ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ДИЛАНА ДОГА

СТОТИНУ МИ ВАМПИРА!

Прошло је тридесет година откако се култни стрип-јунак појавио на киосцима код нас и у нашем окружењу

Било је то сада већ прадавне 1988. године. Рекреативна настава млађих београдских основаца у Боговађи код Мионице. Дечје одмаралиште у поодмаклом стању распада, нигде ничег у околини осим неког повећег војног објекта, с врло намргођеном стражом. За дивно чудо, у кругу тог одмаралишта постоји и трафика. Природно, школарци одмах разграбе неприкосновеног „Загора” и „Команданта Марка”. Док је нижепотписани стигао на ред, остао је само неки чудан стрип. Пише „Специјално издање Златне серије”, а изнад велика жута слова. Дилан Дог. Епизода се зове „Демонска лепота”.
   Насловна неуобичајена. Нигде каубоја, Индијанаца, или макар ниткова зараслих у браду од неколико дана. Напротив. Неки демон излази из књиге, окренут леђима, а иза њега, окренут читаоцу, младић. Црнокос, у сакоу и белој кошуљи. И шта ће, основац купи стрип. Тек онда се сетио да је реч о издању које је месецима раније рекламирано у свим издањима новосадског „Дневника”. И то као стрип страве и ужаса. Сасвим довољно да се читаоци залепе. Појава италијанског стрипа о истраживачу ноћних мора, како Дилан Дог сам себе назива, била права мала револуција. И то каквог стрипа!
  То је била већ шеста свеска у серијалу. И одмах је кренула од руке до руке. А у тим свескама – свега. Од суманутих убица, преко зомбија, до разноразних чудовишта. Прва епизода, под насловом „Доктор Ксабарас”, појавила се на киосцима 15. августа 1987. године. А то ће рећи пре равно три деценије, непуну годину после италијанске премијере. Само, прави наслов епизоде је „Зора живих мртваца”, а биће да су у „Дневнику“ оценили да то баш и није по узусима социјалистичког друштва, па је наслов једноставно промењен. Касније је долазило и до избацивања кадрова, целих табли, речју – цензуре, али то ће читаоци схватити тек деценијама касније, када се појаве целовита издања.

Преломне успомене невидљивог

     Дилан Дог је лондонски приватни детектив, стручњак за, да кажемо, необичне случајеве. Никакав суперхерој, или макар снагатор. Напротив. Надахнут ликом глумца Руперта Еверета, творац стрипа Тицијано Склави, у сарадњи с цртачем Анђелом Станом, даје му малтене супротне особине. Склави је име одабрао по свом омиљеном песнику, Дилану Томасу.
   Бивши полицајац, лечени алкохоличар, меланхолични вегетаријанац, вечито на рубу опстанка. Стално у борби с демонима, више својим него туђим. Крајње заљубљиве природе, која му се углавном олупа о главу. Љубитељ музике на винилу, мрзитељ свега модерног, укључујући технологију. Свира кларинет, поготово Тартинијев „Ђавољи трилер”, склапа макету галије. Онај који обитава у Улици Крејвен број 7, што је очигледна посвета чувеном редитељу хорора, Весу Кревејну. Природно, таблице на његовој „буби” носе број 666. И обавезна узречица није: „Сто му громова!”. Приличније је: „Стотину ми вампира!”. Али, у оригиналу је „Јудо, плесачу!”. Склави је објаснио да је ту, не баш смислену изреку, покупио од неког пријатеља. Допала му се.

Како не иде да главни лик нема помоћника, то ни Дилан није изузетак. Онај ко је увек ту да отвори врата када стиже нови клијент, да уз неки виц или циничну примедбу допрати у собу у којој чека газда. А и да добаци револвер када је густо. Незаборавни Гручо Маркс. И тај револвер је давно застарели „вебли”. Како другачије?
   Ту је и инспектор Скотланд јарда, Блок, остарели дебељушкасти полицајац у вечитом чекању врло заслужене пензије. Од оних најтврђих, али који, и поред толико година у служби, где се нагледао свега и свачега, још није огуглао на крв.
   А како је поменуто, непријатеља има разних. Од првог броја ту је онај главни, архинепријатељ доктор Ксабарас. Преметаљка, наравно. Отелотворење самог ђавола на земљи. Али, ништа није тако једнозначно, бар не код Дилана.

То се најбоље види у деветнаестој епизоди, серијалу, „Успомене невидљивог”. То је она преломна прича после које више ништа није било исто. До тада су непријатељи, противници, или шта већ, били више-мање уобичајени за жанр. Одједном, чудовишта и сличне појаве нису више оно најстрашније. Постоји нешто горе. Много горе.
   Онај егзистенцијалистички ужас, сам по себи. Отуђеност, меланхолија. Оно када убице нису чудовишта предодређена за тако нешто, већ обични људи. А када се то схвати, све постаје много другачије. И опасније. Када се још сазнају делови из Склавијеве биографије, све постаје много разумљивије. За њега је Дилан једноставно био – терапија. Потиштеност, алкохол, лечење психоанализом, али и електрошоковима. На питање да ли је више Дилан или Гручо, одговорио је да је он – чудовиште. Па, да ли је оптимиста или песимиста:
   – Био сам гори од песимисте – сасвим безнадежан.
   Склави је током целог живота по сваку цену избегавао јавност. Сматрао је да дело довољно говори о творцу, и да он нема шта да додаје. Шта је хтео да каже, рекао је. Одбијао је интервјуе и фотографисање, па су се неко време обожаваоци питали да ли Тицијано Склави уопште и постоји. А колико се посветио Дилану, говори прича о томе како је завршавао чувеног Джонија Наказу. Када је сценарио приводио крају, кроз јецаје је понављао:
   – Не, Джони, немој да умреш!
   И како онда да изостану сузе и код оног који чита?

Шта све значи Д. Д.

   Склави је напустио Дилана од броја 176. Из Милана се повукао у кућицу у шуми, са супругом Кристином, три пса, две мачке, и преко 20.000 књига. И даље чврсто уверен у оно „Сви смо ми монструми!”. Ипак, остао је супервизор на издањима Дилана Дога. Готово да је било неминовно да серијал западне у просек. Излизане матрице, нико од сценариста није се усуђивао да унесе нешто ново. А и како би, с таквим Склавијевим наслеђем? Просечне приче, понекад и бесмислене.
   А онда је дошао Роберто Рекиони, који је с цртачем Масимом Карневалеом направио чудо. Серијал коме је већина предвиђала скори крај устао је из мртвих. Епизода „Матер Морби”, у Италији објављена у децембру 2009. године, била је још један међаш. Кључна за Дилана Дога. Како би Рекиони рекао:
   – Ако желимо да направимо нешто битно са Склавијевим јунаком, неко мора да пати. Небитно је да ли је реч о сценаристи, цртачу или главном лику, важно је да се један од та три лика истински мучи, да се истиче, преузме ризик, науди сам себи. А та прича, из које је касније настала „Матер Морби”, пружила ми је могућност да се заиста добро намучим.

Прича је одмах привукла огромну пажњу. И то баш у тренутку када је Италија била заокупљена темом еутаназије. У овој епизоди то је једна од кључних тема. Дилан се није скидао с насловних страна новина које иначе не маре за стрип. Па специјалне емисије. Овај стрип се вратио на велика врата. И то тако што их је развалио. Ногом!
   Одисеја истраживача ноћних мора на овим просторима била је унеколико другачија. „Дневник” је изгурао првих 59 бројева, добар део онога што се назива класично раздобље Дилана Дога. После, би шта би, а нашим јунацима дуго је требало да се врате на киоске. Углавном у кратким налетима. Покушавали су „Ванини” и „Абатон”, „Систем комикс”, и пропали или одустали после неколико бројева. Небројена пиратска и полупиратска издања и не рачунамо.
   Посла се 2008. године подухватио „Весели четвртак”. И успео да изгура до дана данашњег. Редовна издања, уз неколико споредних и специјалних. Наравно, и објављивање прича од првог броја, у тврдом повезу и уз опсежне поговоре и предговоре. Без касапљења и скраћивања, баш онако како их је Склави и замислио и извео. Затим је дошло време да се обележи тридесетогодишњица Дилана на овим просторима. Како? Наравно, једним капиталним издањем. Оним у коме ће се објединити епизоде „Прича о Дилану Догу”, „Матер Морби” и „Матер Долороса”.

Од стоте епизоде („Прича”) до величанствене „Матер Долороса”. Ово је најновији, модеран Дилан, створен поводом тридесетогодишњице у Италији. Онај који затвара круг, ставља тачку на мрачну прошлост и окреће се још мрачнијој будућности. И заиста, добили смо вероватно најлепше издање Дилана, на светском нивоу.
   А зашто је Дилан Дог тако важан? Зашто је постао део поп културе, и то важан део? Зато што нам је, како каже уредник „Веселог четвртка” Душан Младеновић, променио животе. Многи су кроз њега заволели стрип, почели да истражују оно што је помињано у стрипу па открили озбиљну књижевност, схватили да љубав може да буде и трагична, спознали страву и научили како да се изборе са оним што се назива свакодневицом. А често је горе од било које измаштане страве и ужаса. Или, ако је велики Умберто Еко рекао да једино може да чита увек а да му никада није досадно Библију, Хомера и Дилана Дога, ко смо ми да му противуречимо? (Добро, и Корто Малтезе.)