Ако каниш побиједит, не смијеш изгубит...

НАШ КОМШИЈА АЛАН ФОРД

Већ двадесет једну годину на Новом Београду истрајава прва права продавница стрипова у Србији

У време које данас неки, из непознатих разлога, зову „веселе деведесете”, кад се шверцовани бензин офарбан соковима на мућкање, такозваним степићима, продавао на улици из откуваних пластичних флаша, кад се на картонима на улици куповало буквално све, кад се ратовало у комшилуку, као гром из ведра неба прострујала је вест да се на Новом Београду отвара нешто што се зове стрипарница.
   Стрип-издаваштво више-мање замрло је после златног доба осамдесетих. Овдашњи љубитељи стрипа такве ствари углавном су гледали по страним часописима кад би неки случајно завршио на овим просторима, а стари стрипови куповали су се на улици и на бувљацима. Тако се пословало на чувеном платоу код Филозофског факултета, где почиње и прадавна историја ове стрипарнице.
   Наиме, на месту пуном разноразних препродаваца и накупаца, с пословном политиком „мајке ми, није крпљено, ко нов је, а лепак се још цеди са стране”, издвајало се парче бетона на коме је уредно био разастрт наранџасти најлон. А на њему послагане гомиле стрипова, сваки у кесици, сваки одлично очуван.

Тим местом командовао је један симпатични брадоња у пратњи синова. Такође, за разлику од већине присутних, којима је било свеједно шта продају, стрипове или кромпире, само док се пара врти, разликовао се по томе што је стварно волео и познавао стрип. Е, управо тај брадоња, именом и презименом Мирослав Миленковић, решио је почетком јесени 1994. године да уђе у пустоловину отварања стрипарнице.
   Тада се у Блоку 24 на Новом Београду, у непосредном комшилуку породице Миленковић, појавио празан локал. Мали, таман за радњу такве врсте. Унутра су прво усељене полице, па су онда напуњене свим могућим стриповима, од пода до таванице. Име је дошло некако само по себи. Стрипарница „Алан Форд”. Један од омиљених, ако не и најомиљенији стрип у почившој СФРЈ, сулуда гротеска која нам се (врло) пресликала у живот.
   Прича је прво кренула од уста до уста. Онда су се појавили текстови у неким од часописа кратког века који су се бавили остацима урбане културе у тадашњем Београду и СРЈ. Провукао се ту и понеки скроман оглас у још скромнијим тадашњим стрип-ревијама. Сасвим довољно да свако кога иоле занима стрип крене ка Новом Београду. А то је тек била пустоловина за себе.
   Прво, адреса која делује далеко и несвакидашње, па још блокови на Новом Београду. Као што је општепознато, бројеви и адресе по блоковима разбацани су без икаквог видљивог реда, а поготово за некога ко реку прелази само у крајњој нужди, као што је долепотписани. Тако се први одлазак у стрипску књижару завршио базањем по Блоку 24 и околини, као и заскакањем случајних пролазника све да би се добило било какво обавештење. Како су ти пролазници били благо збланути чињеницом да постоји ишта слично, а и она стандардна екипица из блока, која седи на клупама и загледа незнанце, није баш деловала питомо, уследио је повратак у град необављеног посла.
   Други пут је ипак било боље. Додуше, уз опсежне припреме, зивкање познавалаца терена и блокова, укрштање података с картом града. И коначно, негде у средини блока, указује се локал споља облепљен плакатима на којима су приказани разни стрип-јунаци. Мала врата с решеткама, а унутра рај. Бар за некога ко је од малих ногу заражен каишевима и таблама стрипа у свим појавним облицима.

Локал мали, а буквално затрпан. Сва могућа издања, сваки замислив јунак, све уредно сложено и послагано у оним већ поменутим кесицама. Човек да не зна где пре да гледа. Издања из педесетих-шездесетих година. Уредно сложена готово комплетна „Златна серија” и „Лунов магнус стрип”, све разврстано по јунацима и степену очуваности. Од Загора поглед скреће на гомиле „Стрипотека” сложене по редним бројевима. Онда албуми, све што се до тада појавило а било је упаковано између тврдих корица. Онда разне малотиражне ревије. Бивало је и стрип-фанзина, копираних и издаваних о сопственом трошку, од Зографа, преко Востока, до стрип-групе „Момци”. Све што би стрипаџија пожелео да види на једном месту. Као посебна посластица, бар за неке, део са стриповима повађеним из разних ревија, сложеним у кесе по епизодама и за неки ситан новац продаваним под фирмом „За коричење”. Љубитељ је тако могао да уштеди силан труд јурцања посебних епизода по разним часописима.
   У другом делу књижаре налазио се леп избор старих књига. Ништа превише, ипак је радња са стриповима у питању, али избор је увек био одличан. Касније су књиге уступиле место стриповима. Као и плоче, које су на том почетку такође допуњавале понуду. Искључиво рокенрол, џез и сродни правци, што је у времену помахниталог фолка и његових деривата малтене био одраз бунта и непристајања. Укратко – Миленковићи су продавали искључиво оно што су и сами волели, скупљали и познавали.

Таква посвећеност врло је брзо наишла на одзив. Људи су долазили из целе Србије, било је тренутака кад у радњу буквално није могло да се уђе. Ништа није било обавезно, свако је прихватан као род рођени. Купио – не купио, не гине ћаскање, понека кафа, пиво. Људи су се убрзо у „Алану Форду” окупљали као у реткој оази истомишљеника у тадашњем Београду. Свакакве теме су се ту претресале, од стрипаџијских, преко спорта, до неизбежне политике. А бистрење политике, које брижно надгледа Корто Малтезе, чији урамљен постер виси на зиду, свакако има посебну чар. За оне с вишком ентузијазма а мањком новца увек је постојао неки договор. Попуст, чак и на „рецку”, за оне сталније, све испод натписа „Нема попуста”.
   Ако би се случајно десило да неког траженог издања тренутно нема у радњи, постојао је списак жеља. Тачније, кеса жеља. Наиме, Мирослав је имао обичај да наруџбине записује на папириће које је стављао у кесу. Човек готово заборави шта је и када тражио, а онда зазвони телефон – стрип је набављен. И све ово је више пута доказано на личном примеру.

Још нешто уобичајено за ову радњу. Млађима за неверицу, али у то време подаци нису били један клик далеко. Интернет је био у повоју, ретко ко је знао шта све садрже одређена издања, сакупљање и комплетирање био је крвав посао. Мирослав се заинатио и направио детаљне спискове. Шта све има у ком броју, рецимо, „Стрипотеке”, стрип по стрип, чак и они по каишевима. Његов списак „Стрипотеке” и легендарног музичког часописа „Џубокс” до данас је непревазиђен. И поред интернета.
   У неком тренутку стрип-сцена у Србији прилично се нормализовала. Појавили су се нови издавачи, који се овим послом баве потпуно професионално. Издају се озбиљни албуми, производња се проширила, па су Миленковићи морали да донесу тешку одлуку. Стрипска антикварница се од пре неколико година претворила у стрипску књижару, у којој могу да се набаве најновија, као и она нешто старија издања. Од албума до издања за киоске, и то из целог региона. Стари стрипови уступили су место оним тек изашлим из штампарија. А Мирослава је одменио син Марко, који је не само да је одржао књижару већ је посао додатно проширио. Додуше, Мирослав је и даље сваког дана у књижари. „Алан Форд” је место на коме се одржавају промоције нових издања, прославе и разна дружења. Зато проверите, нека вас не заплаши она адреса, Булевар Арсенија Чарнојевића 85. На многаја љета!