Живот пише драме

НЕСРЕЋА НЕ ДОЛАЗИ САМА

Гушећи се од дима, који је већ био продро у дечју собу, покушавала је да умири кћерке. Њих је могла да теши, себе не.

Укочена од страха, Корал Леки је неколико тренутака зурила у телефон на ноћном сточићу крај кревета. Позив у три ујутру, помислила је, значи само једно: Ник је доживео несрећу! Читаве те недеље време је било лоше, кишовито, али он није хтео да је послуша. Упркос њеним молбама, претходног дана у зору отишао је на пецање.
   Дрхтавом руком подигла је слушалицу и с другог краја жице зачула дубок мушки глас:
   – Жао нам је што вас будимо у ово доба, госпођо Леки, али дужност нам налаже да вас обавестимо да се „Блесед ридимер”, бродић вашег мужа, од пре неколико сати званично сматра несталим.
    Како је она на то занемела, човек је, желећи да је утеши, додао:
   – Наравно, сасвим је могуће да га је време приморало да се негде укотви. Проверили смо у свим оближњим лукама. Засад није примећен. Крећемо у акцију спасавања у зору.
   Пошто се једва захвалила, Корал Леки је спустила слушалицу. Знала је да те ноћи више неће ни тренути, па је одлучила да сиђе у кухињу и скува кафу. Међутим, чим је отворила врата од ходника, осетила је дим. Одмах је схватила да нема времена за губљење и да кућа гори. Гоњена страхом, јурнула је у собу у којој су мирно спавале трогодишња Кристал и двогодишња Џејн.

Двадесет четири сата пре телефонског позива који је пробудио Корал, 15. априла 1979. године, њен муж Ник испловио је с другом Ернијем Лопезом из луке у Калифорнији. Већ на око 40 километара од обале схватили су да су у озбиљној опасности.
   Море и небо су одједном побеснели. Урагански ветар подизао је таласе на којима је 11,5 метара дуг „Блесед ридимер” скакутао као играчка.
   Пуних дванаест сати трајала је ова неравноправна борба. Никова и Ернијева страховања на крају су се обистинила: бродић је изгубио битку с помахниталим морем кад га је један огромни талас захватио с бока и преврнуо.
    Ник је у последњем тренутку успео да се ухвати за пластични сплав с аутоматским надувавањем. Чврсто га се држао и једва се попео на безбедно. Али онда је помислио на Ернија. Гледао је узбуркано море око себе, али од његовог друга није било ни трага. Онда му се одједном учинило да кроз хуку таласа и завијање ветра чује тихо дозивање:
   – Ник... Нииик! Овде сам!
   Рукама је завеслао према гласу, али му је, ма колико се трудио, изгледало да се стално врти укруг. Ношен таласима, његов сплав се час пропињао, час лебдео између неба и мора.
    Чинило му се да га сваки очајнички замах руку носи све даље од места одакле се Ерни малопре огласио, али је ипак смогао снаге да му довикне да долази. Одговора није било. Двадесетак минута касније, Ник је, сасвим изнемогао, себи морао да призна да више нема наде: Ернија је прогутало море.

Остао је сам, а могућности да га неки залутали брод нађе није било. Пролазили су сати... Више није осећао ни хладноћу, ни умор, ни страх. Обузело га је неко тупо безнађе из којег би се пренуо само сетивши се Корал и њихових девојчица.
   – Важно је да су оне живе и здраве. Мени нема спаса – помислио је, зажмурио и пустио да га таласи носе.
   У исто време, Корал је, гушећи се од дима који већ потпуно био испунио дечју собу, покушавала да умири своје још буновне ћерке:
   – Мораћемо одмах да изађемо. Кућа гори, али ако ме будете слушале, све ће бити у реду.
  Њих је могла да теши, себе не. Ватра је захватила читав доњи спрат. Зграбила је децу и повукла их у ходник. На сву срећу, мада покривене димном завесом, степенице ка приземљу биле су нетакнуте. Једном руком је подигла Џејн, другом Кристал и чврсто их припила уза се.
   Неколико минута касније, окружене комшијама које су им похитале у помоћ, све три су уплакано гледале како кућа нестаје у пламеним језицима. За ватрогасце је било прекасно. Дом у којем је породица Леки провела последњих пет година нестао је за мање од пола сата.
   А Ник? Покушавала је да не мисли на њега. Обгрлила је девојчице и дрхтавим гласом рекла:
   – Издржаћемо ми ово.
   Ноћ су провеле у кући једне комшинице. Тек пошто су Кристал и Џејн исцрпљене од страха заспале, Корал се усудила да позове станицу обалске страже.
   – Наши чамци и хеликоптери већ су кренули. Чим нешто сазнамо, јавићемо вам – одговорили су.

То „чим” претворило се у четири језиво дуга дана. И када је Корал већ престала да се нада, јавили су:
   – Ваш муж је жив. Нашли су га морнари с једног грчког танкера. Изгледа да га је море однело 370 километара од тачке на којој је „Блесед ридимер” потонуо. Ерни Лопез, нажалост, није имао среће.
   Истог дана, Ник и Корал седели су у кући њене мајке и разговарали о свему што су преживели. Када је чуо за телефонски позив усред ноћи, Ник је, смешећи се, рекао:
   – Срећнији смо него што у овом часу можемо да схватимо.
   Био је у праву. Јер, без тог телефонског позива, чак и да се Корал пробудила само десетак минута касније, ни њој ни деци не би било спаса.