Живот пише драме

ПИНГВИН БЛУМ

Тешка несрећа прекинула је безбрижне дане породице Блум. Сем је помислила да више никада неће осетити радост, али jу је разуверило једно необично пријатељство.

Јануара 2013. године Сем Блум одмарала се на Тајланду са супругом Камероном и њихова три сина. После јутарњег купања, попели су се на терасу на крову хотела и уживали у погледу. Камерон, који је професионални фотограф, пожелео је да овековечи породичне тренутке у овом лепом крајолику. Под тропским сунцем све је светлуцало у зеленим, златним и плавим нијансама – засади ананаса, стабла каучука, водени биволи, птице у џунгли и кровови удаљених храмова. Чинило се да се песак и вода протежу унедоглед.  

Наједном се зачуо снажан тресак. Када се окренуо, Камерон је схватио да нема ни Сем ни ограде на коју се само тренутак раније наслонила. Сјурио се низ степенице и затекао је како непомично лежи, без свести, док јој се иза потиљка ширила локва крви. Пала је са другог спрата, са висине од око шест метара, право на плочице. Све се одиграло толико брзо да Камерон није стигао да децу поштеди застрашујућег призора. Чим ју је угледао, најстарији син Рубен уплашено је упитао хоће ли остати без маме.

Сем се освестила док су је на болничким носилима припремали за рендген. Када су погледали снимак, лекари су само одмахивали главом. Због тежине повреда пребачена је у већу, удаљенију болницу, где су утврдили да јој је лобања преломљена на више места, да има крварење у мозгу и да су јој оштећена оба плућна крила. Кичма јој је испод лопатица била потпуно смрскана, а језик је прегризла. Иако је била хитан случај, притисак јој је био сувише низак да би операција била безбедна, па су морали да причекају четири дана.

Операција је била дуга и тешка, али Сем је преживела. После шест недеља у болници на Тајланду стање јој се довољно стабилизовало да се запути натраг за Аустралију. Након детаљних прегледа и снимања, лекари су јој саопштили оно чега се највише плашила – више никада неће моћи да хода. Остала је парализована од грудног коша наниже. За Сем, која се рекреативно бавила спортом и подизала тројицу дечака, ово је било нешто најгоре што јој је ико икада саопштио. Покрила је главу прекривачем и бризнула у плач.

Из коме се пробудила осећајући се као да има 120 година. Сви око ње – породица и пријатељи – надали су се да ће бити срећна што је уопште преживела. Сваки покрет јој је био болан, а све у чему је највише уживала, због чега се осећала живом, постало је неизводљиво.

Онда је наступио бес. Била је љута на себе што се наслонила на ограду за коју се испоставило да је потпуно трула. Наредних шест месеци у болници изузетно је тешко поднела. Када би јој супруг и синови долазили у посету, често би их дочекивала уплакана. Камерон се за то време трудио да њихову кућу у Сиднеју прилагоди њеној новој свакодневици у инвалидским колицима. Како се ближио дан када ће поћи кући, он и дечаци радовали су се што ће се она напокон вратити и веровали су да ће јој тамо бити лакше. Међутим, Сем је одмах пала у дубоку депресију.

Породична кућа није јој се чинила онаквом каквом је памтила. Уместо драгоценог породичног гнезда, постала јој је страна и све је подсећало на стање у ком се нашла. Сурфовање и трчање на плажи дотад су били њена свакодневица, а сада је кроз прозор само могла да посматра омиљени део плаже. Непрестано је осећала неправду и мислила је да нигде не припада. Некадашњи живот био је тако далек, као и људи које воли.

Њен супруг готово да је постао самохрани родитељ и медицинска сестра са пуним радним временом, а чак су и деца морала да брину о њој. Сем је тешко прихватала да више није независна. Себе више није доживљавала као супругу и мајку, већ као терет.

Постала је огорчена, очајна, љута и безвољна. Воља за животом почела је да бледи, а дани су се бесциљно вукли. Спавала би што је дуже могла, а онда би плакала под тушем како је синови не би видели и чули. Непрестано је размишљала о самоубиству и није крила да жали што није на месту умрла.

Три месеца касније, док су се једног ветровитог дана враћали из посете баки, средњи син Ноа угледао је птичицу на земљи. Било је то младунче свраке. Одмах су јој пришли, пажљиво је подигли и понели кући. Имала је црно-бело перје, па су је назвали Пингвин. Била је мала и пахуљаста, са несразмерно великим стопалима. У почетку су мислили да јој је крило сломљено, али им је ветеринар објаснио да је само угрувана и крхка јер има тек две-три недеље. Иако их је упозорио да је брига о птичици велика обавеза, Блумови су решили да је ипак збрину.

Пингвин и Сем одмах су постале нераздвојне. Од првог дана птичица би јој се без задршке смештала у крило или на раме. Ни Сем није требало много времена да безрезервно заволи Пингвин. Поново се осетила потребном и корисном – то сићушно, пернато створење пробудило је њене мајчинске инстикте. Иако тада то није схватала, одржавале су једна другу у животу. По цео дан су „разговарале” и певале једна другој. Пред Пингвин, Сем је могла да отвори душу без гриже савести. Поверавала јој је своје мисли и осећања, јадала јој се и откривала и најдубље страхове. Знала је да је Пингвин увек ту за њу.

Али птичица је умела да буде и незгодна. Понекад би, као да је устала на леву ногу, из чиста мира грубо кљуцнула некога у главу или руку. Неретко би потрчала низ ходник и улетела у нечији кревет, завукла се под прекривач, удобно сместила и као човек заспала. Била је потпуно неодољива. Камерон је био толико очаран њеним кућним пустоловинама да ју је непрестано фотографисао. Није било тешко ухватити ведар дух и необичну нарав ове птичице. Убрзо јој је отворио „Инстаграм” и за тили час стекла је хиљаде обожавалаца.

Кретала се и по пољу, али највише је волела да борави у кући. Како је одрастала, породица ју је све више охрабривала да излази у башту. На крају је спавала напољу, али би се у шест ујутру нацртала на вратима и огласила посебним звуком којим је поручивала: „Пустите ме унутра!” Што је била самосталнија, све се више удаљавала од куће. А једног лета, када јој је било скоро годину дана, нестала је на шест недеља. Породица је била очајна. А онда се, баш на Рубенов 13. рођендан, изненада вратила. Остала је са њима још осам месеци, а затим поново одлетела. Од тада је више нису видели.

Пингвин је пригрлила своју слободу, а Сем је полако проналазила своју. Убрзо се вратила води, која јој је страховито недостајала. Почела је да тренира кајак и стигла је до аустралијског паракајакашког тима.

Док је Пингвин била код Блумових, Камерон је направио на хиљаде фотографија које су привукле велику пажњу, иако тада нико још није знао за тешкоће кроз које су Сем и њена породица пролазили. Неколико година касније, Камерон и Бредли Тревор Грив преточили су ову причу у књигу, а потом је уследило и филмско остварење које сведочи о томе како је неочекивано пријатељство са необичном птицом помогло породици да се исцели.