За читање и уживање - Михаил Кузмин

ПРИЧА О КСАНТУ, КУВАРУ ЦАРА АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ, И ЊЕГОВОЈ ЖЕНИ КАЛИ

У свим далеким походима пратио је Александра Великог стари Ксант што управљаше царском кухињом. Не беше лако старцу да прави напорне маршруте преко пустиња и планина, али цар се није одвајао од свог кувара, навикавши се на њега и плашећи се отрова, у случају да храну спремају друге, не тако предане руке.

Ксант је волео Александра, знајући га од рођења, јер је био веома стар и служио као помоћник кувара још код краљевог деде. Ксантова жена Кала такође беше већ древна старица, али није напуштала ни мужа, ни македонског јунака, који је у њеним очима и даље био дете. Пратила је војску у затвореним колима, пекла Александру пирошке с рибом као нико други, по старим рецептима, а у сате несанице понекад су је звали у царев шатор да му пева тесалске песме и прича бајке.

Тако су они ишли из земље у земљу, из области у област, остављајући за собом планине, реке, пустиње и бескрајне мочваре.

Након једне победе Александар се зауставио у глувом кланцу и пожелео своје омиљене пирошке с рибом; Кала се одмах прихватила спремања, а да би ствар ишла брже, послала је мужа на поток да тамо очисти рибу, док је сама месила тесто. Кувар је расекао рибу ножем и почео да је пере на планинском извору, али чим се млаз дотаче распорених рибица, оне одједном оживеше и исклизнуше из руке запрепашћеног Ксанта; и нису само рибе васкрсле, него се и одстрањена икра на обали, на коју су насртали таласи, претворила у ситну рибу и весело одскакутала у воду што је жуборила.

Како је старац клечао, тако је непомичан и остао; повративши се, захвалио је милосрдним нимфама, које су му приредиле такво чудо, све што се догодило испричао Кали, па су се обоје вратили на поток с великим крчазима како би захватили чудотворне воде, а пирошке испекли с новом рибом, опраном на другом, обичном извору.

О волшебној моћи животворне течности стари супружници никоме нису рекли ни речи, а сваког јутра су из скривених посуда испијали по неколико гутљаја. И у њихова оронула тела поче да навире некадашња младост, боре нестадоше, образе прекри руменило, коса постаде бујнија и црња, очи сјајније, корак лакши, глас звонкији. Очима Александровим није промакао тај необични преображај када је у његове одаје једном уместо обичне старице ушла жена четрдесетих година, у којој је он без по муке, али с великим чуђењем, препознао Ксантову жену Калу. Продорно погледавши жену која је ушла, он изусти: „Видим ли ја то супругу кувара мога, старога Ксанта, или ме демони варају привиђењима, или се вратило детињство, те лежим у пеленама? Ко је с твојих леђа збацио тридесет дугих година, добра мати?”

Куварова жена је у почетку врдала, али је потом заклела цара страшном заклетвом и открила све како је било. Александар ништа не одговори, али заповеди да се сместа позове Ксант. И он уђе чврстим кораком постаријег мушкарца, који беше пун снаге и једрине. Бацивши на њега летимичан поглед, цар повика: „Признај, варалице, да си сакрио од мене извор животворне воде не би ли се њиме сам користио! Безумниче, зар мислиш да обични смртници могу да постану бесмртни? Или си наумио да, кад дођеш кући, преспеш своју воду у мање посуде и пођеш да је продајеш на базару свима који је пожеле? Само нам богови дају моћ бесмртности, небески дар нам неће донети ни наша воља, ни случај. Уверићеш се да си се преварио”.

Александар нареди да се кувар и подмлађена Кала вежу и ставе у дрвени кавез како би их возио за војском док не одлучи шта с њима да уради. Глас о чудотворној води прошири се по целом логору и сви похиташе да виде подмлађене старе људе. Сам цар се сваког јутра распитивао шта је са сужњима; наравно, он је од детињства волео Ксанта и Калу, па се зато и распитивао, али би однекуд увек пребледео и мрштио се кад би добио одговор да су све млађи; чим би га рани освит зоре приморао да отвори очи, он би повикао: „Како су сужњи?” и царево лице би постајало све блеђе и мргодније кад год би пристигао уобичајени одговор да се они подмлађују.

А двоје заточених, сакривши на грудима под рухом бочице са живом водом, гледали су све бистрије подмлађеним очима, образи су им постајали све глаткији и нежнији, а само тело гипкије и виткије, те када је Кала певала тесалске песме, глас јој је звучао као пређе, пре педесет година, док је још као девојчица трчала по долинама у брдима, берући црвене булке.

У свом кавезу млади супружници су се смејали, шалили, играли с каменчићима, као да су попут безбрижних птица заборавили на сужањство. Пољупцима се вратила некадашња свежина, као кад су први пут једно другом бојажљиво изјавили љубав.

Тако је цар ишао на челу, а војску су пратила кола са безбрижним заточеницима. Најзад се у даљини, иза жутога спруда, указа равно светлуцаво море. Александар скупи војнике и заповеди да се у средину круга изведу Ксант и Кала. Они дотрчаше као ђачићи, смејући се и играјући се лоптом, а цар се, пребледео, ослони на Хефестионово раме како би сакрио да је узбуђен.

Он поче прозуклим гласом: „Пријатељи и саборци, сада ћете се својим очима уверити може ли смртник, кога нису родили богови, да досегне нежну бесмртност”. Потом нареди да се кувар и његова жена ставе у чамац, извезу на пучину и, пошто им се око врата веже камење, баце у море.

Заузевши место на усамљеном брегу, цар је стао да окружен пријатељима посматра како се извршава његова заповест. И само што су се усковитлани таласи смирили, спојивши се поново над баченим телима, Александар подиже високо према небу посуде с чудотворном водом које је одузео од двоје старих и рече гласом који је снажно одјекивао дуж обале: „Јунаци и браћо, видели сте сами куда води гордост људске воље, куда води пут који није указало Небо! Смртници смо и морамо умрети; само деца богова, само синови Амонови могу ce одважити на бесмртност!”

Он баци посуде на земљу и звекет њихових крхотина заглушише усклици гомиле: „Живео син Амонов, јунак Александар бесмртни”. Али с мора допре као висок глас, као шуштање треске дечји вапај: „Александре, Александре, пази, пострадај и покај се!”

А тамо, ломећи мале таласе, јурили су Тритон и Најада с лицима Ксанта и Кале; он је трубио у рог, а она је, обиснувши се вољеном о врат, викала разјапљених уста: „Александре, хвала ти што си нас гурнуо у море. Сада не можеш да нас ухватиш, а ми се не плашимо ни смрти, ни наметљиве оронулости – ја, Кала, и Ксант поред мене. А ти ћеш, царе, умрети у Вавилону мрском смрћу. Упамти, упамти”.

Сјајни од блиставих капљица, нестадоше у даљини, где је сунце залазило за раван гребен. На обали су цар и војска дуго ћутали, али се на дати знак огласише трубе, зазвецкаше штитови, кола зашкрипаше и читава та грдосија окрете се леђима мору и лагано пође назад у сутон што се беше спуштао.

Александар нареди дечаку да нишани галеба који ниско лети и, кад подигне оборену птицу, да иде на чело војске поред њега како би испитао сваки поток, није ли баш он животворни извор. Али узалуд су прали галеба на свим потоцима и рекама: само би постао мокар, а живот му се не би вратио. Када би пак почињао да заудара, дечак би га бацао и нишанио у другог галеба.

Тако су они ишли преко гора и долина, поред језера и непрегледних мочвара: напред цар, до њега стрелац с мртвом птицом у рукама, за њима војсковође; даље је следила тушта и тма војске, а позади су кола уз шкрипу дизала прашину. Дуго су тако лутали не налазећи чудотворну долину у брдима док Александар не заповеди да се птице баце, а нове више не лове.

Изашао је пред војску и опет је уверавао у очигледну немогућност да људи буду бесмртни и у његово, Александрово, божанско порекло. Глас му беше одлучан и звонак, очи блиставе, а на образима букташе руменило, јер их овога пута син Филипов наруменио да слаба срца не би узнемирио царском сумњом.