Живот пише драме

ПОСЛЕДЊИ ГРАЂАНИН СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

Сергеј Крикаљов укрцао се на свемирску станицу „Мир” 18. маја 1991. године.
Док је боравио у Земљиној орбити, држава која га је тамо послала престала је да постоји.

Студије машинства у Лењинграду довеле су Сергеја Константиновича Крикаљова до предузећа „Енергија”, одакле се успео на врх совјетског свемирског програма. Пошто је помогао у спасавању станице „Саљут 7”, понуђена му је обука за космонауте, а после програма „Буран”, крајем 1988. године, на ред је дошао први дуготрајни лет на станицу „Мир”.

За 151 дан, учествовао је у шест свемирских шетњи, уградњи једног модула и тестирању погонске јединице за космонауте. Преко радија је одржавао сталну везу с колегама на Земљи. Тако је упознао инжењера земаљске контроле Јелену Таркину, с којом се венчао одмах по повратку, у априлу 1989. године. Недуго потом, започео је припреме за нов подухват. Требало је да полети на „Мир” у мају 1991. и да се задржи пет месеци.

Крикаљов је са заповедником лета Анатолијем Арцебарским и првом Британком у свемиру, Хелен Шарман, 18. маја 1991. године узлетео летелицом „Сојуз ТМ-12” с космодрома Бајконур у Казахстану. Придружили су се двочланој посади на „Миру”, а само осам дана од доласка, Шарманова се с њом вратила на Земљу.

Док је Крикаљов стотинама километара изнад Земље спроводио огледе и излазио у свемирске шетње, његова отаџбина се љуљала под теретом политичке и економске кризе. Стремљења ка независности у совјетским републикама узимала су маха. У августу 1991. године, покушај пуча против Михаила Горбачова пропао је, рубља је губила вредност, привреда је тонула, а сила која је деценијама улагала у хладноратовску свемирску трку налазила се пред крахом. Вести су до „Мира” стизале споро – преко радио-аматера. Искусни космонаут је из орбите слушао како се његов свет распада.

У међувремену се ова петомесечна мисија продужила. Совјетски свемирски програм захватиле су новчане тешкоће, а политички преговори условљавали су смене посаде. Како би смирио растућу нетрпељивост с Казахстаном, Кремљ је одлучио да у свемир пошаље првог казашког космонаута Токтара Аубакирова.

Тако је 2. октобра 1991. године на „Мир” стигла нова посада. У летелици „Сојуз ТМ-13” били су командант Александар Волков, Казах Аубакиров и Аустријанац Франц Фибек. Међутим, потоња двојица нису били обучени да преузму Крикаљовљево место инжењера лета. Једино је он сам могао да одржи станицу. Примио је хладнокрвно наређење да остане ту до даљњег.

Осам дана касније, на Земљу су се вратили Аубакиров, Фибек и Крикаљовљев дотадашњи командант Арцебарски. А онда се 25. децембра 1991. године догодило незамисливо: Михаил Горбачов поднео је оставку, с Кремља је спуштена совјетска застава и – сутрадан је Савез Совјетских Социјалистичких Република званично отишао у повест.

Док су милиони људи преко ноћи постали грађани нових држава, Крикаљов је кружио изнад планете са застарелим пасошем. Властима у Москви свемирска истраживања више нису била приоритет; чак су разматрале продају „Мира”. Недостајало је новца и за основне потрепштине, а радници у контроли лета штрајковали су због неисплаћених зарада.

Према војном и летачком протоколу, Крикаљов је имао право да одбије наређење и врати се на Земљу у капсули за спасавање. Али, у том случају, станица би остала без надзора, што би је засигурно уништило и окончало совјетског свемирског програма. Ипак, његов осећај дужности је превагнуо.

Месеце осаме и бестежинског стања преживљавао је мислећи на своју супругу и деветомесечну кћерку.

Након преговора с Немачком, влада је обезбедила новац за нове летове и Крикаљовљеву замену. Тако су 17. марта 1992. године Немац Клаус Дитрих Фладе и Руси Александар Викторенко и Александар Калери „Сојузом ТМ-14” кренули на „Мир”. После седам дана преклапања, дошло је време за смену. Крикаљов, Волков и Фладе запутили су се ка Земљи.

Када је, 25. марта, Крикаљов исцрпљен, обливен знојем и блед као креч коначно слетео у казашку степу, затекао је другачији свет. Његов родни Лењинград поново се звао Санкт Петербург. Држава у којој је рођен и с чијом је заставом на скафандеру изашао из капсуле више није постојала. Након 311 дана и 20 сати, напокон је удахнуо свеж земаљски ваздух.

Многи после оваквог искуства више не би ни помислили на свемир, али не и Крикаљов. Био је први руски космонаут на америчкој летелици „Дискавери” и учествовао је у првом дуготрајном походу на Међународној свемирској станици. Повукао се 2007. године.

Са 803 дана, девет сати и 38 минута, до 2005. године држао је рекорд по укупном времену проведеном у васиони. Носилац је највиших националних и међународних признања и одликовања, међу којима су француски Орден Легије части и две Насине медаље за свемирске летове.

Његова несвакидашња судбина приказана је у документарцу „Изван садашњости” и играном филму „Серђо и Сергеј”, номинованом за „Оскара”. Проглашен је почасним грађанином Санкт Петербурга, а био је и међу пет космонаута који су на отварању Зимских олимпијских игара у Сочију 2014. године носили руску заставу. У повест је ушао као „последњи грађанин Совјетског Савеза”.