Живот пише драме

МЕТАК ЈЕ ЗНАО СВОЈ ПУТ

Уместо лица комшије кога је знала из виђења, Јелена Марјановић, Београђанка у центру Мајамија, спазила је тик уз своје лице отвор цеви револвера упереног у главу. Онда је уследио пуцањ.

Било је око једанаест сати 26. априла 2001. године када је тада двадесетчетворогодишња Јелена кренула у радњу. Живела је у лепом крају Мајамија, у САД, у готово новој згради. Савршено безбедна, закључана, човек на портирници, комшилук се више-мање познаје међу собом.
   Када је искорачила из лифта, портир је био на свом месту. Јавила му се, изашла из зграде и кренула ка радњи. Кратко се задржала у куповини.
   Када се вратила, чим је закорачила у предворје схватила је да нешто није у реду. Нигде никога. А то је место на коме обично у то време буде пуно комшија. Људи играју шах, друже се. Ни портира није било. Све је деловало сабласно. Окретала се, погледом тражила неког од комшија. Онда је схватила да у удаљеном делу предворја неко лежи. И то лицем надоле. Помислила је да је човеку позлило, да се једноставно срушио. Можда је срчани удар? Или мождани? Спустила је ствари и пришла му. Проверавала је да ли дише. Није успела да му напипа пулс. А у предворју и даље није било никога.

Крајичком ока приметила је да јој неко долази с десне стране. Био је то белац, тридесетак година стар. У тренутку јој се учинило да га однекуд познаје. Негде га је виђала. Мора да је неко од комшија. Долазио је из дела у коме су биле телефонске говорнице.
   Јелена се обрадовала. Више није била сама. Кроз главу јој је пролетело да је тај човек сигурно звао помоћ. Па долазио је од говорница. Онако наднесена над несрећником на поду, који није давао знаке живота, питала је човека да ли је позвао Хитну помоћ. Није га погледала. Зачудило ју је што не добија одговор кад је питање поновила. Можда је човек није чуо? Тек онда се окренула. Уместо комшијског лица, угледала је цев револвера. Уста цеви била су удаљена свега пола метра од њене главе. Покушала је да устане кад је чула прасак и осетила ударац. Право у главу. Стравичан бол.
   С те раздаљине тешко да би ико промашио. Јелену је силина удара подигла и одбацила. Излетела је кроз стаклена улазна врата. Метак јој је ушао у главу с десне стране, изашао и погодио браву на тим вратима.
   Када је отворила очи, није знала шта се догодило. Није могла да се сети ничега. Онда јој је кроз главу прострујало да је вероватно мртва. Лежала је на асфалту, леђима окренута улазу у зграду. Није схватала шта се то управо догодило. Зашто би неко тек тако пуцао у њу? Без речи. Била је убеђена да се ради о пљачки. А опет, зашто јој није тражио новац или нешто слично? Ништа није прозборио, само је запуцао. А она је ипак преживела. Ипак, шта ако и нападач то схвати, па дође до ње, да заврши шта је почео? Зато је одлучила да се прави мртва, да се никако не помера. Ни центиметар. Једва је дисала. Можда онај стоји у предворју и посматра је. Тада је одјекнуо још један пуцањ. Потом још неколико. Јелена је склопила очи.

Тренутак касније схватила је да су пуцњи удаљени, да допиру однекуд из предворја. И то из даљег дела, оног где се налазе лифтови. Тек када се уверила да је нападач подалеко, те да уопште не обраћа пажњу на њу, одважила се да се помери. Осетила је да јој је глава обливена крвљу. Ипак, некако је успела да се осови на ноге. Потом да направи корак. Па још један. Није се освртала. Покушала је да потрчи. То је било споро, али је ипак успела. Кренула је ка паркингу. Сетила се да тамо постоји још неколико говорница.
   Стигла је до једне, подигла слушалицу и позвала број за хитне случајеве. Неколико минута касније чула је завијање сирена. Зграду су убрзо опколили људи у униформама. Изнутра се још чула пуцњава. Јелену је одвезло возило Хитне помоћи.
   Полицајци су упали у зграду и следећих сат и по покушавали да савладају нападача. Онај револвер није био једино оружје које је имао код себе. А у то време полиција није имала довољно искуства у решавању сличних неприлика. На све то, у згради се упалио противпожарни аларм. Станари, који су се затекли у својим становима, почели су безглаво да их напуштају. И излазили су право на нишан. Троје их је страдало. Нападачу није било довољно то што их је устрелио већ би, када би се срушили, пришао и испалио још један метак у главу, да потврди погодак.

Коначно, стигао је полицијски куршум. Испоставило се да се ради о станару те зграде, тридесетчетворогодишњем Стјуарту Вилијамсу. У његовом стану нађено је опроштајно писмо, којим је најавио шта ће да уради. Успут се и извинио. Имао је психичке тешкоће.
   Јелену Марјановић оперисали су преко четири сата. Део лобање који је метак највише оштетио морао је да буде замењен титанијумском плочицом. А када се опоравила, проглашена је херојем града. Све зато што је, иако тешко рањена, смогла снаге да обавести полицију и тако спречи још већи покољ. Ипак, она данас каже да је та плакета небитна. Битно је оно што ју је тај догађај научио. Не жели да буде жртва, па то није дозволила. Важно је да се настави даље. И да је сваки тренутак и те како вредан.