напуклог огледала, па и сада виси на зиду моје родне куће под Козаром, опустеле и оглувеле као душе гробара. Књигу обожавам, гнезди се у моме крилу, гурам се с њоме у кревету. Понекад ме мрзи да је отурим од себе, као досадну суложницу. Често ме греје положена на тело.
   Негде у пролеће, у седмом разреду, одговорио сам Брајевим писмом на питање дечје редакције Радио Сарајева. Како сам се невиђено изненадио и обрадовао кад су ми чике и тете послале „Краљевића и просјака”. Смазао сам за два дана књиге штампане у две предивне дебеле свеске. Поучен горким искуством, ову књигу поклонио сам школској библиотеци.
    У Београду током средње школе најслађи ручак жртвовао сам неком окатом водичу до библиотеке за слепе. Кофере са књигама вукао сам као мачка мачиће.



    Деца Брајево писмо науче читати и писати отприлике за исто време потребно окатом вршњаку. То писмо изумео је Луј Брај 1824. године. Слепи млади наставник са Института за инвалиде у Паризу. За писање је смислио лимени шаблон састављен из два листа. У доњем листу су поређане правоугаоне кућице. То су простори са удубљењима – три удубљења лево и три удубљења десно. Сваку ту кућицу идентично покривају отвори поређани у горњем лименом листу. У ту справу, таблу, улаже се папир офсет 120 грамски. Шилом са заобљеним вршком уписујемо тачкице.
    Луј Брај је писмо генијално осмислио у 63 знака и са логичним распоредом, схватљивим и најовејанијем глупаку. На студију у Загребу пре 40 година слушао сам занимљиво предавање психолога Зорана Бујаса на Филозофском факултету. Научници су својим испитаницима – студентима – задали да наслепо, пипањем, руком завученом у џак, у једном захвату разаберу колико највише могу зрна жита. Утврдили су узастопним опитима да је сваки од њих могао опипом разабрати највише осам зрна. То је само још једна потврда генијалности генијалног изумитеља Луја Браја у двадесетој години његовог живота.

Његово писмо савршено је поређано у пет међусобно смислено повезаних Брајевих тачака. Основни ред чине A, B, C, D, E, F, G, H, I, J. Њима означавамо и арапске бројеве: А је 1... Ј је 0. Тих десет знакова пише се у горњем делу кућице. Други ред чине знакови спуштени на пола ступца и означавају интерпункцију. Трећи ред изводи се додавањем треће, најдоње, леве тачкице у кућици на основних десет знакова првог реда. То су слова: K, L, M, N, O, P, Q, R, S. Четврти ред образује се додавањем шесте најдоње тачкице десно на дну кућице. Њима пишемо слова: Č, LЈ, Ć, Đ, Š, NJ, DŽ, Ö, Ü и W. Пети ред се добије додавањем треће и шесте тачкице и означавамо слова: V, X, Y, Q и Ž. Шести и седми ред образују прва тачкица горе лево, прва и друга тачкица лево; померајући се појединачно по Брајевој кућици или уз додавање треће или шесте тачкице, настаје следећих 13 знакова.
    Брајева музичка нотација изводи се за осминке из основног реда, четвртине из четвртог реда, половине из трећег реда, целе ноте из петог реда. Слово D означава до, слово Ј означава си. Шаховска поља, формуле у хемији , физици и математици пишемо Брајевим словима.
    Брајеве књиге штампао је чувени педагог Вељко Рамадановић необичним поступком. Професор Миодраг Јанковић утврдио је да је овај учитељ са неколицином најспособнијих својих ђака у поменуту таблу, између њена два листа, улегао исправљене лимове конзерви. Слова је појединачно накуцавао чекићем у шило. Такве двоструке лимове, накуцаване обострано, слао је у Институт за инвалиде у Париз на умножавање на папиру. Лист по лист, папир се улеже између лимених листова отиснутих Брајевим словима. Ти лимени шаблони улежу се у рамове. Гуменом пресом од две равне плоче механички притиском умножавао је странице Брајевих књига у 50 примерака.

ЂУРО ШУРЛАН, ЊИМ САМИМ

Под невероватним околностима, усред једног јунског поднева 1950. године, на њиви родила ме моја мајка; сама је српом пресекла пупчаницу, повезала свиленим концем опараним из мараме и повила свиленим рупцем. Као да сам слутио губитак вида у детињству, пожудно сам сркао боје и облике свеколиког света. И од њих слажем слике, као прачовек у својој пећини. Силно бих се радовао да уз помоћ женске руке заједно истражујемо теорије радног народа српских писаца и Толстоја. Можда ме зато Бранко Коцкица назва Хомером! Жири на челу са Мирославом Јосићем Вишњићем доделио ми је прву књижевну награду за радио драму „Каспар и Пави”, о сусрету слепог студента у Загребу са племенитом Пави Малнар из Клермон-Ферана.

    У време највеће економске кризе у свету, од 1925. до 1935, Рамадановић је штампао 6000 Брајевих књига у 60.000 свезака. Истоветан је принцип ове Гутенбергове пресе за умножавање отиска оловним словима у црнило на папиру. Послужио се пресом за цеђење грожђа. Листове Брајевих књига Рамадановић је влажио водом и сушио на сунцу док се лепак из папира не упије у постојане тачкице.

После Другог светског рата штампање Брајевих књига је модернизовано електромагнетним машинама увезеним из Француске. Међу првима штампане су Ћопићеве приповетке из 1945, Толстојева „Ана Карењина” у 12 свезака, „Манифест комунистичке партије” Карла Маркса, Дикенсов „Дејвид Коперфилд” у 15 свезака, „Есперанто”, „Шах за почетнике”, многа музичка дела... И тако 5000 књига. Обавезан примерак сваке књиге чува Народна библиотека Србије. Све у служби бескрајног образовања слепих читалаца, они су тако страсно прихватили те књиге да су се тачкице штампане иза Другог светског рата брисале. Тачкице штампане пре Другог светског рата данас су у одличном стању. Међу осталима, Рамадановић је штампао Андрићеве приповетке, Пупинов роман „Са пашњака до научењака”, музичка дела...
   Брајевим писмом се од неуке девојчице до доктора наука узверала слепа и глува Хелен Келер.
   Према сведочењу штићеника Завода у Земуну, острашћени омладински политички активисти палили су молитвене књиге. Сведокињу су изударали по табанима да шест месеци није могла устати на ноге. Чувени слепи шахиста Миленко Чабаркапа сведочио ми је да је забачено много молитвених књига у неком собичку.
    Гнезди се у мом крилу Брајева књига, моја љубимица, вернија од икоје женске. По вас боговетни дан отворену је читам. На склопљену поднимим се, на своју пријатељичицу да дремнем као што дремне тежак после добра ручка, за столом. Ни облак мува пред кишу га не омета. Тако поднимљен преживам мисли. Мисао прилегне да се умно слегне.
    Унутарњим оком подједнако истражујемо свет књига и ми читаоци Брајевог писма благим додиривањем кажипрста, и читаоци читајући оком слова исписана црнилом. То природно људско оруђе, неговано радом, крсте разнородно: алеаторичком визијом, оптималном пројекцијом, диференцијалном психологијом.

Клупици пред стамбеном зградом и у паркићу прилазе одрасли и деца, мени и књизи, додирују тачкице прстима, запиткују, привучени магнетом радозналости. Само Брајев текст најделотворније открива грешке. Звучни излаз рачунара их често камуфлира.
    Касно ослепели капетан брода Миша Рус се поверавао: „Да сам знао за Брајево писмо, левом руком бих читао књигу, а десном управљао лађом!”
   Први пут сам надмашио самога себе захваљујући Брајевом писму. За време студија, написао сам песму. Само захваљујући прегледности помоћу тачкица, строфе сам нарочито обликовао: дванаестерце сам оделио у шестерце, који су образовали леву и десну строфу. Свака од тих половина могла се читати као целина; стих читан кроз обе половине чинио је смислену целину; цела строфа је чинила песничку уметнину. Можете замислити како сам био поносан када сам чуо да је такву строфу писао само Goethe (читај: Гете). Салио сам је у жару неостварене љубави!